НОВИ ПРИЛОГ ЗА ЦЕНЗУРУ ИСТОРИЈЕ И ПОЕЗИЈЕ: Отворено писмо јавности поводом припреме програма за 80-годишњицу нацистичког стрељања талаца у Краљеву

Ово обраћање јавности мање је мотивисано личним разлозима а више уверењем да је његов повод симптом нечега недопустивог у савременој јавној свести и поступању. Нисам могао ни помислити да негдашње идеолошке забране, давно голим чињеницама збачене, и даље владају у склоповима културних и јавних актера који хрле у будућност.

Тематски циклус или поему „Присутни грађани“ написао сам као предложак за драмско извођење на краљевачком стратишту из 1941. године, поводом 80-годишњице трагичног догађаја. Наруџбину помоћника градоначеника Краљева, песника Милоша Милишића, прихватио сам радо и безусловно, крајем јануара текуће године, јер сам од раније писао о тој великој, тешкој, али и довољно личној теми.

Основна ауторска намера током писања поеме „у спомен краљевачких жртава рата 1941–1945“ била је да масовно октобарско стрељање не посматрам као изоловани догађај, него да га повежем са другим страшним траговима окупације и грађанског рата у нашој земљи и раздора међу нашим народом.

Текст сам, у основи завршен, још средином априла послао наручиоцу и тада је прихваћен без примедаба. Затим, рукопис је предат редитељу Миодрагу Динуловићу на сценску адаптацију, са којом сам се сагласио, уз мање корекције. Договорили смо и штампање поеме „Присутни грађани“ у целини, у оквиру посебних издања „Повеље“ о значајној годишњици за нашу укупну културу сећања.

Тек је крајем јуна, аутор адаптације, у присуству наручиоца текста, изрекао благу резерву према могућим реакцијама на стихове чији је предложак сведочење поратног шефа Озне за Краљево, Ратка Дражевића. Остарели револуционар је, наиме, пред свој животни крај, јавно признао да је у подруму старе зграде у улици Цара Душана остала ручним бомбама затрпана гомила лешева, већином невиних људи и да је на том месту доцније подигнута вишеспратница.

А у тој новоградњи, на том месту, живео сам четврт века.

Окидач за настанак песме „Тајна краљевачког Белог двора“, уграђене у поему „Присутни грађани“, био је управо коментар поменутог актера ликвидације: „Дан-данас у тој згради живи 500-600 људи, а нико не зна колико је невиних, искрених демократа, уграђено у њене темеље, само зато што нису били по укусу нас комуниста…“

Ни ја сâм то нисам знао, све до читања докумената и сведочења у монографији Време зла у краљевачком крају 1941. и после ослобођења 1944. године (2020), чији је аутор историчар Драган Драшковић (стр. 49–50). Отад се напросто нисам могао оглушити о те мучне факте из ширег контекста теме краљевачког страдања у Другом светском рату, чија се прва и најцрња епизода збила средином октобра 1941. године.

Објаснио сам да је тематика злочина „У име народа“ последњих деценија предмет озбиљних истраживања, чији су резултати представљени и на изложби др Срђана Цветковића која је обишла већину музеја у Србији – укључујући и краљевачки Народни музеј (2015). Размере револуционарног терора, за време и после Другог светског рата, више нико озбиљан и честит не доводи у питање. Очито, објашњења нису вредела.

Поред свега тога, актуелни политички чиниоци Краљева, крајем врелог јула, одлучују да се ови стихови цензуришу, да не сметају и не изазивају – према речима мојих саговорника – реакције Субнора и левих коалиционих партнера. Добронамерно сам, изнова, скренуо пажњу да је таква обазривост посве излишна, будући да је у јавности давно успостављена реална слика о реченом периоду и скинути табуи епохе титоизма. И нисам пристао на накнадна условљавања и скраћења текста, нарочито она окоштале идеолошке врсте.

Ова тема значи ми много више од сваке политичке или материјалне калкулације. Нису, значи, били спорни стихови као стихови, нити њихова документованост у историји – него је одједном постало спорно помињање теме револуционарног терора – уочи очекиваних избора!

О коначној одлуци надлежних да одбаце наручен па прихваћен текст, уколико таква одлука формално и постоји, дознао сам посредно. Обавестио ме је познати глумац који је одустао од учешћа у комеморативном програму у измењеним околностима, тј. према песничком предлошку од пре четрдесетак лета, у више наврата извођеном.

Остаје да видимо да ли ће отпасти и други део договора – не папиром формализованог, него договора на реч и на образ – о издавању збирке „Присутни грађани“, како би читаоци могли да просуде о поеми и о песми „Тајна краљевачког Белог двора“. Спорна песма је, иначе, засебно и објављена у часопису „Повеља“ (3/2020).

Поема ће свакако доспети до читалаца, макар и малобројних. До шире, телевизијске публике и учесника комеморације, неће. Али ће остати запис, као и ово сведочење. Овакав случај не сме да остане између четири зида и нешто више пари ушију.

 

На Бежанијској коси,

30. августа 2021. године

Драган Хамовић,

 

књижевник и научни саветник

Института за књижевност

и уметност у Београду