„САД су у Авганистану исцрпеле све своје могућности, способности, планове за победу над талибанима… Потрошили су све могуће опције и ниједна није довела до победе – и зато Бајден није имао другог избора него да настави с повлачењем које је започео Доналд Трамп, јер једноставно више није било начина да САД наставе да на власти одржавају марионетски, колаборационистички режим који су успоставили у Кабулу… Притом, мора се имати у виду и чињеница да талибани очигледно имају подршку народа — да није тако, они никада не би ни дошли на власт, а освојили су је практично без испаљеног метка“, напомиње Срђан Перишић и указује на разлику између повлачења совјетске војске, „која је из Авганистана изашла на уређен начин и за собом оставила владу која је опстала још скоро четири године, а можда би и дуже да се СССР није распао, и тоталног краха који је пропратио америчко повлачење“.
О томе пише и „Вол стрит џурнал“: „После деценије проведене у Авганистану, 1989, Совјети су се, услед колапса њихове империје, повукли у савршеном реду… Совјети су били веома непопуларни, али нису били истерани, упркос томе што су имали мање војника него ми и што су имали ефикасније непријатеље које су САД наоружале и опремиле напредном технологијом какву талибани нису имали.“
Анализирајући последице оваквог краја америчке окупације Авганистана, магазин „Њујоркер“ поставља питање да ли „велико повлачење из Авганистана означава крај америчке ере“ и констатује: „То је крај без части који слаби америчку позицију у свету, можда бесповратно… Пад Кабула означава завршетак ере глобалне моћи САД… Вашингтону ће бити тешко да мобилише своје савезнике да поново делују у сагласју…“
На истом трагу и портал „Политико“ најављује да би и НАТО могао да буде колатерална штета оваквог развоја догађаја: „У време у коме неки европски лидери, укључујући француског председника Емануела Макрона, траже да ЕУ води безбедносну политику мање зависну од Америке, Авганистан ће сигурно бити искоришћен као доказ да је ’стратешка аутономија’ неопходна‘.“