ОТКЉУЧАТИ ТАЈНУ СРБОЦИДА: СЛАЂАНА ИЛИЋ ЧИТА ЈАСЕНОВАЦ

ПРЕД НЕИСКАЗИВОШЋУ ЗЛА

Постоји заиста извесна „апофатичност зла“, оне „дубине сатанине“ о којима говори Господ преко Светог Јована Богослова. (Откр.2,24) Ако се то игде види, види се у Јасеновцу. Пред Јасеновцем се може изгубити вера у Бога Који је створио људе што су своју слободу употребили да постану усташки крволоци.

Зато је један од кључних задатака Срба, пре свега богослова, песника и интелектуалаца националног опредељења, да логорашко – између осталог, и јасеновачко – искуство интегришу у нашу саборну свест и савест. Управо у складу са оним о чему је говорио Жарко Видовић: ми се делимо на четнике и партизане, а за наше непријатеље смо логорашка нација вредна истребљења. Док то не прихватимо и не појмимо, остајемо бесловесни. Чак бивамо, како каже Никола Маринковић, народ који страда због свог идентитета о коме не зна ништа.

Зато драгоцено дело настаје када се неко, одлучно и умешно, подухвати осмишљавања искуства србоцида ( израз Владимира Умељића ), као што је то учинила Слађана Илић у књизи „Зло у књижевности и култури/ Колонијални ум српске транзиције“, која се недавно појавила у издавачкој кући “Catena Mundi”. Ова ауторка, која настоји да анализира различите видове културног рата у нас, да објасни самомржњу и аутошовинизам маскиране у космополитизам и еуропејство, велику пажњу је посветила месту Јасеновца и других стратишта у нашој култури сећања, сасвим у складу са захтевом Миодрага Павловића:“У рату овом који сећање брише/ Научите пјесан, то је избављење“(„Научите пјесан“).

Јер, култура је саборно сећање.

 

ДА ЛИ СЕ ИШТА ДОГОДИЛО

Бежање од свести о злу које нас је снашло тешко смо плаћали. Нова бесловесност рађала је нова страдања. Слађана Илић нас подсећа да је тегоба трауматичних збивања после доласка титоиста на власт била отежана настојањем да се, у име „братства и јединства“, све заборави: “То је блокирало не само суочавање са злочином, већ и суочавање са траумом. Девиза као да се ништа није догодило доводила је до апсурдних појава: Зорка Мандић из Машвина (Кордун) чудом се спасла покоља којим је затрто њено село, али се, у новој Југославији, удала за усташког команданта, Мирка Радочаја – управо оног који је предводио покољ у Машвину (прешао 1943. у партизане); када су је питали како је могла то да уради, рекла је: „Сада је братство и јединство”.“(1, 214)

По Бојану Јовановићу, о чијој књизи „Антропологија зла“ Слађана Илић писала, једна од кључних препрека на путу ка повратку истини о нама је титоизам. Јовановић титоизам, између осталог, дефинише као антисрбизам, што поткрепљује бројним примерима: „Титоизам је ојачао комунистички мит о великосрпској опасности којим је потискивана историјска истина о геноциду над Србима у оквиру нацистичке НДХ, а Титовим наређењем 1948. године укинута је Државна комисија за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових савезника против народа Југославије. Како су међу тим народима највише настрадали Срби, јер је према немачким изворима само у НДХ убијено више од 750.000 жртава, овом Титовом одлуком је скривен геноцид који је извршен над њима”, а сматра да је „потврђивање српског националног идентитета схватано као највећа опасност за комунистичко југословенство, па је партијском и државном репресијом сузбијана свест о вредностима и значају српске културне традиције”(1,177)

Ослобађајући се заблуда титоизма, суочавамо се са трагедијом србоцида у целини, без чега нема катарзе, која је, као и у Аристотелово време, очишћење душе путем страха и сажаљења. То је страх од заборављања предачког бола; то је саосећање са онима који су, на удару зла, кренули у сусрет Христу, Јагњету Божјем, да би нас сачекали у Небеској  Србији.

Покушаћемо да се осврнемо на неке од основних тема књиге Слађане Илић кад је у питању интерпретација србоцида.

 

БОЈАН ЈОВАНОВИЋ О КОНТИНУИТЕТУ УСТАШТВА

Веома је важно суочити се са чињеницом да хрватско зло није никаква случајност, него феномен једног контунуитета.

Пишући о „Антропологија зла“, Слађана Илић наглашава:“Јовановић указује на континуитет који постоји између деловања Анте Старчевића, масовних антисрпских иступа 1892, 1895, 1899. и 1902. године, који су „праћени и погромом Срба у Загребу и другим градовима Хрватске”, затим са деловањем „13. загребачког корпуса, чију је најелитнију јединицу представљала 42. домобранска дивизија, названа ‚вражја’, због монструозних злочина извршених над Србима у Србији 1914. године”, што ће све кулминирати у стварању НДХ и бројних концентрационих логора за уништавање Срба (њих 26) – од првог, основаног већ 15. априла 1941. године у Копривници (Даница), преко Јадовна, Госпића и Пага, па све до система логора Јасеновац и јединствених у историји концентрационих логора за децу у Јастребарском, Горњој Ријеци, Сиску, Ливну и на острву Пагу.“(1,163)

Не треба се, дакле, чудити усташтву: оно има дубоке корене у религиозно – политичкој и културној основи хрватског друштва. Крлежин покушај да се усташе маргинализују као шачица лудака из камиона, која стиже, с „бефелом“ фашиста и нациста да би покварила хрватски имиџ крајње толеранције, само је пукост мистификације, покушај да се прикрије пуна истина о појави Павелићевих монструма.

Заборављање чињеница о србоциду плод је титоистичког талога у нашој свести. Слађаа Илић нас опомиње:“Но, никако не би требало да скрајнемо чињеницу да је ћутање савремене српске културе (а посебно уметности) о хрватском геноциду над Србима и о његовом срамотном слављењу у данашњој Хрватској, само наставак полувековне титоистичке матрице планираног заборава и самозаборава. И то се мора променити. Било би часно да на тој промени раде припадници културне елите или пак освешћени и непоткупљиви појединци. Српска култура у целини само ће тако постати боља и хуманија.“(1,198)

Кренувши путем непоткупљиве освешћености, Слађана Илић нас подсећа на задатке које, у области колективне меморије, не можемо остављати по страни.

 

„ПРИСНОСТ“ УСТАШКОГ ЗЛОЧИНАШТВА

Рат је рат, и у рату су убиства и злочини свакодневица.

Ипак, и ту постоје извесне нијансе. Рецимо, шездесет посто Американаца који су се борили у Другом светском рату нису осећали мржњу према непријатељу, него солидарност са саборцима. Чак су и недела чињена из те, у ванредним околностима наопако схваћене, солидарности.

Слађана Илић пише о злочинима нациста као својеврсној машинерији смрти, јер су своје жртве доживљавали као „хомогену масу“ коју треба уклонити, али не и као личности. Нациста је био безлично оруђе Рајха, шраф у машинерији.

Ипак, усташе нису биле такве.

Бојан Јовановић истиче:„Такав злочин нису могли да почине неколико стотина психопата, умоболних и лудих усташа, како је то тумачено у комунистичкој Југославији, јер су у организованом убијању Срба учествовали и Хрвати који, као добровољни Павелићеви џелати, нису припадали усташком покрету./…/ Систематско убијање Срба у Јасеновцу и у другим логорима НДХ нису чинили службеници покорно извршавајући наређења својих претпостављених, попут неких Немаца у концентрационим логорима, већ злочинци који су својеручно убијали недужне и у томе налазили задовољство”.(1,164)

По Слађани Илић, усташе је одликовала крајња свирепост:“Злочинци често нису ни убијали користећи ватрено оружје, сматрајући смрт од метка сувише лаком, већ су имали близак контакт са жртвама – пошто су их клали, вадили им очи, одсецали им језике, низали их на жицу тако што су је провлачили кроз њихове уши и слично.“(1,165)

Усташко зло није било банално као оно које Хана Арент приписала Ајхману, самопроглашеном за пуког извршиоца наређења. Иако су усташе себе сматрале идеалистичким Хрватима који уклањају Србе као „страно тело“ националног „организма“, па је кама само инструмент једне „хирурушке интервенције“, ни то није довољно да се објасни суштина збивања, сматра Слађана Илић.

Ни демонијаштво убица није коначан одговор, као ни психичка поремећеност.

Превише је система било у том лудилу.

КАКО РАЗУМЕТИ УСТАШТВО

Усташе, та, по Бојану Јовановићу, „најкрволочнија бића у историји човечанства“, не могу се разумети без снажног утицаја римокатолиоцизма, пошто је улога папистичког клера у логорима била огромна ( ту треба узети и самостанске васпитанике, џелате попут Љуба Милоша и Петра Брзице ). То је један од битних узрока што је знатан део хрватског друштва одобравао усташтво, и његовог наслеђа се, оим формално, не одриче ни данас:“Обични Немци нису подржавали одвођење Јевреја у концентрационе логоре, али су, с протоком времена, постајали све равнодушнији према њиховом страдању. Но, када је реч о „обичним” Хрватима у НДХ, они су били не само равнодушни према ономе што државна машинерија ради њиховим комшијама Србима, већ – имајући у виду масовност стратишта и начине уништавања српских села (Србе су најчешће убијали становници суседних хрватских и муслиманских села) – слободно се може рећи да су многи „обични” Хрвати и муслимани узели активно учешће у јединственом геноциду извршеном маљевима, секирама и камама.

Равнодушности нема чак ни у суочавању са чињеницом да се Олуја слави као државни празник. Ово слављење је дубинско, у њему активно учествују шире категорије хрватског становништва, као накнадно легитимисање, одобравање коначног уништења и изгона Срба с подручја Лике, Кордуна, Баније и северне Далмације. У склопу тога извршен је и културцид спаљивањем 2,8 милиона ћириличних и екавских књига у Хрватској од 1990. до 2010. године, а да хрватска културна јавност није озбиљније протестовала због таквог вандализма. Чак и појава српских чоколадица на хрватском тржишту негативно је коментарисана у тамошњој националистичкој јавности. То показује одсуство равнодушности чак и у ефемерним или прозаичним стварима, те је само још један показатељ присутности старог зла, не толико његовог цикличног појављивања, колико његове дуготрајне ураслости у све поре живота обичних људи те заједнице. Доказе да је то тачно налазимо, нажалост, у најскоријим примерима којих је све више и који су заиста застрашујући – од легитимизовања усташког поздрава за дом спремни, преко спаљивања лутке са ликом Милорада Пуповца на карневалу код Сплита, скандирањем „Убиј Србина” на спортским сусретима, цртање вешала за Србе („породично стабло”), до порука смрти упућених Новаку Ђоковићу, што свеукупно доста говори о природи данашње државе Хрватске и култури њених грађана.“(1,168-169)

Легитимизација зла као нечег нормалног, као односа према свету који је, чак и у грађанском смислу, не само дозвољен, него сасвим прихватљив, нарочитост је хрватског друштва. Чак и они Хрвати који се не поистовећују са Павелићевим наслеђем не желе ( или не могу ) да се суоче са масовношћу учешћа својих сународника у ономе што се дешавало. Усташко зло надилази свачији, па и хрватски, разум, те је лакше све порећи него се са свиме суочити.

 

РИТУАЛНОСТ УСТАШКОГ ЗЛА

Континуитет некажњеног чињења зла у Хрватској, од Јасеновца и Јадовна до Бљеска и Олује, довео је до његове наказне ритуализације. Слађана Илић каже:“Најпре, оргије масовних покоља и свирепости у погрому из четрдесетих година 20. века чиниле су, као што тврди Јовановић, задовољство починиоцима, због чега можемо рећи да је то колективно „уживање” хрватских нациста било својеврстан вид светковине. Садистичка мучења и масовна сатирања била су заправо ритуал у ком су се злочинци, осим што су осећали задовољство, осећали и такмичарски, па су тако неки од њих „заслужили” да се нађу и у Гинисовој књизи рекорда. Завршетак „пројекта Јасеновац” – као језгра плана о истребљењу Срба – били су Бљесак и Олуја, тако да је слављење злочиначког прогона Срба из Хрватске 1995. године истовремено и светковина због успеха читавог великог плана о етнички чистој Хрватској, који је, заправо, остварен здруженим деловањем Јасеновца-и-Олује. Стога, онај који данас слави Олују, заправо суштински слави Јасеновац, Јадовно, Паг, Пребиловце. /…/ Данашње слављење зла у „цивилизованој” и „просвећеној” Европској унији – чија је пуноправна чланица и Хрватска, затим стална афирмација културе хрватског нацизма (усташке песме Марка Перковића Томпсона [хр. Marko Perković Tompson], усташки поздрави по стадионима и спомен-таблама итд.), показују да хрватско зло никада није кажњено.“(1,171-172)

Пишући о радикалном злу нацизма, Ридигер Зафрански указује на размишљања Ренеа Жирара, који је књигу о светом и насиљу саздао да би показао како људскост може да нестане ако се ритуализује зло:“Жирар дефинише „свето” као једну разграничену област у којој важе другачија правила него у осталом друштвеном животу, место узвишеног, које истовремено застрашује и нуди страхопоштовање. У „светом” се приносе крвне жртве које служе као замена, најпре стварне, а потом симболичке, које треба да растерете и „очисте” друштво. Зато код таквог „светог делà” и не може да важи друштвено уобичајен морал. Онај ко врши такво „дело” по правилу се приказује као неко ко се сам жртвује. Он жртвује своју нормалност и њену сигурност и на себе преузима напор чудовишног.

Зато су се националсоцијалисти позивали на ,,хиперморал” (Гелен) који легитимише „свето” дело уништења. „Од вас ће”, говорио је Химлер у једном говору члановима СС-група, „већина знати шта значи када заједно лежи 100 мртваца, када их лежи 500 или 1000… То издржати и при том остати пристојан… (то је) славна страница наше историје која никада није написана и никада се не може написати.”“(2)

Тако су се формирале и усташе. Преузеле су на себе „напор чудовишног“.

 

ИСКАЗ ЈОСА ОРЕШКОВИЋА

Како се зло ритуализовало у појединачном животу, види се из исказа усташког бојовника Јоса Орешковића, датог пред партизанским судом 1942. године:“Још као ђак шестог разреда госпићке гимназије ступио сам 1939. године у вјерску организацију ‘Крижари’. Ту су нас под фирмом вјере одгајали у усташком духу. На наше састанке долазили су Јурица Фрковић и Јуцо Рукавина и држали нам предавања против Срба и комуниста. Наша парола била је: ‘У име Криста – убиј антикриста!’. Антикристи су били Срби, Жидови и комунисти. Организирали смо и своју ударну јединицу, која је ноћу нападала љевичаре. Кад је дошло до рата и расула југославенске војске, ми смо је разоружали. Одмах смо ступили у усташе, јер смо то сматрали својом националном дужношћу.

Мене, с још неким Госпићанима, одредили су у логор Слано, на отоку Пагу. Ту су се налазили највише Жидови и Срби, а било је и неких Хрвата – љевичара. Кад сам дошао онамо, запањило ме кад сам видио како муче оне људе. Спавали су под ведрим небом у жици. За храну им нису давали ништа осим сланих риба, али им воде нису давали, тако да су многи полудјели од жеђи. Уто је дошла нова скупина заточеника. Старјешине су нам дале наређење да одвојимо двјеста заточеника из прве партије, да их одведемо на море и побијемо. Ја и неки моји другови нисмо могли. Онда су нас грдили и предбацивали нам какви смо то ми Хрвати и усташе. Говорили су да није усташа онај тко не може с весељем убити Србина, Жидова и комуниста.

Да нас придобију за убијање, давали су нама младима вина и ликера. Доводили су пред нас заточене дјевојке, свлачили их до гола и говорили да можемо узети коју хоћемо, али да их послије акта морамо убити. Неки младићи опијени вином и занесени страшћу почели су тако убијати. Ја нисам могао. Гадило ми се и то сам јавно рекао. Након пар дана дошао је у логор неки виши функционер из Загреба. Звао се Лубурић. Дошао је да погледа рад логора. Тек тада је започело право клање. Све море око Пага било је црвено од крви. Лубурићу су реферирали да ја и још неки нећемо да убијамо. На то је Лубурић сазвао све усташе, постројио нас и одржао говор у коме је рекао да су издајице усташтва они који не могу убијати Србе, Жидове и комунисте. На то је упитао тко је тај ‘усраша’ који не може да убија. Јавио сам се ја и још неколико. Како сам био први по реду од тих који су се јавили, Лубурић ме је позвао пред строј и упитао ме, какав сам ја то усташа кад не могу убити Србина и Жидова. Рекао сам му да сам спреман у свако доба дати живот за Поглавника, да мислим да бих могао убити непријатеља у борби, али да не могу убијати овако голоруке људе, а особито жене и дјецу. Он се на то насмијао и рекао да је и ово борба и да Срби, Жидови и комунисти нису људи, него звјерад и да је наша дужност да очистимо Хрватску од те куге, а тко то неће, да је непријатељ Поглавника и Хрватске, као и они. На то је позвао једног из своје пратње и нешто му шапнуо. Овај је отишао и донио двоје мале двогодишње жидовске дјеце. Лубурић ми је предао једно дијете и рекао ми да га закољем. Одговорио сам да не могу. На то су сви око мене праснули у смијех, ругали ми се и викали – усраша, а не усташа! Онда је Лубурић извадио нож и заклао преда мном дијете говорећи: ‘Ево, овако се ради!’. Кад је дијете вриснуло и прснула крв, око мене се све завртјело. Скоро сам пао. Један ме усташа прихватио. Кад сам се мало прибрао, рекао ми је Лубурић да дигнем десну ногу. Дигао сам, а он ми је под ногу ставио оно друго дијете. Онда је заповиједио: ‘Удри!’ Ударио сам ногом и згњечио главу дјетету. Лубурић ми је пришао, потапшао ме по рамену и рекао: ‘Браво! Бит ћеш ти још добар усташа!’ Тако сам убио прво дијете. Након тога сам се опио до смрти. У пијанству сам, заједно са друговима, силовао неке жидовске дјевојке, а онда смо их поубијали. Послије се нисам требао ни опијати.

Касније, кад је Слано ликвидирано, и сви његови заточеници побијени, послан сам у котар Кореницу на чишћење Срба. Што сам ту радио, знате…“(3)

Зато римокатолички Србин Иво Андрић више није могао да остане римокатолик: знао је он и за крижаре, и за убијање Срба и Јевреја као сакрализовано зло у НДХ. И знао је да челник „Цркве у Хрвата“, Алојзије Степинац, суштински ( не рачунајући смушене покушаје самооправдања и мрмљање научених формула о „љубави к ближњему“ ) није ни прстом мрднуо да лудило заустави.

Римокатолицизма се Андрић одрекао 1942. године.

 

АНДРИЋ НАПУШТА РИМОКАТОЛИЦИЗАМ

У својим сећањима на писца, Лепосава Бела Павловић записала је шта се збило са Адрићевим римокатолицизмом. Наиме, једнога дана 1942, на врата њихове породичне куће бануо је он, и рекао да долази из полиције. Забринути отац Белин питао га је да ли су и њега почели да зову у полицију, и зашто, а он је рекао да је ишао сам. Ево разлога:“Из капута је извадио своју легитимацију и пружио ми је:“Ево, прочитајте, молим Вас, на глас“. „Име, Иво/…/презиме, Андрић, народност – српска, вероисповест – без вере“- Ево, због те рубрике био сам у полицији –прекиде ме он. У ранијој легитимацији стајало је да сам вере католичке…“ – Једино су комунисти ти који стављају да су без вере- рече мој отац. – Тачно, нисам на то мислио, а сувише сам већ зашао у године да бих прелазио у православље, кад то није из убеђења. Немам ја ништа против католичке вере као такве, али да останем у њој данас, немогуће ми је. Добро познајем све оне у Загребу. Господину Степинцу било је довољно да, недељом, при одржавању мисе, горе са амвона, каже само три речи. Ниједна влас не би недостајала ни на једној српској глави. Али господин Степинац није нашао за вредно да те три речи изговори. А ја у овим временима не могу припадати једној религији, на чијем челу се, у мојој земљи, налази један Степинац…“(4,148)

Андрић оцењује, каже Слађана Илић, и пред саму смрт, 1974. године, да је хрватски национализам најопаснији „због снаге која иза њега стоји – Католичка црква, моћна, с неисцрпним средствима и образованим и дисциплинованим кадром […] у атмосфери која унаказује душе људи нечим ирационалним и злим.”(1,32)

Криво је Хрватима што Андрић није Хрват. Превелики је он да би га се тек тако одрекли. Ако својатају Теслу, чију су родбину усташе побиле, зашто не би и Андрића? Зато се, и данас, чине покушаји да се Андрић „инкорпорира“ у хрватску културу, а неки „великодушни“ Срби, аутошовинисти и глупаци, спремни су да, упркос пишчевој вољи, у томе учествују.

Слађана Илић не спада у такве. Напротив!

 

ЈЕДАН „УСПУТНИ“ РЕВИЗИОНИЗАМ У КЊИЗИ О СРПСКОМ НОБЕЛОВЦУ

У својој књизи, Слађана Илић се бавила биографијом Иве Андрића коју ју је, из скривене „колонијално – поучителне“ перспективе, писао немачки новинар Михаел Мартнес ( „У пожару светова: Иво Андрић – један европски живот“). Тумачећи проблематична места овог штива, нараслог на квасцу западноевропске надмености, Слађана Илић истиче да је Мартенс повремено преузимао непроверене информације не само о великом писцу, него и о ширим друштвеним околностима у којима је он деловао. Тако је, пишући о страхотама Другог светског рата у Југославији с којима се, на свој начин, суочио и Андрић, немачки биограф написао да су многи јасеновачки логораши умрли од заразних болести.                                 Мада јесте било логораша који су тако умрли, Слађана  Илић истиче да „нажалост, већина уморених није ни имала прилике да се од било кога или било чега зарази, јер су жртве по правилу брутално убијане одмах по доласку у логор. Један од таквих случајева је злочин над пакрачким Србима, над седамдесет двојицом (…), који су одмах по доласку у Јасеновац поклани, управо на православни Божић 1942. године, када је и уприличено такмичење у убијању.“(1,31)

Слађана Илић додаје:“Посебно је проблематично, мада не и изненађујуће, Мартенсово тврђење да су „до краја 1945. у Јасеновцу убијене десетине хиљада људи”. У Јасеновцу, који је заправо био систем логора, убијено је најмање 700.000 људи. Поред тога, Јасеновац је био део „тоталног геноцида” и први велики логор за геноцид у Другом светском рату, а у масовним злочинима хрватских нациста над Србима активно је учестовао и католички клер. Ове чињенице, које страни читалац неће наћи у Мартенсовој књизи, важне су управо за биографију Иве Андрића, јер се тек у њиховом светлу може разумети Андрићева дубинска одвратност према хрватском националистичком становишту и његово јасно оптирање, управо 1942. године, за српски културни идентитет“.(1,32)

Андрић се у српском идентитету трајно учврстио сагледавајући усташко непочинство у име демонијаштва маскираног као „хрватска национална идеја“. И од свог српског идентитета није одступио ни у једном личном документу, све до смрти.

Хрвати не могу да нам га отму из низа разлога. Један од њих је и јасеновачко зло, које је хуманисту Андрића трајно одвојило од хрватске „уљудбе“.

 

ГРАЈФОМ ПРОТИВ РЕВИЗИОНИЗМА

У књизи „Зло у књижевности и култури“, као што видесмо у одбрани истине о јасеновачким жртвама пред Мартенсовим неслучајним нагађањима, веома је видљива храброст неодустајне борбе против сваке врсте ревизиоизма која пориче број српских надстрадалника у НДХ. Јер, њихово страдање је заиста надстрадање, и свако умањивања надстрадалничке жртвености је, свесно или несвесно, ругање онима који су легли у темељ будућности нашег мученичког, али свагда Христовог, народа.

Слађана Илић се због тога ослања на проверене и неупитне изворе, али и на савременог израелског геноцидолога Гидеона Грајфа. Он је, након озбиљних читања историје злочина у НДХ, веома јасан кад је број јасеновачких жртава у питању: „Из ваздуха можете да видите оно што не можете чак ни током посете неког места. Снимци из ваздуха који припадају архиву у Единбургу у Шкотској откривају огромно подручје од 10 квадратних километара Јасеновца, где видите масовне гробнице од којих свака може садржати на хиљаде тела убијених људи. То је веома јак доказ онога што многобројни историчари и ја дуго тврдимо, а то је број жртава који најмање износи 700.000. И то свакако није коначан број јер се ту не убрајају лешеви жртава које је однела Сава, жртве које су претворене у пепео, оне од којих је направљен сапун итд. И то откриће је новијег датума. Оно се одиграло пре месец дана, док сам био у Србији. Како сам вам рекао: историја је као археологија”(1,32)

Грајф истиче:„Јасеновац је империја зла. Било је 57 метода убијања. Јасеновац је био најбруталнији и највећи нацистички логор – већи од Аушвица, највећег нацистичког логора. Аушвиц је имао 40 км површине, а Јасеновац је имао 240 км – шест пута више. […] Оно што одваја усташке злочине од нацистичких је то што је очито да су усташе уживале у злочину и крви. Немци су развили методе да деперсонализују ликвидације, да то ураде што чистијих руку. Са друге стране, усташе су у злочинима уживале. […] Усташе су славиле смрт”(1,183)

Код нас, међутим, има оних који жестоко нападају Гидеона Грајфа као неког ко „претерује“, и „није научник“. А очито је у питању нешто сасвим друго – Грајфово сведочење је велика препрека сваком покушају ревизионизма.

Ревизионизам одговара многима: од Хрвата, преко НАТО империје, до неких који сматрају да словенски народи, попут Руса, Пољака и Срба, немају „пуновредне жртве“, него су пуки статисти Другог светског рата. Управо то је разлог да се ревизионистима свих боја и величина каже:“Нећете проћи!“

Наше саборно памћење ће вас зауставити у сваком покушају порицања истине о србоциду.

 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Слађана Илић је, бавећи се темом србоцида баш у књизи о злу у књижевости и култури, показала да је могуће, слободно и храбро, стајати на стражи своје људскости, али и националог идентитета; наравно, плаћајући цену која се мора платити – а то је остајање на медијској маргини. Њена позиција, јасно нам је, није битијно маргинална; напротив, она је у самом средишту наше самосвести, јер припада заветности Српства као непоколебљивом утемељењу личног и заједничког постојања. Али, та позиција мора бити медијски маргинална у тренутку у коме је Србија у колонијалном ропству, и под влашћу аутошовиниста у култури.

Покојни српски полихистор, Предраг Р. Драгић Кијук, говорио је да је важно да српски народ сачува бар пет посто нормалних, незгрбљених и непропузалих, да би имао ко да почне из почетка кад се промени светско – историјска ситуација, то јест кад нови почетак постане могућ. Гледајући даље и дубље од многих, Кијук је знао да ће се светска ситуација, кад – тад, променити, јер, како рече антички мудрац, „позван или непозван, Бог је присутан“. Такође, чини нам се да тих Кијукових пет посто, оних непобеђених, царски свесних ко смо, шта смо и куда идемо, јесу овде, међу нама, и да су спремни за широке културотворне замахе. Они чекају свој час, хришћански ведро и смирено, усправни на рушевинама. Слађана Илић је, верујемо, један од таквих културотвораца.  Промишљањем србоцида ( и не само тиме, наравно, него и целином свог рада и јавног деловања ), она заузима видно место међу ствараоцима који, слободном мишљу и оданошћу сопственим начелима, могу да почну са обновом саборне самосвести кад за то дође час. Хвала јој због тога.

Овај текст завршавамо позивом Миодрага Павловића да „научимо пјесан“ и да је, упркос злу које нас је снашло, појемо, скупа са Новомученицима Јасеновачким, са нашим прецима и потомцима.

Браните се! Научите песму!

Уђите кроз гусле у мраморно око,

певајте, орите се, појте

и стојте мирно кад се зачује питање

ко ће међу вама да затвори врата,

славословите док се храму не пробије теме,

стаклени прозор нек се обрати мору

док не проклија сиње срце,

жаморите, жуборите, роморите,

нека вас нађе светло као срп своје снопље,

као што мученичка крв нађе своје копље,

ускликните, утројте, узхвалите,

док се и лобањи не отвори горњи вид

и песма не покуља на слеме,

попевајте, коледајте,

усред овог рата који сећање брише

научите пјесан, то је избављење!

 

 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

УПУТНИЦЕ ( 4.9.2021. године):

1. Слађана Илић: Зло у књижевности и култури/ Колонијални ум српске транзиције, Catena Mundi, Београд 2021.
2. file:///C:/Users/KorisniK/Downloads/kupdf.net_ridiger-zafranski-zlo-ili-drama-slobode.pdf
3. https://jadovno.com/svjedocanstvo-o-zlocinu-u-logoru-slana-na-pagu/?lng=lat#.YTKNOI4zZPY
4. Лепосава Бела Павловић: Сећање на Иву Андрића, Свеске Задужбине Иве Андрића, 14/1998.