Владимир Умељић: ПИТАЊЕ (НЕ)ПРИХВАТАЊА ДОКАЗА ГЕНОЦИДА (НА ПРИМЕРУ СРБОЦИДА ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ 1941-1945.)

Овде се неће тематизовати (у последње време врло потенцирано) инфлационирање и тиме све до непрепознатљивости обезвређивање појма злочина геноцида, већ непревидиве тешкоће при научно-историјском доказном поступку, као и при акцептирању резултата истраживања. Истовремено се ословљава питање – зашто је чињеница извршеног Холокауста (с правом) широко прихваћена од стране међународне научне и опште јавности а чињеница Србоцида хрватске државе 1941-1945. не? Јер то не лежи само на иначе енормним напорима хрватских водећих елита и њихових помагача из Немачке, САД, итд. да релативизују тј. порекну овај ужасни злочин.[1]

Питање (не)доказивости злочина геноцида се тематизује, иако то на први поглед изгледа као излишно доказивање да „ружа је ружа је ружа“, као непотребно понављање општепознатих константи стварности, нпр. чињенице да су Јевреји масовно и систематски убијани у нацистичким гасним коморама или да је Јозеф Менгеле вршио нечовечне експерименте на „људском материјалу“ (Синти и Роми) у Аушвицу.

Непревидиво је међутим да се апологети извршених – и по свим критеријумима просвећених наука доказаних – недела нимало не устежу, да и таква збивања и стања, процесе и односе, као и научно-историјски недвосмислено верификоване злочине увек изнова постављају у питање, релативизују и поричу.

Стога је већ профилактички примерено да се ослови следеће, јер базично питање:

Да ли је, заправо, уопште могуће да просвећене науке (историографија, социологија, итд.) недвосмислено утврде право чињенично стање у прошлости? Да се нпр. ватикански „лов на вештице“ догодио, да су се погроми и масакри дешавали, да су организовани и спроведени Холокауст, Порајмос, Србоцид, Јерменоцид? Или се утврђивање истине мора препустити релативистима, значи онима који принципијелно и конкретно поричу егзистенцију истине (нпр. Фридрих Ниче: „Не постоје чињенице, већ само интерпретације“)?

Одговор – без да се и у једном тренутку занемари императивни принцип научне скепсе – недвосмислено гласи, утврђивање историјске истине је емпиријски у врло великом, у далеко претежном броју случајева са високим степеном вероватноће не само теоретски, већ и конкретно могуће. Препуштање доношења закључака онима, који у последњој консеквенци сматрају да се орвеловским редефинисањем стварности може мењати и прошлост, значило би не само пораз, већ и обесмишљавање хуманистичког духа.

„Емпиријски“ подразумева рецимо у случају једног масакра, да ако поседујемо три, четири или пет сведочења непосредних очевидаца, који припадају различитим или шта више супротстављеним интересним групама и уз то три, четири или пет посредних сведочанстава (у оптималном случају међусобно независни извештаји, рапорти, коментари, у идеалном са супротне интересне или барем препознатљиво не прекомерно заинтересоване стране), који потврђују дотичне исказе и када уз то постоје материјални докази и позитивни статистички показатељи, онда настаје ситуација врло високог степена вероватноће да се дотични масакар заиста десио.

Један пример:

Када разматрамо присилни егзодус десетина хиљада српских цивила у априлу 1942. из НДХ ка Дрини, Србији, и масовне, бруталне масакре, које су над тим ненаоружаним мушкарцима, старима, женама и децом извршиле регуларне војне трупе хрватске државе – у првој линији хрватски и босанско-муслимански бојовници „Црне легије“ под командом Јура Францетића – са око 6.000 жртава, онда узимамо у обзир (овде само минималистички, јер и у овом случају постоји још више историјских извора)

‒ пет или шест исказа „нормалних“ и једноставних људи, преживелих српских жртава са лица места, које а. не припадају све истом рођачком, пријатељском или познаничком кругу (организацији, клубу, удружењу, установи, институцији, политичкој партији, секти, истом месту боравишта и сл.), дакле б. без икаквих индиција о могућности заједничког интереса/користи или ц. присиле да дају смислено и конкретно исте изјаве о истој ситуацији, д. када нема показатеља некакве колективне психозе или других истоветних психичких поремећаја, односно е. злонамерне завере, итд. и разматрамо нпр. једно од свих њих потврђено сведочење: „Они силују жене, кољу, одсецају руке, ноге, ваде очи, бацају малу децу увис и дочекују на бајонете. Био је то један страшан ужас и пакао.“, као и „Једна немачка јединица, која се налазила на десној обали Дрине (остатак окупиране Србије, прим. аутора) није могла више да гледа масакрирање српског становништва, па је почела да пуца у ваздух и виче „Назад, усташе!“ („Zurück, Ustascha!“)“, даље

• извештај једног – од њих потпуно независног – нацистичког агента Службе безбедности (СД) са терена: „Од 10. априла, проузроковано бесмисленим клањем српског становништва у Босни, долази на различитим тачкама српскохрватске границе до сукоба и борбених радњи, између немачких граничарских јединица и усташких трупа…“, уз то
• рапорт – од њих потпуно независног – команданта немачке 18. Пешадијске дивизије са терена, који се осећа примораним „… да разоружа и ухапси једну чету хрватског пуковника Јура Францетића, која је стајала под великом сумњом, да је поново починила страшна недела над српским становништвом…“

(већ цитирано), као и

• два конкретна јављања – од њих потпуно независног – високог нацистичког посланика са Балкана на исту тему: „Сви извештаји потврђују све јасније, да се у Босни поново формира један нови талас избеглица, који се панично ваља ка Дрини; само у месецу априлу је најмање 25.000 избеглица – пре свега жена и деце – пробило све препреке и ушло у Србију. (…) понекад је довољно, да се само пронесе глас о приближавању усташа и становништво одмах почиње да бежи…“ и када то потом
• ставимо у временско-просторни контекст других и бројних писаних сведочанстава – од њих потпуно независних – представника немачке силе (којој су Срби били непријатељи а Хрвати пријатељи) и других италијанских, хрватских, босанско-муслиманских, српских, итд. сведока, као на пр. овај прилично карактеристични нацистички извештај са лица места од 17. фебруара 1942: „Као најважнији узрок распламсавања активности банди (српских устаника у НДХ, прим. аутора), морају се навести ужасна недела која су усташке трупе починиле над православцима у хрватском простору. Усташке трупе су починиле та страшна недела не само над мушкарцима, способним за војску, већ су то починили – нарочито и на најзверскији начин – над немоћним старцима, женама и децом. Број православаца, који су од стране Хрвата масакрирани и применом најсадистичкијих метода све до смрти мучени, мора се проценити на 300.000 жртава. Услед ових ужасних недела су бројни православци пребегли преко границе, у Србију, и њихови извештаји су довели српско становништво овде у стање највећег узнемирења…“
• и то закључно упоредимо са – од њихових изјава потпуно независним – резултатима послератних ископавања земних остатака жртава на месту злочина (које нису завршиле у таласима Дрине) и по могућству њиховог форензичког испитивања,
• као и са – од њихових изјава потпуно независним – статистичко-демографским подацима и другим важећим стохастичким параметрима,

онда у конкретном случају теоретско-филозофске поставке, хипотезе и теорије Платона и Зенона, Сократа и Протагоре, Канта и Ничеа о (не)постојању апсолутне истине одлазе у други план, одлазе тј. остају на другом колосеку мисаоне (= језичке) рефлексије стварности, јер постају непримерене препознатом фактичком стању дотичних злочина, које за историјску науку, социологију, итд. па и за језичку филозофију важи као доказано.

Постоји међутим један психолошки фактор, чија злоупотреба иде на руку горе апострофираним „апологетима извршених – и по свим критеријумима просвећених наука доказаних – недела“ а то је човекова емоционална интелигенција, емпатија.

 

Кратки екскурс у област емоционалне интелигенције: (Не)акцепти-

рање драстичних историјских извештаја о геноциду или „Ограничена мера пријемчивости човека за „страву и ужас“ (Иван Буњин)

Историјски верификовани искази о Србоциду у хрватској држави 1941-1945. су толико драстични, да они превасходно за емоционалну интелигенцију (а индиректно тј. следствено и за здрав разум, логичко резоновање) моментално експлицирају следећа питања:

а. У којој мери је вероватно или већ само могуће, да ти искази заиста одго-

варају истини (= стварности)? Може, додуше, да важи као крајње невероватно, као фактички искључено да огромни број сведока, који долазе са разних страна (различитих нација, конфесија, социјалног статуса, често супротстављених актуелних интереса, итд.) сложно и скоро идентично искривљује или чак циљано фалсификује слику истог временско-просторног комплекса збивања, али питање је ипак неизбежно, јер ти искази истовремено стављају и најбујнију фантазију на врло тешку пробу, звуче некомпатибилно са било којом представом стварности, радикализују шта више најраније визије мука у паклу и погодни су да релативизују било какве ноћне море. Из тога произилази једно много примереније питање, наиме

б. колико су заправо људска осећања (и разум) уопште пријемчива за ова сведочења савременика и очевидаца Србоцида о тадашњем крајњем, буквално бестијалном варварству починитеља злочина, колико су дотична сазнања тиме схватљива и – како за „нормалног“ човека, тако условно речено и за научника – као „стварна стварност“ прихватљива? Фигуративно речено – поседују ли ти вербални (и ликовно-илустративни тј. оригиналне фотографије из дотичног времена) описи овако монструозних ситуација уопште њима дорасле рецепторе у „нормалној“ психи?

Оба питања примарно припадају психолошкој науци, одговори на њих су међутим врло релевантни за истраживање злочина геноцида, јер поседују не само велику тежину при анализи и покушају разумевања овог феномена, већ могу да отежају или олакшају задатак, и одговорност научника при утврђивању историјске истине.

За науку се на првом месту поставља питање поузданости историјских извора, која одлучује о процени и вредновању садржине истине у њима. То је од енормног значаја нпр. и при диспутима са свим идеолошки мотивисаним апологетима злочина, који покушавају да исте накнадно релативизују или прогласе непостојећим.

Непревидиво је да управо њима овде постулирани и изузетно високи степен варварства иде на руку (искази сведока стављају и најбујнију фантазију на врло тешку пробу) и пружа им псеудоаргументе (дотична сведочанства звуче некомпатибилно са било којом представом стварности).

При томе степен пријемчивости и „нормалног“ човека игра важну улогу.

Од њега, наиме, зависи друштвена акцептанција стања ствари, сензибилизација и мобилизација јавног мњења, које сходно томе врши већи или мањи притисак на науку и преузима своју социјалну контролну функцију у односу на рад историчара, социолога, итд.

Када јавно мњење застане на ставу да „Не може да буде, оно што не сме да буде!“, онда изостају социјални притисак и контрола, научна скепса се потенцира скепсом тј. одбијањем како „ћутеће већине“, тако и медија, корпорација, институција, итд. и апологети злочина долазе у ситуацију да добију превагу.

Јер и научници су у првој линији само „нормални“ људи.

Сведочења о Србоциду дакле (овде сажето) тврде:

– да је нова хрватска држава 1941. одмах „почела да у огромним размерама уништава српско православно становништво“,

– да су при том „дешавала нечувена, ужасна хрватска недела наспрам

1.800.000 Срба“,

• да су „та страшна недела била почињена не само над мушкарцима, способним за војску, већ – нарочито и на најзверскији начин – над немоћним старцима, женама и децом“,
• који су „од стране Хрвата били масакрирани и применом најсадистичкијих метода све до смрти мучени“;
• да су организовани „страшни уништавајући походи против српског, грчко-православног дела становништва, које је потпало под хрватску власт“,
• који су убрзо „прерасли у „чудовишни терор усташа над српским становништвом“
• и „у стравична клања, која се убрајају у најнечовечнија недела из времена Другог светског рата“,
• при чему је „доказано, да је један одређени број католичких свештеника не само учествовао у католичком покрштавању, већ и у ужасној примени силе против Срба“ (религиозна, тј. конфесионална димензија Србоцида, прим. аутора),
• „при чему су се злочинци купали у крви својих српских жртава“;
• и ти масовни злочини „у односу на ово кратко време и релативно малу територију представљају највећи масакар, који се пре, за време и после Другог светског рата десио у Европи“, као и
• да је при томе за око четири године по могућству „убијено око 750.000 Срба“, чија се једина ’кривица’ очигледно састојала у чињеници припадништва другој нацији и другој хришћанској конфесији.

 

Размотримо горња два питања једним кратким екскурсом у психологију, при чему ауторска полазна позиција – условљена вишедеценијским бављењем феноменом геноцида, проучавањем историјских извора и праћењем стручне литературе, као и разменом мишљења са бројним колегама – гласи:

а. да је пријемчивост људског разума за овакву врсту стварности заиста

врло отежана, али и

б. да речник горе цитираних сведока садржи у најмању руку једну непрецизност, јер овај више него варварски начин вршења злочина од стране претпостављено цивилизованих починитеља (из значи претпостављено високо културних, државно, социјално и религиозно-институционално организованих народа), о којима сведоци извештавају, нису заиста били „нечувени“. Они су се наиме на тај исти начин већ догађали у историји Европе, што експоненцијално повећава вероватноћу њиховог понављања и у време Србоцида 1941-1945. као и

в. да је у тој мери нехумани начин третирања непријатеља превасходно тј. по правилу најпре препознатљив управо при религиозно (конфесионално, црквено-идеолошки) мотивисаним ратовима и управо од стране претпостављено цивилизованих починитеља из претпостављено високо културних, државно, социјално и религиозно-институционално организованих народа (нпр. Тридесетогодишњи рат) а уз то

г. да је та црквено-идеолошка димензија већ на основу до сада представљених историјских извора постала препознатљива и при Србоциду хрватске државе 1941-1945.

Сведочанства очевидаца о страхотама у хрватској држави 1941-1945. (као и слична – о сличним злочинима – у сваком другом временско-просторном контексту), дакле, искуствено врло брзо иницирају једну врло значајну дилему код великог броја оних, који се и само површно упусте у ту проблематику, а која се с њихове стране по правилу врло упрошћено решава, тим сведочанствима се једноставно не верује.

Она већ по природи ствари (емоционална интелигенција) делују на заинтересоване лаике („нормалне“ људе) као створена да изазову неверицу и сумњу, да се при тим исказима значи ради о безграничним претеривањима, о фантазмагоричним представама стварности и пројекцијама патолошких психичких стања од стране некаквих изгубљених душа.

Или пак да су такви искази (здрав разум) у најбољем случају консеквенца тј. екстремна реакција лабилних и поводљивих, делом крајње трауматизованих и стога имагинацијама подложних сведока ванредних ситуација и стања, процеса и односа, којима исти врло једноставно нису били иоле дорасли, што сигурно важи и за огромну већину „нормалних“ људи, дакле и за конкретног заинтересованог лаика (почетна асоцијативна ауто-идентификација са актерима дотичних збивања).

Разлог за неверицу је, јер највећи број „нормалних“ људи у смислу уобичајеног одбрамбеног механизма сопственог и виталног система вредности (= своје нормалности), нагиње ка субјективном потискивању/порицању и саме могућности таквих и свих сличних поступака, тиме а приори и некритичном, скоро аутоматском одбацивању дотичних сведочанстава, као неверодостојних и само субјективних, чиме се индивидуално-психолошки (и социјално-психолошки) круг затвара:

„Не може да буде, оно што не сме да буде!“

Активирање психо-одбрамбеног механизма условљено је, дакле, и неизбежном асоцијативном компонентом мишљења: Исто тако, као што жалобници при сахранама својих блиских истовремено – потсвесно, полусвесно или свесно – оплакују и сопствену пролазност тј. пројицирају себе у ситуацију умрлог, тако су и сви они, који су суочени са сликом људи „окићених око врата ланцима, направљеним од нанизаних људских језика и са корпама пуним људских очију“ моментално изложени – исто тако подсвесном, полусвесном или свесном – страху, сопственој пројекцији у статус једне будуће жртве („ако је било могуће да се ово већ једном заиста догодило, онда је могуће да се то и понови, да се деси и мени“).

У одређеном смислу аналогно томе је, иначе, понашање и реаговање непосредно погођених при „ванредним стањима“. То је оно, што је нпр. Иван Буњин за време дугогодишњег истраживања мотивације совјетских комуниста при спровођењу свог државно-партијског терора (смислено) назвао „уништавање мере пријемчивости“ људске душе:

„Људи живе према једној одређеној мери. Они, значи, поседују и једну меру пријемчивости и способности представљања нечега самима себи. Дакле, прекорачи ту меру! Обеси седморо људи и сви ће да ужаснуто заурлају. Обеси, међутим, седам стотина људи и тада ће чуђење и галама да се окончају, све ће постати окамењено и безосећајно (…)“

Велики баскијски филозоф и књижевник Мигел де Унамуно (Miguel de Unamuno) је пак – прилично резигнирано – постулирао: „Народ не воли да погледа истини у очи. Истина је чудовиште, које је најбоље избегавати.“

Одрицање воље, способности и спремности „народа“ да се суочи са („Горгониним лицем“ тј.) егзистенцијом истине, у овом конкретном контексту се може допунити са: „Народ не воли да погледа истини у очи. Истина је чудовиште, које је најбоље избегавати, нарочито када је истина и сама чудовишна.“

Постоји, сигурно, и једна више/мање морбидна привлачност „страве и ужаса“, која је непревидива управо у наше време, са поплавом таквих манифестација у модерним медијима, на великом и малом екрану, као и на интернету. Чињеница је, међутим, да се при томе ради о несумњиво виртуелној стварности, коју човек конзумира у познатој и блиској, топлој и сигурној просторији, значи са реално непремостиве дистанце своје оквирне стварности (осим ако не пати од тешких психичких девијација); чињеница је исто тако, да је ово виртуелно Зло по правилу представљено додуше антропоморфно, али са потенцираном абнормалношћу у смислу Годзила-аждаја и Кинг Конг-монструма, Дракула-вампира и вукодлака, франкенштајнских терминатора, ђавола и вештица, ванземаљаца и робота, итд. што још додатно појачава сигурносну дистанцу између стварне и виртуелне стварности.

„Нормални“ човек је, у смислу самоодбране, значи по природи ствари, врло склон да и реална сведочанства „страве и ужаса“ исувише радо посматра и третира као нешто виртуелно – сходно томе као безопасно, њему не претеће – и да заступањем тог става помогне при њиховом одбацивању и смештању у област historia abscondita (потиснута, заборављена историја), па и по врло високу цену, да пре nolens него volens рескира репризе таквих ситуација, јер:

„Ко жели да се геноцид заборави, тај жели да се он понови“.

Холокауст је без икакве сумње најмасовније и најпромишљеније народоубиство у историји човечанства, то је непревидиво био један варварски злочин, извршен од – у то време само условно речено – цивилизованих починитеља и трајало је деценијама, док истина о енормном изопачењу једне националне (немачке) социјалне заједнице није била у иоле довољној мери перцепирана и као таква акцептирана (и тај процес још траје).

Процес постепеног и мучног разумевања Холокауста (анализирања, схватања и уграђивања у свест о стварности) тангирао је како здрав разум, тако и емоционалну интелигенцију свих потоњих „нормалних“ људи, научника, аналитичара и коментатора, који су се њиме бавили.

Закључно су – и најстрашнија – историјска сведочанства овог највећег злочина геноцида у историји човечанства са првобитно скоро незамисливим бројем жртава, била (већински) акцептирана као оно што јесу, као стварност.

Зашто се то исто није догодило и у односу на Србоцид?

Евидентно је да постоји једна есенцијална разлика у начину нацистичко-немачке реализације Холокауста (и „технички“ истоветне реализације Порајмоса) и начину спровођења Србоцида од стране хрватске државе 1941-1945, која пружа барем делимично разјашњење овог питања:

Хитлеров геноцид „германског надчовека“ над Јеврејима (Синтима и Ромима) није био практикован на идентично или слично варварски начин (осим у односу на планирани и великим делом остварени крајњи резултат), значи на „најсадистичкији, најзверскији, применом масакра, чудовишних мучења, стравичних клања, итд.“, већ систематски и изузетно ефицијентно, технократски дистанцирано и емоционално хладно.

Он се дешавао као на фабричкој покретној траци, а у оквиру и по правилима само још једног великог и престижног индустријског пројекта, при коме се као и увек тежи максималној ефицијенцији и успеху. Ова особеност даје Холокаусту (и по истим правилима спроведеном Порајмосу) једну специфичну и више него перфидну, једну сингуларну и у хуманистичком смислу речи посебно застрашујућу, ужасавајућу димензију.

Скоро неутрална, „роботескна“ хладноћа и недостатак било какве позитивне емпатије нациста и њихових помагача у односу на беспомоћне жртве, био је и остао енормни шок за сваког хуманистички оријентисаног, за сваког „нормалног“ човека.

Друговрсни варварски начин, као непревидива детерминанта и константа извршења Србоцида, тангира наравно здрав разум, али у претпостављено још већој мери сваку личну емоционалну интелигенцију (која одлучује о сопственом, индивидуалном успеху, задовољству, срећи у животу) каснијих заинтересованих „посматрача“ и истовремено активира њихов лични асоцијативни механизам (као сингуларни конститутивни елемент колективне, социјалне) људске психе у смислу врло гласног и хитног аларма.

У овом конкретном случају се дакле не ради „само“ о акутном страху од превремене и неприродне смрти, већ и статусу тотално обесправљеног бића и од свеобухватног губитка људског достојанства, као и нарочито о прастаром страху од екстремног, систематски наношеног и неподношљивог бола, од непрестајуће патње, од безмерног понижавања и мучења.

Највећи број ових елемената је био присутан и при Холокаусту и Порајмосу, представа стварности о стрељању, вешању и гасним коморама, о изгладњивању, батинању и усмрћивању ропским радом, о биолошким експериментима и убијању у високим пећима је без сумње била већ више него довољна да погођеног човека избезуми и наведе на – под овим околностима већ шта више рационалну – жељу, да само све престане, па и по цену да он што пре и што нормалније умре, да нестане.

Али представа стварности о систематском и дивљачком силовању жена, мајки, сестара, ћерки и мале деце пред мужевима, синовима, браћом и очевима; о систематском клању и комадању најблискијих, о копању очију, сакаћењу, дрању коже или спаљивању живих људи; о вађењу ножем нерођених беба из мајчиног стомака и разбијању глава мале деце чекићима и маљевима; о кастрирању, разапињању на крст и набијању на колац, закопавању живих људи и бацању у крашке бездане, поседује једну врло посебну детерминанту: то све поново и ефективно активира и све архетипске, све ирационалне страхове човека.

Другим речима и конкретно, већ и само сазнање о изузетно високом степену негативне емпатије носилаца и услужника хрватског режима 1941-1945. у односу на жртве њиховог Србоцида, значи перцепција начина њиховог атавистичког, садистичког и нељудског третирања других људи постиже следеће:

а. То сазнање почиње да у знатној мери омета функцију емоционално-интелигентног фактора личне среће у животу и оних, који се о томе касније само обавештавају, јер та негативна емпатија починилаца Србоцида

б. асоцијативно буди уобичајени и природни, али и архетипски страх и код њих, који у том тренутку сасвим сигурно не припадају циљној групи жртава, а то врло брзо захтева и једну самоодбрамбену реакцију.

Проблем ауто-идентификације са потенцијалним новим жртвама сличних историјских стања постаје дакле, све присутнији и почиње потенцирано активирање личног (и универзалног) психо-одбрамбеног механизма, који се потом секундарно (и негативно, одбијајуће, јер „то је немогуће“) одражава и на статус дотичних историјских сведочанстава у сопственој свести и систему вредности.

Једна ствар је, наиме, када се у сопствена четири зида чита, гледа или слуша о понеком серијском убици, који мучи, силује, убија, комада своје несрећне жртве, јер и то су опет у принципу сингуларни патолошки случајеви, који изазивају сажаљење и солидарност са погођенима, згражање, или пак захтеве за смртном казном, за линчовањем и сл. Ауто-идентификација са жртвама и следствени страх од истог потенцијалног статуса, од долажења у сличну ситуацију, остаје у прегледним границама.

Ситуација се радикално мења при сазнању тј. при акцептирању чињенице, да је могуће мобилисати десетине хиљада серијских убица (највећим делом „нормалних“ људи), који потом годинама прогоне и садистички мрцваре, масакрирају и убијају стотине хиљада исто тако „нормалних“ људи.

То је једна тешко подношљива представа стварности.

Још једном, ни представа стварности са тоталном обесправљеношћу партикуларних група људи, са гасним коморама и масовним стрељањима није мање неподношљива, иста се међутим теже може корелирати са конкретном реалношћу „сада и овде“, у којој таквих појава ни местимично нема, за разлику од местимичних и реалних серијских убица (па и местимичних ситуација на другим географским просторима, „сада, мада тамо“ у оквиру других културолошких традиција).

Закључно, акцептирање (драстичних) примарних историјских сведочанстава о истини/стварности Србоцида још увек далеко заостаје за акцептирањем (на други начин драстичних) примарних историјских сведочанстава о истини/стварности Холокауста. Разлог томе је дуалне, како објективне у општем смислу (много солидније и консеквентније истраживање Холокауста од стране потомака јеврејских жртава и немачких потомака починитеља геноцида, и од стране светске науке, као и далеко успешнијег сензибилизовања и одговарајуће масивније мобилизације светске – научне и опште – јавности), тако и субјективне у индивидуалном смислу, овде кратко оцртане природе.

 

[1] Овде се неће употребљавати фусноте/одреднице а заинтересовани за историјске изворе и научну литературу, из којих потичу цитати, упућују се нпр. на: В. Умељић, „Окцидентално-европска културолошка традиција, велики геноциди у Европи средином и балкански ратови крајем 20 века“, Гамбит Јагодина, 2016.