Доналд Трамп је требао да буде аберација – председник чију спољну политику је одликовао оштар али привремен разлаз са интернационализмом који је обележио седам деценија америчких интеракција са светом. Он је видео мало тога вредног у савезништвима и с презиром је одбацивао мултилатералне институције. Ентузијастично се повлачио из постојећих међународних уговора, попут Париског климатског споразума и Иранског нуклеарног споразума из 2015. године, а одступао је нових, као на пример Транспацифичког партнерства. Тетошио је аутократе, а тренирао строгоћу над демократским партнерима Сједињених Држава.

На први поглед, спољна политика америчког председника Џоа Бајдена тешко да би могла више да се разликује од тога. Он проповеда поштовање традиционалних америчких савезника у Европи и Азији, слави мултилатерализам и истиче псовећеност његове администрације „међународном поретку заснованом на правилима“. Климатске промене третира као озбиљну претњу, а контролу наоружања као есенцијалну алатку спољне политике. Борбу између демократије и аутократије сматра главним окршајем нашег доба, при чему обећава да ће сазвати оно што назива „Самитом за демократију“, како би обновио америчко вођство у демократском табору. „Америка се вратила“, изјавио је недуго након што је ступио на дужност.

Али ове разлике, смислене какве јесу, заправо замагљују дубљу истину: постоји много више континуитета између спољне политике актуелног и пређашњег председника него што се то углавном препознаје. Критични елементи овог континуитета издигли су се још и пре Трамповог мандата, тачније током администрације Барака Обаме, што указује на дугорочнији развој – на промену парадигме америчког приступа свету. Испод вела наводне волатилности, назиру се контуре пост-постхладноратовске америчке спољне политике.

Стара спољнополитичка парадигма изникла је из Другог светског рата и Хладног рата, а била је заснована на закључку да национална безбедност Сједињених Држава не зависи само од уско дефинисаних сопствених брига ове земље. Заштита и развој америчких интереса, како домаћих тако и међународних, захтевала је труд на изградњи, а потом и очувању међународног система који би, ма колико несавршен, ипак био потпора америчкој безбедности и просперитету на дуге стазе. Упркос грешкама (пре свега заблуделом покушају да се Корејско полуострво силом уједини и рату у Вијетнаму), резултати су у великој мери оправдали ове претпоставке. Сједињене Државе су избегле рат великих сила против Совјетског Савеза, али су ипак окончале Хладни рат по неописиво повољним условима. Амерички БДП осмоструко је скочио у реалним бројкама, а номинално се увећао чак 90 пута од краја Другог светског рата.

Нова парадигма одбацује главно начело тог приступа: да Сједињене Државе имају витални интерес у ширем глобалном систему, те да он повремено захтева предузимање тешких војних интервенција или оптирање за принципе и споразуме који доносе дугорочне користи уместо за непосредне националне преференције. Нови консензус не представља потпуни изолационизам – на крају крајева, ратоборни однос према Кини тешко да је изолационистички – него одбацивање описаног интернационализма. Данас, противно Бајденовом обећању да ће „повести свет ка мирнијој, просперитетнијој будућности за све људе“, реалност је та да Американци желе користи од међународног поретка, али не желе да се лате напорног посла његове изградње и очувања.

Опредељење за овај националистички приступ у односима са спољним светом јасно је присутно у тако различитим администрацијама као што су Обамина, Трампова или Бајденова. Да ли ће то изнедрити спољну политику која ће унапредити америчку безбедност, просперитет и вредности је потпуно друго питање.

Расипање

Као и код било које друге промене парадигме, и ова која се одвија могућа је једино услед неуспеха – како правих, тако и перципираних – већине онога што се догађало у годинама које су јој претходиле. Хладни рат завршио се пре 30 година, а Сједињене Државе су из те четири деценије дуге борбе изашле са нивоом примата који има мало историјских пандана, ако их уопште и има. Америчка снага била је огромна како у апсолутним, тако и у релативним категоријама. Уз сасвим мало претеривања, говорило се о „униполарном моменту“.

Историчари који буду проучавали ове три деценије свакако ће критиковати много тога што су Сједињене Државе чиниле или нису чиниле са позиције на којој су се нашле. Било је неких важних достигнућа: реунификација Немачке унутар НАТО, дисциплиновано решавање Заливског рата из 1990/91, војни и дипломатски напори које су предводиле САД како би се окончали ратови и покољи у бившој Југославији, стварање нових трговинских споразума, милиони спашених живота помоћу председничког Хитног плана за помоћ око вируса HIV, познатог као PEPFAR (President’s Emergency Plan for AIDS Relief).

Но, ова достигнућа морају се вредновати у односу на америчке неуспехе, како оне изазване погрешним потезима, тако и оне изазване одбијањем да се реагује. Вашингтон је мало тога урадио на пољу изградње веза и институција, показујући мањак креативности и амбиција које су карактерисале америчку спољну политику након Другог светског рата. Када је Дин Ечисон – који је био државни секретар у време Труманове администрације – насловио своје меморае Присутан при стварању, то није сматрано претерано натегнутим насловом. Данас нема ниједног скорашњег државног секретара који би реч „стварање“ могао да употреби у наслову својих мемоара. Упркос својој сили без премца, Сједињене Државе нису много тога учиниле да смање растући јаз између светских изазова и институција намењених њиховом решавању.

Листа грешака је подужа. Вашингтон углавном није успео да се прилагоди успону Кине. Његова одлука да увећа НАТО, противно Черчиловој максими да „у победи треба бити великодушан“, разбуктала је непријатељска осећања у Русији а да притом није довољно модернизовала или ојачала Алијансу. Африка и Латинска Америка добијале су само повремену, па чак и тада само ограничену пажњу. Изнад свега осталог, ратови у Авганистану и Ираку након 11. септембра 2001. године били су промашаји и у својим плановима и у својој реализацији, што је довело до скупоценог пренапрезања у оквирима америчког фокуса на „шири Блиски исток“, који је дефинисао стратешку логику. Администрације Џорџа Буша млађег и Обаме посветиле су висок проценат спољнополитичког фокуса региону који насељава свега пет одсто светске популације, у којем нема великих сила и чије националне економије зависе од траћења фосилних горива.

Реч која пада на памет када се разматра америчка спољна политика након Хладног рата је „расипање“. Сједињене Државе су пропустиле шансу да ажурирају систем којим су успешно водиле Хладни рат и доведу га на ниво потребан за нове изазове и нове ривале. За то време, захваљујући ратовима у Авганистану и Ираку, америчка јавност углавном се уморила од онога што се сада већ претежно третира као скупа и неуспешна спољна политика. Американци су почели да криве трговину за губитак милиона производних послова (упркос томе што су главни кривац нове технологије), док је растућа неједнакост, оснажена како финансијском кризом из 2008, тако и пандемијом, распламсала популистичко подозрење према елитама. Пред лицем вребајућих домаћих проблема, укључујући и распадајућу инфраструктуру и све лошије јавно образовање, спољно ангажовање почело је да се третира као скупо замајавање. Позорница је тако намештена за нову парадигму спољне политике.

Екстремно надметање

Први и најистакнутији елемент континуитета између Трампа и Бајдена јесте тежиште на ривалитету великих сила – и то пре свега са Кином. Америчка политика према Кини једва да се променила од како је Бајден постао председник: како је то виши званичник Савета за националну безбедност из Трампове администрације (и главни архитекта приступа Кини те администрације) Метју Потингер с правом истакао на овим странама, „Бајденова администрација је углавном очувала политику свог претходника“. И сам Бајден је говорио о „екстремном надметању“ са Кином, а његов координатор за индопацифичка питања изјавио је да је „период који је нашироко описиван као сарадња дошао до свог краја“. Овај нови став рефлектује свепрожимајуће отрежњење америчког спољнополитичког естаблишмента пред резултатима напора да се Кина интегрише у светску економију и шири међународни систем, као и повишену забринутост поводом тога како Пекинг користи своју растућу снагу у иностранству, те за репресију код куће.

Континуитет између ове две администрације може се видети у њиховим приступима Тајвану, тој највероватнијој тачки сукоба између Сједињених Држава и Кине. Уместо да угаси политику иницирану у последњим недељама Трампове администрације, којом су укинуте рестрикције на званичне интеракције Сједињених Држава са тајванским званичницима, Бајденова администрација активно ју је имплементирала, промовишући састанке високог нивоа између америчких званичника и њихових тајванских колега. Баш као што је Трампова администрација радила на томе да унапреди америчко-тајванске везе, Бајденова администрација је узастопно истицала своју „гранитну“ подршку Тајвану, па је убацила речник којим се истиче значај стабилности (Тајванског) мореуза у заједничке изјаве не само са азијским савезницима попут Аустралије, Јапана и Јужне Кореје, него и при глобалним телима какво је Г7.

Континуитет превазилази Тајван. Бајденова администрација очувала је царине и извозне контроле из Трампове ере, а наводно планира и да покрене истрагу против огромних индустријских субвенција Кине. Појачала је и критике на рачун кинеског одбијања да допусти независну истрагу извора вируса COVID-19 и дала на значају теорији да је нови коронавирус можда потекао из лабораторије у Вухану. Налик на ону претходну, и ова администрација назвала је репресију ујгурских муслимана у Синкјангу коју врши Пекинг „геноцидом“, те је осудила кршење принципа „једна држава – два система“ у Хонгконгу. Оснажила је напоре да се унапреди Четворка – платформа за дијалог намењена јачању сарадње између Аустралије, Индије, Јапана и Сједињених Држава, па је покренула и комплементарну стратешку иницијативу са Аустралијом и Уједињеним Краљевством. Такође је наставила да користи термин „Индо-Пацифик“, који је у званичну употребу увела Трампова администрација.

Да не буде забуне, постоје разлике у приступу Бајденове администрације неким врло битним областима, укључујући фокус на изналажење начина да се сарађује поводом климатских промена, одлуку да се уздржава од понављања парола Трамповог државног секретара Мајка Помпеа о потреби смене режима у Пекингу и настојање да се изгради заједничко становиште са савезницима. Међутим, гледиште да је Кина главни конкурент Сједињених Држава, па чак и противник, постало је распрострањено и усађено, а сличности у понашању две администрације далеко надмашују разлике.

Исто се може рећи и поводом политике ове администрације према другој великој сили у улози конкурента Сједињених Држава. Од како је Бајден преузео кормило, америчка политика према Русији мало се суштински променила. Нестало је Трампово необјашњиво дивљење према руском председнику Владимиру Путину. Али, без обзира на Трампов лични однос према Путину, став Трампове администрације према Русији био је заправо веома чврст. Наметнуте су нове санкције, затворени руски конзулати у Сједињеним Државама, а америчка војна помоћ Украјини појачана и проширена – што је све настављено и под Бајденом. Изгледа да је заједничко гледиште две администрације да би америчка политика према Русији углавном требало да се састоји од ограничавања штете –односно спречавања да тензије, било у Европи или сајбер простору, прерасту у кризу. Чак је и Бајденова спремност да прошири америчко-руске споразуме о контроли наоружања и отпочне преговоре о „стратешкој стабилности“ углавном усмерена на спречавање даље ерозије, а не на постизање напретка. Дани тражења „ресета“ са Москвом одавно су прошли.

Амерички национализам

Заједно са овим фокусом на велике силе је и заједничко окретање америчком национализму. Трампова администрација ентузијастично је усвојила слоган и идеју „Америке на првом месту“, упркос коренима ове пароле који сежу до врсте изолационизма повезане са симпатијама према нацистичкој Немачкој. Бајденова администрација није тако отворено националистичка, али њена мантра „спољне политике за средњу класу“ одражава сличне тенденције.

Тенденције „Америке на првом месту“ такође су карактерисале и иницијални одговор Бајденове администрације на COVID-19. Амерички извоз вакцина био је ограничен и одлаган иако су домаће залихе драстично превазилазиле потражњу, а дошло је до сасвим малог улагања у проширење производних капацитета како би се омогућио већи извоз. Овај домаћи фокус био је кратковид, а високо заразне варијанте појавиле су се у другим деловима света пре него што су кренуле да наносе огромну штету унутар Сједињених Држава. Њиме је такође запечаћена шанса да се интернационално култивише добра воља демонстрирањем супериорности америчке технологије и великодушности пред лицем кинеске и руске вакциналне дипломатије.

Америчку трговинску политику обликовале су сличне силе, што демонстрира додатни континуитет између Трампа и Бајдена. Овај други избегавао је претеривања оног првог, који је урнисао све споразуме о трговини изузев оних које је сама његова администрација испреговарала (нема везе што су споразуми Трампове администрације углавном представљали ажуриране верзије постојећих споразума: Споразум САД, Мексика и Канаде, на пример, углавном је пратио линије нашироко критикованог Северноамеричког споразума о слободној трговини, па чак и, уз извесне модернизације, подједнако блаћеног Споразума о транспацифичком партнерству).

Но, Бајденова администрација једва да је показала интересовање за јачање Светске трговинске организације, преговарање о новим трговинским уговорима или приступање оним постојећим, укључујући и уговор који је наследио Транспацифичко партнерство – Свеобухватни и напредни споразум за Транспацифичко партнерство, односно CPTPP (Comprehensive and Progressive Agreement for Trans-Pacific Partnership), упркос непорецивим економским и стратешким разлозима који би ишли у прилог таквојодлуци. Држање изван овог споразума оставља Сједињене Државе на маргинама индо-пацифичког економског поретка, што повлачи и пропуштање прилика у другим областима, као што је промовисање глобалних климатских циљева кроз прекограничне порезе на угљен-диоксид или коришћење споразума као противтеже Кини.

Ричард Хас је амерички дипломата, бивши директор Савета за планирање политике у Стејт департменту, дугогодишњи председник Савета за спољне односе и аутор књиге „Свет: кратак увод“

(НАСТАВИЋЕ СЕ…)

Превео Владан Мирковић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Win McNamee/Getty Images

Извор Foreign Affairs