ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: Цетиње – рат против Бога и предака

Неког јесењег поподнева с краја осамдесетих, док сам глуварио по кругу касарне тадашње ЈНА у београдском насељу Звездара, Волгина 3–5 као припадник једне од последњих генерација које су се заклињале да ће бранити суверенитет и територијални интегритет Социјалистичке Федеративне Републике Југославије не жалећи да у тој борби дају и свој живот, приметио сам како на клупи, под крошњом неког великог дрвета, седи један од војника из моје чете. Када сам му се примакао на неколико метара, скренуо је поглед са неке далеке тачке и расејано погледао ка мени.

– Хоћеш да седнеш?
– Хоћу.
– Цигара?
– Не пушим, хвала.

Ово су биле прве речи које смо разменили за месец дана боравка у истој чети. Пре тога сам га, у више наврата, слушао како радозналим војницима, углавном тек свршеним средњошколцима, препричава догодовштине са својих путовања по свету.

Био је старији од осталих, самим тим и зрелији. Имао је пуних 27 година, за разлику од нас који смо углавном имали мање од 20. Изгледао је врло отмено, то се примећивало чак и у војничкој униформи која потире многе разлике. Говорио је чистим и јасним српским језиком, уз мало отезања које ме је навело на помисао да је негде из Војводине.

– Ти си из Новог Сада, било је прво што сам га питао.
– Не, из Приштине, одговорио је, пошто ме је најпре зачуђено погледао. Ја сам Албанац. И ако се питаш зашто тако често одлазим на разговоре код безбедњака, то је због тога што сам учествовао у студентским протестима на Косову.

Нисам се питао. Нисам ни знао да одлази на те разговоре. Али сам се, истог тренутка, запитао како је могуће да неки Албанац тако добро влада српским језиком. Говорио је лепше, чистије и течније од мене коме је српски језик матерњи и којим, увек сам то мислио, прилично добро владам. То сам га и питао. Насмејао се.

– Отац ми је судија Уставног суда и доста времена сам провео у Београду.
– Али си ипак одрастао и студирао у Приштини, зар не?
– Јесам, насмејао се поново. Баш те интересује како то да један Албанац, уместо да натуца, овако добро говори српски?
– Да.
– Е онда слушај.

Слушао сам. Агимов прадеда, тако се мој саговорник звао, био је Србин православне вере који је прилично касно, негде крајем деветнаестог века, примио ислам. Добио је ново, муслиманско име и задржао своје презиме, ако добро памтим, Луковић. Његов син, Агимов деда, није се након ослобођења Косова и Метохије вратио вери својих предака, већ је наставио да живи у складу са учењем којем се његов отац приклонио, а у току Другог светског рата мења и албанизује своје презиме. Агимов отац, који је рођен између два светска рата, у  неком тренутку, у периоду комунистичке власти, почиње да се изјашњава као Албанац. Као такав, постаје судија Уставног суда СФРЈ, са свим привилегијама које је тај статус носио. Он, Агим, мој саговорник тог сунчаног октобарског поподнева, понесен албанским националним осећањем, почетком осамдесетих постаје део покрета чији је једини циљ био издвајање Косова и Метохије из састава Србије. У Агимовој кући се, све време, говорило чистим српским језиком.

Агима, након одласка из касарне у Волгиној 3–5 више никада нисам срео нити чуо ишта о њему, али сам о чудној судбини и подвојености његове породице често размишљао. Ове су ме мисли нарочито сустизале када је расрбљавање и стварање нових, историјски и културолошки неутемељених нација и измишљање нових језика, цркава и идентитета почело да узима маха. Посебно када је један део Срба из Црне Горе, јединог народа који је на тој земљи постојао, по њој ходао и за њену се слободу борио, оних који су себе увек сматрали српским племством и вишим и виђенијим Србима од србијанаца, како су подругљиво називали Србе из Србије, по брзини и захвату невиђеним инжињерингом претворен у етничке Црногорце који говоре измишљеним, црногорским језиком и подржавају измаштану црногорску цркву. Цркву основану у сред полицијске станице, чији би симболи, сходно томе, требало да буду пендрек и лисице.

Неки од њих, они којима је истина најдаља а лудост најближа, покушаће, у име измишљене нације и непостојеће цркве, а за рачун нарко-босова и шефова подземља пресвучених у политичке лидере, да спрече устоличење митрополита црногорско – приморског Јоаникија у његовом дому, Цетињском манастиру.

Јуришаће, удружени, на своје ђедове, исто као што је Агим, 1981. у Приштини, јуришао на свог чукунђеда. Тући ће се у бици коју још нико није добио, предвођени онима којима је од Бога важнија дрога и којима, у име крвавог профита, није тешко да жртвују било кога. Изгубиће и оно мало части и људскости које им је, након свега преостало, у борби у којој је свако изабрао страну и у којој је победник, као и поражени, како год се оконча овај дан, унапред знан.

 

 

Драган Добрашиновић