ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: О Јасеновцу и чињеницама

Док једни тврде да је кампања наводне одбране „истине о Јасеновцу“, коју ових дана воде Дејан Ристић, челник београдског Музеја жртава геноцида, и хрватски повијесничар Иво Голдштајн нека врста скривеног ревизионизма (као, Џерузалем пост шири лажи, а ми, Ристић и Голдштајн, знамо истину – у Јасеновцу није било више од стотинак хиљада жртава), а други се чуде како је историчар Ристић, који се никад није бавио ни НДХ, ни геноцидом, постављен на тако важно директорско место, нама остаје да напустимо терен нагађања, па да, као и увек, користимо чињенице. А оне су јасне. Бар кад је Јасеновац у питању.

Хрватски протектори, Немци, то су добро знали. Шеф Управног штаба главнокомандујућег у Србији, СС-групенфирер, др Харалд Турнер, извештава 3. септембра 1941. године: „Ови људи (Срби), који су небројено пута сами били сведоци зверског убијања својих фамилија, нису више имали шта да изгубе а пошто је њихово протеривање (у Србију) уследило без икакве претходне најаве, нису нигде могли бити смештени и отишли су комунистима у шуме и брда (…) Према извештајима, којима располажемо, само у Хрватској је побијено око 200.000 Срба. Ова убиства су овде опште позната и, с обзиром на чињеницу да су хрватске области задобиле самосталност под окриљем Немачког рајха, као и да наше трупе у Хрватској нису спречиле ова ужасна недела, одговорност за њих се приписује Немцима…“

У једном извештају за СС-рајхсфирера Химлера, објашњава шеф Службе безбедности и СД, 17. фебруара 1942: „Као најважнији узрок распламсавања активности банди, морају се навести ужасна недела која су усташке трупе починиле над православцима у хрватском простору. Усташке трупе су починиле та страшна недела не само над мушкарцима, способним за војску, већ су то починили – нарочито и на најзверскији начин – над немоћним старцима, женама и децом. Број православаца, који су од стране Хрвата масакрирани и применом најсадистичкијих метода све до смрти мучени, мора се проценити на 300.000 жртава…“

Феликс Бенцлер јавља министарству иностраних послова у Берлину, 16. септембра 1942. године: „Од оснивања ове државе па до данашњег дана, нису престали прогони Срба и коштали су живота до сада – при врло опрезним проценама – више стотина хиљада Срба. „Главнокомандујући за југоисток, генерал-пуковник Александер Лер, пише 27. септембра 1943. године: „Хрвати у овом тренутку неспособни да управљају самима собом (…) полиција (…) је само посматрач при терористичким чиновима усташа наспрам православног становништва, од којих је – према усташким наводима – око 400.000 побијено…“ При крају рата, 16. марта 1944. године, пише СС генерал-мајор Ернст Фик Хајнриху Химлеру:

„Хрватска партијска групација усташа је католичка, недисциплинована, лоше обучена, у борбеном смислу делимично непоуздана и позната по томе да је између 600.000 и 700.000 конфесионалних и политичких другомишљеника, на балкански начин, поклала“ (…)

„Специјални опуномоћеник за југоисточну Европу, Херман Нојбахер, сведочи: На основу извештаја, које сам ја добио, ценим да се број беспомоћних и покланих креће око 750.000 људи…“

Жупник у Јасеновцу у чину усташког сатника, био је Јосип Паршић, за кога Фрањо Туђман тврди да је подржавао НДХ, али је био против усташких злодела. Он је имао поверење највиших власти, јер је пред погубљење исповедио наводне заверенике против Павелића, Лорковића и Вокића. Пред Земаљском комисијом за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача у Загребу рекао је, јуна 1945, између осталог и следеће: „К мени је долазио усташа Маријан Гела, који ме је често обавјештавао о догађајима у логору: тако нпр. како су убијани заточеници у логору, у почетку већином стројницом, а касније да су заточеници убијани неким тупим предметом. Мени је једном згодом у болници у Јасеновцу приповиједао усташки сатник Марин Јурчев, који је касније био објешен од усташа у логору, у присуству заточеника логораша др Шпицера и др Клајна, да је до год. 1943. мјесеца коловоза у логору убијено око 500.000 људи, тј. у логору Крапје и у логору Јасеновац.“

У тексту „Ослобођени Јасеновац“, који је Ћамил Сијарић написао одмах после уласка партизанских трупа у логор 1945, јасно стоји: „Ето тог мјеста, ето тог имена, ето те тачке, посљедње тачке на путу оних око 700.000 људских ногу што су прошле овом истом улицом, да се више њом не врате – ни њом, ни другом!“ У писму које је фебруара 2006, у име удружења преживелих жртава геноцида у НДХ њихових потомака, Смиља Тишма упутила јавности речено је оно што је одавно утврђено: „У извештају Југословенске државне комисије за утврђење злочина окупатора и његових помагача, достављеног Међународном војном суду у Нирнбергу, децембра 1945, наводи се да је у логору Јасеновац погубљено најмање 600.000 заточеника (коришћени немачки извори и заплењена усташка архива).

Према подацима Земаљске комисије Хрватске из 1945. године, у Јасеновцу је уморено заточеника – жртава фашизма од 500.000 до 600.000.“

Кад се све ово зна (а зна се), остаје само чуђење зашто је државна телевизија, после успешног и освешћујућег приказивања „Даре из Јасеновца“, решила да учествује у „антиревизионистичкој борби“ Ристића и Голдштајна, која, критикујући Џерузалем пост, хоће да нас убеди да је Јасеновац уморио вишеструко мање људи него што је то званично утврђено.