Пол Антоан: Космет и питање самопоштовања

У среду, 23. септембра, слетео сам на приштински аеродром и док сам предавао пасош полицајцу косовске полиције замољен сам да га пратим. Издвојио ме је у један угао, а други службеник косовске полиције поставио ми је неколико питања.

Након отприлике 30 минута, прво се полицијски службеник вратио и обавестио ме да сам на црвеној листи, на којој су они којима је забрањено да уђу на „територију Косова“. Моја прва реакција била је да му одговорим како је о томе морао да ме обавести судија и да бих волео да ме пошаљу пред судију у Приштини, али био сам одбијен. Затим сам питао за разлог због ког сам стављен на такву листу за праћење, али није могао да ми одговори. Као разлог, на папиру који су ми дали, наведено је то што ме сматрају „претњом по јавни ред и јавну безбедност, националну безбедност или међународне односе“ Косова. Након што сам прочитао тај папир, рекао сам полицајцу да се нећу опирати и да ћу поћи за њим, али сам хтео да ме пошаљу назад у централну Србију, што је он одбио, а два полицајца су ме отпратила до авиона за Женеву.

Службеници косовске полиције били су љубазни, према мени су се односили са поштовањем. Два сата касније био сам у Женеви.

Косово је душа Србије

Да будем потпуно искрен, не могу да кривим тог косовског полицајца за било шта. Наравно да су ови поступци незаконити са становишта међународног права, јер је Косово још увек део Србије и нико са „Косова“ не би смео да ме протера и забрањује ми улазак на ту територију. Рекао сам да не могу да га кривим, јер бих волео да моја земља (Француска) учини исто са одређеним терористима и криминалцима, као што бих волео да Србија (која није моја земља, али је држава која ми много значи) учини исто. На пример, да то учини са својим политичким мрзитељима (на пример, Анријем Бернаром Левијем, који је на француској телевизији рекао да су СВИ Срби криминалци и силоватељи током рата у Босни), којима је и даље дозвољено да уђу на српску територију и понекад учествују на јавним скуповима.

Довољно ми је било да се сетим про-ОВК изложбе која је одржана у Београду док сам живео тамо. Ја сам, наравно, за слободу говора и немам ништа против да се заступају и такви ставови, али под контролом закона, како се не би претворили у глорификовање терористичке отганизације ОВК. Док Аљбин Курти стално говори о „реципроцитету“, видим да Србија, нажалост, то не чини, већ дозвољава мрзитељима да слободно улазе и вређају земљу и народ који су им пружили добродошлицу, што доприноси ширењу најгорих стереотипа о тој земљи.

У исто време, док пријатеље Србије протерују, забрањујући им улазак на Косово, Србија није спремна ни прстом да мрдне. На дан када сам протеран са Косова, Куртијева супруга представљала је своју књигу у срцу Београда. У књизи се говори о томе како је Косово „стекло независност“. Ти људи се играју са правилима онако како им одговара, а кад им иста та правила више не иду у прилог, онда плачу Америци и Европској унији, молећи их да натерају Србију да промени приступ. Зато кажем да не кривим полицајца са „Косова“ који је радио свој посао, већ да бих волео да моје две земље (Француска и Србија) буду вољне да чине исто… Јер мој случај је показао да се Косово бори за своју независност и предузима мере да је у потпуности оствари, док је Србија неми посматрач.

Осећања су ми, наравно, помешана, али доминира туга што у догледној будућности нећу моћи да уђем на своје вољено Косово и Метохију, у које сам уложио толико времена, енергије, надања… У тексту попут овог који читате тешко је истаћи шта Косово за мене значи, али покушаћу да дам кратак резиме.

Косово је душа Србије, али верујем да је и душа Европе. Косово је посебно место за (надамо се) милионе Срба, али не само њих. Кроз своја путовања тамо, моје молитве, читања и писање, Косово и Метохија су ми постали посебни и драги. Део мене ће увек остати на Косову, поготово јер сам имао толико планова, идеја и пројеката које сам тамо желео да реализујем. Да доведем тамо многи људи из света, како би га упознали и били у могућности да чују нешто што се разликује од лажи које слушају свакодневно.

Предуслови за победу

Неизрециво је колико поштовање осећам према Србима са Косова, који живе изоловани у енклавама, али и даље стоје на обе ноге, поносни и вољни да се боре за своја права и да бране земљу својих предака, своју културу, религију и историју. У Београду се понекад за неке људе које сретнем питам да ли су заиста Срби, јер се не понашају тако (иако се неки претварају), док је на Косову другачије.

Свакако немам нимало сумњи када је у питању мудри архимандрит Сава Јањић, који брани свој манастир и стога је један од стубова Српске православне цркве, или Срђан Поповић, поносан и снажан градоначелник Грачанице. Увек ми је тешко кад помислим на њега, његовог брата и Грачаницу. Или Љубишу, мог драгог пријатеља из Велике Хоче. И на самртном одру ћу се сећати тог студента Богословије у Призрену који нас је одвео да посетимо цркве у том граду, и како је стајао тихо, снажно и поносно пред увредама са којима смо се суочили када су мештани схватили да смо Срби (тада сам био у групи српских посетилаца). Такође ћу се увек сећати једне запањујуће даме коју сам видео у богословској школи у Призрену. Била је веома лепа, али и врло добро обучена, модерно, али такође и са пуно елеганције. Окружена мрзитељима, у покрајини у којој не може чак ни да говори свој језик, посвећивала је посебну пажњу свом изгледу, није се предавала.

Ови примери ме уверавају да ћемо победити! Не Албанце, јер борба није против њих. Имам поштовање према Скендербеговом народу (иако је био напола Србин), чија историја је занимљива и заслужује пажњу. И зато, понављам, борба се не води против одређене религије или народа, већ против либерализма, идеологије која уништава идентитет људи, њихов ум и понос. Борба се води против оних који су у Београд позвали Куртијеву супругу, оних универзитетских професора који су пристали ​​да промовишу њену књигу, против либерала у Лондону или Вашингтону, који користе људе једне против других с циљем уништавања њиховог идентитета.

Наравно да је албански национализам крив за изазивање невоља у Црној Гори, Македонији и Србији, али албанске мафије не би било у Црној Гори, на пример, да им Ђукановић деценијама није дозвољавао да раде шта су хтели. Црна Гора се није одвојила од Србије због Албанаца, већ због либерала, како у Београду тако и другде, који су учинили све да униште Србију, и који и даље то чине.

Понекад се каже да сваки Европљанин има две нације: своју и француску. Може се рећи и да сваки Европљанин има два Косова, једно у Србији и једно у дубини своје душе. Борба почиње у нама самима; борба да себе учинимо бољим Човеком, хришћанином, родољубом. Када у томе будемо успели, онда ћемо се вратити на Косово. Ићи ћемо да целивамо иконе у Призрену, запалимо свеће у Великој Хочи, да се поклонимо Лазару у Раваници и поменемо пале хероје са Газиместана.

Пол Антоан (Paul Antoine) је магистрирао историју на Филозофском факултету Универзитета у Београду и међународне односе на Универзитету у Лондону. Такође је студирао у Русији на Московском државном универзитету за међународне односе (МГИМО). Генерални је секретар и оснивач Француског удружења за мир на Косову, организације која у Француској организује конференције и различите догађаје за промоцију српске културе на Косову и Метохији. Организовао је путовање за више француских политичара на Косово и Метохију и у Републику Српску, где су се, између осталих, састали са водећим политичарима Републике Српске и српским православним вођама на Косову и Метохији. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Превео Владимир Коларић