Степић: Од „сребреничке клопке“ до „Инцковог закона“ – циљ исти

Проф. др Миломир СТЕПИЋ

О „Случају Сребреница“ ни данас се не може говорити изван контекста не само сецесионистичко-верског оружаног сукоба у БиХ, већ читавог рата за југословенско наслеђе и политичко-територијалну прекомпозицију простора бивше заједничке земље.

Зашто је Сребреница, градић са само неколико улица, постала парадигма рата?

Подсетимо се геостратешких постулата почетка обрачуна у БиХ и тадашњег хрватско-муслиманског савезништва:

Сходно међусобној „подели посла“, муслиманским снагама био је примарни задатак да затворе „спољашња геостратешка кљешта“ – да изађу на источну границу БиХ, да овладају појасом уз десну долинску страну Дрине, да направе војни и етнички бараж према Србији, те да опколе и изолују српске просторе у семберско-мајевичкој, сарајевско-романијској и херцеговачкој области како би их не само војно пацификовали, већ вероватно у перспективи и популационо преузели.

О томе сведоче активности муслиманских наоружаних формација отворено још од средине 1991. године у Вишеграду (много пре „званичног“ отпочињања рата), екстремистичко-терористичке акције предвођене Муратом Шабановићем, првобитно успешни покушаји да се овлада свим општинским центрима, саобраћајницама и чвориштима, а потом читавом источном Босном итд).

У том контексту једна од важних тачака била је и Сребреница.

Упоредо су хрватске снаге – и оне из БиХ и оне из Хрватске – требало да „унутрашњим геостратешким кљештима“ обухвате пространу, доминантно српску област Босанске Крајине. Стога су већ крајем марта 1992. године продрле са севера, од Посавине, у намери да долинама Укрине и Босне направе клин ка централној Босни (упади и злочини у Сијековцу, Босанском Броду и другим местима), а са југа су почетком априла 1992. године заузеле Купрешку висораван, у намери да се спусте у долину Врбаса (ка Бугојну) и такође ка централној Босни, (претходно је Венсовим планом пацификована Крајина, што је војне снаге из Хрватске растеретило и омогућило им ангажман у БиХ).

Када се рат распламсао, и Војска Републике Српске преузела контролу готово читаве источне БиХ, Запад је успео да 1993. године то релативизује проглашењем три заштићене зоне (од укупно шест у читавој БиХ) – Горажда, Жепе и Сребренице.

Већ тада је постављена „клопка“, нарочито њиховим неразоружавањем. Јер, муслиманске снаге су својим провокативним „искакањем“, чињењем систематских злочина, па враћањем под заштиту УН, источни део Републике Српске не само чиниле тзв. пробијеном територијом и претиле да евентуалним спајањем те три зоне угрозе њену компактност и опстанак, већ и продужавале линију фронта и везивале знатне српске снаге.

За оно за шта је намењена, „Сребреничка клопка“ је активирана у јулу 1995. године. Наиме, рат се тада очигледно ближио крају, српска страна је пристала на 49% територије БиХ, али уз континуитет територије Републике Српске, а мапе и границе поделе су већ биле скициране.

Када је команда муслиманских снага у Сребреници извучена хеликоптером, постало је јасно да је градић остављен Војсци Републике Српске „на изволʼте“.

И она је у њега ушла готово без отпора. А муслиманска 28. дивизија под оружјем је кренула у пробој ка Тузли.

То није био брзи пробој кроз обруч, већ кроз готово 100 км српске територије. При томе су – одговорно и пожртвовано, нема шта (sic!) – оставили жене, децу и старце.

Зашто су све то учинили?

Прво, били су сигурни да српске снаге женама, деци и старим особама неће учинити ништа нажао. Друго, нису се предали чак ни у присуству Плавих шлемова знајући шта су чинили претходних година.

Наредних дана део тих трупа се пробио до Тузле, велики део је погинуо у борби са српским снагама и у међусобним обрачунима, део пропуштен чак и под оружјем, а део заробљен, од којих је један број потом убијен.

Све више је непобитних доказа о режији те „Сребреничке клопке“ у коју српска страна није могла да не упадне.

Шта је био циљ?

Назирало се окончање рата и на свим странама било је војних и цивилних губитака и тзв. етничких чишћења, али није било оног круцијалног, „мега-злочина“.

Сходно томе, није искључено да би са временом могло да дође до српско-муслиманског помирења, неког утилитарног коалиционог „везивања застава“, па чак можда и реверзибилног етногенетског процеса о чему сведоче потези неких истакнутих муслиманских интелектуалаца.

Не би требало занемарити да и српски и муслимански колективитет изворно одликује евроазијски, пре него атлантистички (Западни) геополитички идентитет, што би у промењеном, мултиполаризованом свету могло да донесе другачију интеграциону оријентацију.

Тако би се „у маказама“ тог будућег Б-Х „преферанса“ могли наћи Хрвати, што је било дијаметрално супротно интересима Запада.

Како би се то онемогућило, између српског и муслиманског чиниоца требало је да се превентивно направи дубока и широка, непремостива, трајна „провалија“. Стога је било нужно да се пролије „велика крв“ изазвана инсценираним злочином, те да се инцидент потом пропагандно подигне на геноцидни ниво.

После тога, када би било ко само и помислио на српско-муслиманску нормализацију живота, какву-такву сарадњу и заједничке интересе – наравно, у Дејтонско-париском оквиру – испречио би се „пресуђени геноцид у Сребреници“. И све би, наравно, пало у воду.

Када, упркос томе, грађани Федерације БиХ и студенти медицине из Сарајева и Тузле дођу у Београд да приме вакцину против вируса ковид-19 и то само мало „замирише“ на отопљавање односа, ургентно Инцко донесе Закон не само да би њиме после 26 година „цементирао“ ратни и поратни антагонизам, већ да би Шмиту „припремио терен“. Тако се муслиманска страна све више подстиче да траже унитаризацију БиХ на бази квази-аргумента да Република Српска, као политичко-територијална творевина чији су први политичар и први војник правоснажно осуђени за геноцид, нема „морално право“ да постоји.

И „Случај Сребреница“ се функционализује у том циљу – унитаризације БиХ (када у будућности наратив „8372…“ буде срушен као „велика лаж“, тада се више неће веровати ни за стварни број жртава“).

На који начин је „Инцков закон“ у служби унитаризације БиХ?

У опширном уводном образложењу мотива за Одлуку којом се доноси Закон о допуни Кривичног закона БиХ, у којој на чак 11 места пише, и то болдовано, Позивајући се…, Констатујући…, Напомињући…, чак и Присјећајући се… и сл, на само једном месту, негде на средини те „речи унапред“ (квази-преамбуле), помиње се „геноцид у Сребреници“, а на више места наведена је само реч „геноцид“.

У самом Закону, и то у Члану 1, као Допуни члана 145а, помиње се „злочин геноцида“, али се Сребреница директно не помиње ни једном.

Ни један једини пут!

Само посредно, у тачки 3 тог Закона, може се закључити да се ради о наведеном насељу, и то на основу неких од претходно донетих судских и других, чак и давних, докумената на које се Инцко позива: „у складу са Повељом Међународног војног суда придруженом уз Лондонски споразум од 8. августа 1945. или Међународног кривичног суда за бившу Југославију или Међународног кривичног суда или суда у Босни и Херцеговини“.

Правници ће можда рећи да у закону није нужна географска конкретизација, али индикативно је да се данима пре обзнањивања „Инцковог закона“ на политичкој, медијској, научној, културно-уметничкој и осталој сцени сарајевске чаршије све чешће изостављала реч Сребреница, а све више потенцирала само реч геноцид. А после проглашења „Инцковог закона“ то је постало редовна појава. 

Разлог је очигледан: у циљеве Запада и њихових муслиманских „подизвођача“ никако се не уклапа тај „геноцид локалног (месног) типа“. То им се чини недовољним. А и све више ће тражити одговоре на незгодна питања.

Зато инсистирање само на речи геноцид даје безобалне могућности: првенствено наводи на закључак да је укупна муслиманска популација, и то читаве БиХ, била предмет геноцида.

Претпоставка је да се онда лакше може остварити циљ – унитаризација БиХ. Јер: како тражити и остварити унитарну муслиманску државу ако се толико пропагандно-(гео)политички експлоатисани геноцид догодио само у маленој Сребреници?

(одржана у организацији информативно-политичких портала „Све о Српској“ и „Факти“ – уз подршку Представништва РС у Србији)