КРАЉЕВО У РАТОВИМА ДЕВЕДЕСЕТИХ: КЊИГА – СПОМЕНИК НЕЗАБОРАВУ

ОДАНОСТ ЧИЊЕНИЦАМА КАО ПУТ КА ПОЗНАЊУ

Историчар Ричард Еванс је, у својој књизи „У одбрану историје“, устао против постмодернистичког конструктивизма, устврдивши да је историјску истину могуће спознати, макар и несавршено, озбиљним изучавањем извора, који нису само текстови што их свако тумачи по својој вољи. Јасно се морају разликовати примарни и секундарни извори, то јест документи и, рецимо, мемоари, који су блиски књижевности. Треба се, сматра Еванс, вратити и историјским синтезама, јер смо у доба комадања знања добили много ситних истина, а више не сагледавамо целину прошлих збивања. Мноштвеност „истина“, коју заговарају постмодернисти, води ка ирационализму и кривотворењу прошлих догађаја, чиме се отвара широко поље за идеолошке манипулације прошлошћу.

Јасно је да Еванс не пориче мултиперспективност историографије – али, ни мултиперспективност не пориче могућност трагања за истином.

И Милош Тимотијевић настоји да остане на путу „класичне“ историјске науке, уважавајући најновије домете у њеном развоју. Једна од његових најважнијих научничких особина јесте оданост чињеницама. Он, наиме, у својим истраживањима увек полази од извесних претпоставки, али, ако историјска фактографија говори другачије, закључке изводи на основу фактографије, а не на основу предубеђења.

Тимотијевић је познат и по опредељењу за сагледавање националне историје из „локалног угла“. Бавећи се, између осталог, овчарско – кабларским манастирима, соколским и равногорским покретом у чачанском крају, судбином Чачка и бугарског Благоевграда у епохи социјализма, Сабором трубача у Гучи, религиозношћу на чачанском подручју у 20. веку, Тимотијевић је успевао да научној јавности понуди закључке са ширим важењем, који су обогатили наше сагледаваање прошлости.

СПОМЕНИЦА ПРЕД НАМА

Тако је поступио и радећи „Споменицу погинулих у ратовима 1991-2000. године са подручја Краљева“, коју су ове, 2020. године,  објавили Народни музеј Краљево и Удружење породица палих бораца ратова од 1990. до 1999. године града Краљева.

Тимотијевић се у књизи бави културом сећања везаном за жртве ратова 1991 – 2000. године, кризом и узроцима распада Југославије, ратом у Словенији 1991 и у Хрватској 1991-1995, оружаним сукобима у Босни и Херцеговини 1992-1995, борбама на Косову и Метохији 1998-1999, као и ратом на југу централне Србије 2000-2001, пишући о официрима, полицајцима и војницима из Краљева који су у ратним сукобима изгубили живот. “Споменица погинулих у ратовима од 1991. до 2000. године са подручја Краљева“ садржи и 139 биографија погинулих.

Оданост чињеницама види се по начину на који се радило са биографијама погинулих официра и војника:“Све биографије писане су на исти начин. После презимена, очевог имена, имена, датума рођења и смрти, наводи се где је погинули рођен, где је живео, школовао се, шта је био по занимању и где је радио. Затим се дају подаци о ратовима у којима је учествовао, војним јединицама, чину и задужењима које је имао. Наводе се место, датум и околности погибије, место сахране, одликовање које је добио. Потом се дају подаци о брачном стању, броју и узрасту деце у време погибије њихових очева, родитељима настрадалих војника, браћи и сестрама. На крају се преноси и порука родбине о погинулом војнику, његовим особинама и животним преокупацијама и интересовањима, онако како је остао у сећању чланова уже породице.“

Опште  и лично, складно спојени, дају широку слику онога што се, трагичних деведесетих година прошлог столећа, дешавало на простору бивше СФРЈ.

 

ЈАУК И ГРОБЉЕ ЈЕ НАРОД МОЈ( ЦРЊАНСКИ)

Рат за југословенско наслеђе постао је могућ захваљујући низу чинилаца, од унутрашњих ( који су свој корен имали у начину настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, крвавим догађајима из Другог светског рата, начинима решавања националног питања у доба титоизма, итд ),  до спољашњих (и пре и после рата Југославија је била саздана као „тампон зона“ према ширењу утицаја СССР-а на Балкан и даље, па, кад је интерес великих сила за том „тампон зоном“ престао, престала је и потреба за Југославијом ).

Рат у доба распада СФРЈ однео је око 130 хиљада људских живота. Број жртава на територији Републике Србије још није утврђен, а Удружење породица погинулих има списак од  5762 настрадала војника и полицајаца. Милош Тимотијевић истиче:“Пошто је само током рата на Косову и Метохији 1999–2000. године, по досадашњим сазнањима, убијено 13.535 људи, од којих су највећи број чиниле особе које су били житељи Републике Србије, и да је у централној Србији током ових сукоба погинуло око 270 особа, као и да је још велики број погинилих људи из свих ратова током распада Југославије непописан, можемо претпоставити да је, можда, око 20.000 особа свих националности који били грађани Републике Србије (простор који обухвата и Космет) погинуло током распада СФРЈ. Ово је само слободна процена, број о коме треба размишљати, никако поуздан податак.“

Али заиста је неодговорно да, као држава Србија, још увек немамо поуздан податак.

 

ИСХОДИШТА

 

Књига Милоша Тимотијевића почиње отрежњујућим увидом Косте Николића, који је за ово дело писао предговор:“Најважнија карактеристика српског 20. века јесте демографско потискивање Срба свим средствима. У питању је појава дугог трајања која је почела под притиском држава које су освајале српске земље у средњем веку, а тај процес страховито се убрзао управо у времену постојања југословенске државе. Врхунац је доживео у ратовима који су пратили нестанак те државе из историје, чему је и посвећена ова Споменица. Српско питање никада није било маргинално питање европске историје. Оно је утицало на границе српске државе, вековима изазивало реакције великих сила и од регионалног постајало једно у низу и данас отворених европских питања. Као резултат интензивних стогодишњих дипломатских и војних напора, Србија је у 20. веку стекла оне границе које је имала у средњем веку и већина Срба нашла се у једној држави. Али то је имало своју цену – огромну депопулацију. Само у временском распону од 195 година (између 1804. и 1999) српски народ у Србији и ван њених граница, водио је 13 већих ратова, у просеку један на сваких 15 година. Само током непуних 87 година 20. века (од 1912. до 1999) Срби су ратовали шест пута, два пута губили и три пута стварали државу. Биланс 20. века може се исказати и на други начин. Првих деценија прошлог века српски народ чинио је већину становништва у Македонији, на Косову и Метохији и у Санџаку, где је било 50,4% Срба. На просторима Босне и Херцеговине чинили су 43% популације и имали су већину у 28 од 53 области. Чинили су 21% становништва Хрватске и Славоније, односно 17% на тлу Далмације и у 20 општина те три покрајине имали су нумеричку већину.“

Историја нам помаже да се тога сетимо, али и да своја страдања, стављајући их у шири контекст, осмислимо.

 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

 

Историографија свакако и своју историософију, макар имплицитну. Иако настоји да остане на страни чињеница, Тимотијевић не заборавља на неопходност надилажења фактографске пукости. О томе шта значи сећање на покојнике у историји једног народа је, још давно, писао руски философ Семјон Франк:“Мртви ћуте. Њихова безбројна армија не устаје из гробова, не урла на митинзима, не пише резолуције. Па ипак, та армија мртвих је велика политичка сила читавог нашег живота, и од њеног гласа зависи судбина живих, можда многих поколења. За слепе и глуве, за оне који живе само у овом тренутку, не сећајући се прошлости и не предвиђајући будућност, за њих мртви не постоје, и помињање њихове снаге и утицаја за њих је само бесмислено празноверно бунцање. Али они, који умеју да виде и чују, ко су свесни да садашњица није самодовољна, није од прошлости откинут живот садашњег дана, него пролазни трен живе пуноте, засићене прошлошћу и бремените будућношћу, знају да мртви нису умрли, него су живи. Kаква год да је њихова судбина тамо, са оне стране границе овога света, они живе у нашим душама, у подсвесним дубинама велике, надличне народне душе… њихове душе јасно говоре о једном – о Отаџбини, о заштити државе, о части и достојанству земље, о лепоти подвига и срамоти издаје. У тој дубини народног духа они се немо буне против издаја са предумишљајем и без предумишљаја, против демократизованог мародерства, против несавесног пировања на њиховим гробовима, против разграбљења родне земље, окупане њиховом крвљу. Али наша дужност је – пажљиво ослушкивати тајанствени, час добронамерни, час страховити смисао њиховог ћутања”.

Зато би сваки град у Србији требало да има књигу попут Споменице Краљевчанима коју је написао Милош Тимотијевић.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

 

 

Објављено у часопису „Наша прошлост“, Народни музеј Краљево, број 19/2020. године