За једну нову класу привремено и повремено запослених, запослених на одређено време, оних који су истовремено слабо плаћени, а уз то и често радно незаштићени, може се рећи да је зачета у дивљем браку свеприсутних неолиберализма и глобализације.
Када у ретровизору времена погледамо уназад, било је многих који су се хвалили како у социјализму „не могу тако мало да их плате колико они мало могу да раде“. Потом је дошла „транзиција“, а са њом и ново правило типа „нема тих пара за које ја нећу да радим“. Ипак, већина ће данас прихватити сваку прилику да се запосли, с тим што ће та прилика данас вероватније бити неки привремени или повремени посао, посао који подразумева уговор на одређено време, све чешће и без било каквог папира, тачније „непријављен“, односно „на црно“, уз наравно – да ли треба на то подсећати с обзиром на цене и животни стандард – плату која тешко покрива све расходе.
Ако би наведено могло да се сматра утехом, то није резултат нашег путовања из социјализма у капитализам, већ је то један глобални процес који је добио своје име, које се на нашим просторима ретко помиње, али се и те како добро осећа. То име је „прекаријат“, а из њега је изведена „прекаризација“, што представља појмове који су у Европи у оптицају још од осамдесетих година прошлог века, али у пуном значењу почињу да се користе тек у овом веку, и који у ствари описују све врсте неизвесног и несигурног запослења.
Немоћ прекаријата
По дефиницији Међународне организације рада, „прекарни рад“ представља „радни однос у којем не постоји сигурност запослења“, а као резултат свега наведеног присутна су нестална, привремена, повремена, несигурна и зависна радна места, на којима радници врло често немају ни законску ни социјалну заштиту. Прекарни радници (или прекаријат – неологизам створен комбинацијом речи precarious, лат. несигуран и завршетком -ијат, из појма пролетаријат) су радници који пате због прекарности, тешкоће опстанка у животу без предвидљивости или сигурности, која утиче на њихово материјално или психолошко стање.
Главна карактеристика прекарности је несигурност, неизвесност трајања радног ангажмана и ниска или никаква радна права и заштита. У ову групу радника спадају сезонски радници, радници на црно, слободњаци који живе од хонорара, радници на уговору, они који обављају повремене послове преко разних агенција, стручњаци који раде по пројектима. За разлику од генерација из раздобља социјалне државе у Европи – које су могле рачунати на тешко стечена радничка права и социјалну сигурност као што је стално запослење које им је осигуравало пензијско и здравствено осигурање, дефинисано осмочасовно радно време, годишње одморе, слободне викенде и синдикално организовање – данашњи радник постиндустријског глобалног капитализма често може рачунати само на перманентну несигурност.
Савремено лице рада које је наметнуо неолиберални концепт развоја произвело је огромну експлоатацију света рада, велика социјална и класна раслојавања, отпуштање с посла, незапосленост, прекаризацију, ерозију освојених стандарда у области радног и социјалног законодавства, пад квалитета живота код већине становника, маргинализацију улоге синдиката и левице, подређивање националних држава захтевима економске слободе и интересима транснационалних компанија, односно процесима глобализације.
У ствари, реч је о непожељним и опасним аспектима глобализације, где се њен главни аспект може сажети у једну застрашујућу реч „комодификација“. То подразумева да се све третира као роба, да се све може купити и продати у зависности од тржишних прилика, по ценама које је одредила понуда и тражња, без икаквог људског отпора, тачније без капацитета за њим.
У европском, па и нашем простору „прекаријат“ сачињавају првенствено губитници из круга радничке класе који су остали или остају без посла због нових технологија, деиндустријализације, или, што је врло чест случај у европским оквирима, због трансфера производње у земље у развоју. Они теже повратку прошлости, односно стабилности, сигурности, регуларним приходима и новчаним трансферима државе благостања.
У другу групу спадају они који несигурност оваквог запослења прихватају из разлога што немају алтернативе; међу поменутима препознајемо мигранте, али и особе са инвалидитетом и друге из категорије „рањивих група“ – они полако клизе ка пасивној маргиналности и изолованости на периферијама како европских метропола, тако и наших градова.
Трећу групу сачињавају они који су потенцијална бомба која прети да експлодира на трговима великих градова. То су млади без образовања и квалификација, као и образовани, а посебно млади који су фрустрирани сопственим животним статусом и не баш сјајном перцепцијом будућности. То је класа без перспективе, и они би у великој мери могли ступити на тле некадашњег пролетаријата. То је нова, незадовољна и опасна класа чији бунт није организован политички и није вођен идеолошким начелима, и зато је непредвидиво како ће почети, како ће се испољити и како ће се завршити.
„Радничка класа“, „радници“ и „пролетаријат“ су појмови који су уграђени у нашу културу већ дуго. Људи су могли себе да описују у тим класним појмовима. „Прекаријат“ је класа која постоји као класа без класне идеологије, без колективног сећања, без класне структуре, профилисаног класног идентитета, без политичке и синдикалне организације. За естаблишмент „прекаријат“ не постоји – ни као класа, ни као појам. Немоћ прекаријата је у томе што он није прерастао у класу. Да ли ће незаинтересваност естаблишмента и власти трајати до часа када „прекаријат“ пређе (Марксовим речником говорећи) из стања класе по себи у класу за себе? Ако уопште пређе тај пут.
Неизвесност и несигурност
Рад је изгубио свој социјални контекст, а радник бива ангажован по принципу „што јефтинији, то профитабинији“. Као последица свега овога проистекао је радни однос који по вољи послодавца може да престане у сваком моменту, док су радно време и опис посла променљиви по истом принципу, плата је „минималац“, чак и нижа, нема простора за напредовање. Ова врста радног односа постаје, нажалост, „нова нормалност“ у времену у којем живимо.
Ова врста нестабилности данас, која је срж глобалног капитализма, зачета је у главама групе економиста с краја седамдесетих година прошлог века, названих „неолибералима“, који су сматрали да држава својим планирањем и регулативом спутава економију и да је због тога, нарочито у Европи, неопходно и потребно да се демонтирају елементи „социјалне државе“ који су у систем уграђени после Другог светског рата, а са циљем ставрања предуслова за економски замах. Једна од главних препорука неолиберала била је и да је неопходно увођење „флексибилних тржишта рада“, како би се спречило да корпорације и компаније улажу тамо где је радна снага јефтинија.
Флексибилизација рада дала је и наставља да даје своје плодове, и рад, уместо да омогућава запосленима да задовоље своје егзистенцијалне, социјалне и психолошке потребе, постаје све мање извор средстава за задовољење људских потреба а све више генератор стреса. Јер прекарни радници, односно они људи које статистика сматра запосленима, непрекидно се налазе на клацкалици између запослености и незапослености: рад на одређено, привремени рад, повремени рад, рад с непуним радним временом, рад на црно, сезонски послови… Клацкалицу помера свеприсутна неизвесност да ли ће и колико дуго имати тај и такав посао, да ли ће од зараде коју добију скрпити крај с крајем, како ће и од чега живети када дође време за пензију. Опис њиховог стања стаје у речи: неизвесност и несигурност.
Феномен прекарне запослености или прекарног рада на нашим просторима недовољно је (пре)познат и у јавности и међу истраживачима, иако је пракса прекарног рада и запошљавања доста раширена. Подаци званичне статистике тржишта рада Србије указују на све веће повећање учешћа нестандардних облика рада, док у односу на 2011. годину учешће запослених радника са уговором на неодређено време опада из године у годину. Истовремено, незапослени прихватају прекарне облике радног ангажовања јер је алтернатива дугорочна незапосленост.
Све ово у пракси значи оно што се данас и догађа пред нашим очима, а то је систематско повећање несигурности радног места, као цене која се морала платити и која се плаћа како би се привукло што више страних инвеститора. Отварање производних погона страних компанија у Србији готово увек прати стандардизована сценографија уз неизоставне пригодне медијске изјаве. Од чистих производних хала и нових, за ту прилику скројених радних одела, до амбасадора, државних и локалних функционера и привредника, уз изјаве о партнерству, побољшању инвестиционе климе, запошљавању и бољем животу. Ипак, када се камере искључе и спакују, остаје сурова реалност лоших радних услова, врло честог израбљивања радника подржаних законским оквирима и отпуштања о којима се ретко пише, уз друге елементе „прекарног рада“.
Прекаризација представља глобалну тенденцију, само што је код нас можда још израженија и болнија него што је то случај у богатијим државама. Термини „прекарност“, „прекарни рад“, „прекаризација“ и „прекаријат“ у нашој средини и даље су релативно непознати и веома ретко се могу срести у медијима.
Прекарни радници су десоцијализовани зато што се на пословима не задржавају довољно дуго да би успоставили чвршће везе са својим колегама. Под сталним притиском од отказа, изостанка продужавања уговора о раду, радници успевају да брину само о својој егзистенцији и немају превише слободе нити простора за прављење дугорочних планова, или за преиспитивање свог положаја у друштву.
Код нас се феномен прекаријата „прелио из Европе“ где је на нивоу ЕУ „атипично запослен“ на одређено или скраћено радно време сваки други радник. Занимљиво је поменути и да „прекарни“, несигурни рад, односно доношење „флексибилних закона о раду“ заговарају и Европска комисија, Европска централна банка и, наравно, Међународни монетарни фонд, а све са тобожњим циљем стратегије за оздрављење економија са европске периферије, укључучујући и нашу, где смо ми усвајањем новог Закона о раду пре седам година легли на ову руду.
Ако бисмо подсећали на све оно чега је прекарни радник лишен, онда ова врста рада постаје посебно важна управо овде, на постсоцијалистичкој периферији, где још увек постоји колективно сећање на високи ниво радничких права, доступне социјалне услуге, самоуправну праксу. Данас, у источној Европи, прекаријат је можда и више него другде веран негативни отисак некадашњих радничких права. Лишен било какве потребе за носталгичном идеализацијом прошлих времена и бившег система, он неумољиво испоставља рачун транзиционих надања и пратећих страдања, уз регистровање свега што је у међувремену изгубљено.
„Метастазирајућа несигурност“
Прекарност као термин још осамдесетих година улази у употребу, а популарност коју има данас стиче књигом Гаја Стандинга Прекаријат – нова опасна класа, кованицом која мапира потенцијални субјект револуције 21. века кроз различите класе и бројне категорије људи које деле заједничко искуство несигурности и неизвесности, искуство уништене радничке солидарности у коме је радник раднику конкурент, а не савезник, те коначно и искуство сопствене дехуманизације као резултат прихватања правила игре дерегулисаног тржишта и „предаторског“ капитализма.
Шта је заменило радничку класу 20. века? Британски економиста Гај Стандинг, водећи теоретичар и идеолог „прекаријата“ сматра да су се класне дистинкције сада прошириле на глобални ниво. На врху пирамиде налази се транснационална капиталистичка елита која поседује готово сво богатство света и одлучује о готово свим битним питањима. Испод њих се налази друга просперитетна класа коју данас можемо сматрати глобалном средњом класом, а Стандинг је назива саларијат (од енглеског salary – плата). Наиме, ово су висококвалификовани стручњаци, већином из света информационих технологија који врло добро зарађују. Након ове класе долази традиционална, одумирућа радничка класа која полако тоне у класу испод себе, а то је прекаријат. Прекаријат сачињавају људи који су константно у опасности да потону у глобалну поткласу сачињену од бескућника, незапослених, сиротиње из трећег света и других потпуно обесправљених и угрожених људи. Због пропасти социјалне државе на Западу у прекаријат сада могу доспети и бивши припадници средње класе који остају без посла, а до пензије имају још по неколико година.
Реалност сада постојеће радничке класе свуда у свету чини бржим потонуће у прекаријат, а политика која се тренутно спроводи је политика која води стварању глобалног прекаријата. Последице несигурног запослења су немогућност било каквог планирања будућности, јер ниједна прекарно запослена особа не зна колико ће радити, да ли ће после завршеног једног посла наћи други, да ли ће моћи својој породици да омогући да преживи, да плати рачуне. Ово су, између осталог, и више него довољни разлози због којих се млади све теже одлучују на одлазак „из топлог породичног гнезда“ и на тај начин „продужавају младост“ и не планирају оснивање породице.
Говорити о немогућности да се живот планира више од два или три месеца унапред, о непрестаном самопреиспитивању: да ли је требало другачије организоватити време, да ли је требало паметније калкулисати? Говорити о самооптуживању: да ли се радило довољно и да ли се зарадило премало… све ово је, наравно, само део фрагмената искуства прекарног рада и неизвесности коју он носи у погледу кроз шофершајбну живота према ономе што је испред.
Ове, како је неки критичари називају, „метастазирајуће несигурности“ поштеђени су само најмоћнији, док огромна већина, а заправо никад већа већина, није. Генерације младих живе горе и без перспективе у односу на своје родитељe, како са једне тако и са друге стране некадашње „гвоздене завесе“, углавном у уверењу да је њихова незавидна позиција последица индивидуалног неуспеха и личне (не)одговорности, пропуштајући да нађу времена да сагледају ширу слику и своје место и (не)моћ у њој.
А капитализам, посебно овај неолиберални, и више је него суров поредак. О свему овде написаном у својим књижевним делима визионарски су писали Џек Лондон, Олдос Хаксли, Џорџ Орвел. Нарочито застрашујуће делује визија будућег света коју је описао Џек Лондон у свом роману Гвоздена пета, објављеном далеке 1907. године. Светом господари плутократија коју чине „златних“ сто милиона припадника, док се остали део човечанства „ваља у блату“ неоробовласничког система.
Може се рећи да је некадашњи пролетаријат са стабилним уговорима о раду на неодређено време и регулисаним социјалним правима био много повлашћенији од данашњих припадника прекаријата, као „класе у настајању“. Дете неолиберализма и глобалиазације изгледа све стаситије док га посматрамо у свету који се дезинтегрише пред нашим очима.
Остоја Војиновић је историчар и публициста. Ексклузивно за Нови Стандард.
Насловна фотографија: FUTURE on Unsplash
Извор Нови Стандард
