Патрик Бјукенен: Европа је прошлост, будућност припада Азији

Све време до 20. века (укључујући и њега), Европа је изгледала као централни стожер светске историје. Затим је уследио велики грађански рат на Западу, тридесетогодишњи рат нашег доба (1914-1945), где су се све велике европске силе – Британија, Француска, Немачка, Италија, Русија – заједно са скоро свима осталима, бориле у неким од највећих битака у историји.

Резултат је био такав да су све највеће европске државе биле окрвављене. Сва европска царства су пала. Сви колонијални народи били су у великој мери ослобођени и започели су велике миграције ка матичним земљама. А Европа је била подељена на Запад предвођен Сједињеним Државама и совјетски блок којим је доминирала Москва.

Ипак, чак и током тог четвородеценијског Хладног рата, Европа се сматрала главном наградом у тој бици.

Будућност припада Азији

У тренутку када се Хладни рат завршио тријумфом „слободног света“, Европска унија, створена по узору на Сједињене Државе, била је у успону, а готово све новоослобођене европске државе почеле су да се придружују НАТО савезу. Ипак, данас се осећа да улога Европе у светској историји бледи, да је амерички заокрет ка Кини и Индо-Пацифику историјски и трајан, и да прошлост припада Европи, а будућност Азији.

На крају крајева, Азија је дом најмногољуднијих држава на свету, Кине и Индије; шест од девет светских нуклеарних сила; готово свим великим муслиманским државама: Индонезији, Индији, Пакистану, Бангладешу, Турској и Ирану, као и највећим светским економијама изван САД: Кини и Јапану.

А Европа?

Велика Британија је 2016. године гласала за излазак из ЕУ. Овог лета, Британци су се придружили Аустралијанцима и САД у AUKUS пакту који је поништио за Француску драгоцени споразум о изградњи десетак подморница на дизел погон – и заменио их британским и америчким нуклеарним подморницама.

Париз је ово схватио као „издају“, као „нож у леђа“ од стране савезника које је генерал Шарл де Гол омаловажавао називајући их „Англосаксонци“. Ипак, формирање AUKUS-а несумњиво је представљало јасну поруку где Аустралијанци виде своју будућност – не поред Француске, већ поред САД.

Ипак, ово је био најгори амерички напад на нашег француског савезника још откако је председник Двајт Ајзенхауер наредио Британцима и Французима да напусте Суец. Али Ајк је 1956. имао изговор да није био упозорен на британско-француску инвазију на Египат и да су наши партнери у НАТО-у поступили без његовог знања или пристанка.

У знак протеста због третмана Француске у споразуму о подморницама, председник Емануел Макрон опозвао је свог амбасадора у САД, што никада није учињено откако је Француска признала америчке колоније и прискочила им у помоћ током нашег рата за независност.

Штавише, споразум о подморницама довео је до отказивања велике забаве у француској амбасади у Вашингтону поводом прославе 240. годишњице Битке у заливу Чесапик. То је била пресудна британско-француска поморска битка у заливу Чесапик 1781. године, у којој је победила француска флота, што је омогућило да се војсци генерала Џорџа Вашингтона обезбеди покриће док је окруживала, гранатирала и на крају приморала на предају војску генрала лорда Корнвалиса у Јорктауну.

Растакање Европе

Док се Британци налазе изван ЕУ, а Французи отуђени од својих савезника у НАТО, Немачка је у недељу одржала изборе на којима је, по први пут у својој историји, Хришћанско-демократска унија Конрада Аденауера, Хелмута Кола и Ангеле Меркел сведена на четвртину гласова националног бирачког тела.

Нови лидер Немачке, након вишемесечних преговора који следе, могао би бити лидер социјалдемократа, у коалицији са Зеленима. Али чак ни таква влада можда неће бити састављена до Божића. Ниједан од потенцијалних канцелара из редова Хришћанско-демократске уније или Социјалдемократске партије нема углед Меркелове, која је у протеклих деценију и по била лидер Немачке, али и де факто лидер Европе.

А погледајте садашње стање у НАТО-у, који се некада славио као најуспешнији савез у историји јер је током читавог трајања Хладног рата успео да одврати све совјетске планове о инвазији на део Европе који је припадао Алијанси. Године 2001. позивајући се на члан пет који каже да је напад на једну чланицу напад на све, НАТО се придружио Американцима у нападу на Авганистан чији је циљ био обрачун са починиоцима напада од 11. септембра.

Овог августа, 20 година касније, сви наши савезници у НАТО повукли су се када се авганистанска војска распала и нестала, а авганистански режим доживео колапс. Наши савезници из НАТО су тако учествовали у срамоти америчког повлачења и пораза. Не само да се центар политичке гравитације помера из Европе ка Азији, већ и европско јединство изгледа као ствар прошлости.

Откако је Британија напустила ЕУ, Шкотска разматра одвајање од Енглеске. Каталонија и даље размишља о отцепљењу од Шпаније. Сардинија разматра отцепљење од Италије. Пољска и Мађарска се сукобљавају са ЕУ у погледу унутрашњих политичких реформи које су наводно у супротности са захтевима бирократа у Бриселу.

Што се тиче земаља чланица НАТО-а на југу ЕУ, Шпаније, Италије и Грчке, њихова главна брига није инвазија Русије него текућа инвазија са простора читавог Медитерана, из Африке и са Блиског истока.

 

Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард