М. К. БАДРАКУМАР: Зашто талибани желе Русију за посредника

Многи индијски аналитичари су усхићени због веровања да су талибани у проблему с обзиром да је Амрула Салех, биши заменик свргнутог председника Ашрафа Ганија, на путу да организује антиталибански покрет отпора, по узору на Северну алијансу с краја 1990-их година.

Отрежњујући ваздух реализма до сада је већ требало да их научи горкој лекцији о дугом путу од маште до стварности.

Долина Панџшир је отишла у легенду јер је ту совјетска армија први пут наишла на жесток отпор током интервенције у Авганистану 1980. године. Салех се уклапа у ту романсу. Али невероватно лепа Долина Панџшир, област од око 150 километара са три стране окружена високим планинама, са само једним уским путем који води на југ према Кабулу, премда има митски статус, истовремено чува и неке мрачне тајне.

Легенде и митови

За почетак, легенда је да се Црвена армија суочила са стравичним поразом у Панџширу. Истина је да се совјетска кампања у Панџширу састојала од серије кратких и оштрих казнених експедиција – девет или више њих – у периоду између 1980. и 1985. године, и да је доживела половичан успех у највећој мери због промене руководства у Москви. Не заборавите да је до 1986. године Михаил Горбачов већ најавио своју намеру да повуче совјетски контингент из Авганистана.

Али оно што је још мање познато јесте договор који је совјетски КГБ склопио са Ахмaдом Шах Масудом, а према којем је совјетска војска обуставила кампању у Панџширу, док су се Масудови људи уздржавали од напада на совјетске базе у тој области, као и од ометања војног саобраћаја кроз тунел Саланг (који повезује Кабул са Јужним војним дистриктом совјетског Узбекистана са седиштем у Термезу, одакле је руковођено читавом авганистанском операцијом).

Тај фаустовски споразум између КГБ-а и Масуда трајао је све до совјетског повлачења 1989. године, упркос учесталим покушајима авганистанске владе да га поткопа. На крају су се совјетски војници 1989. године коначно повукли из Авганистана управо кроз поменути тунел Саланг.

Још један мит о Панџширу јесте да су његове снаге победиле режим Народне демократске партије Авганистана предвођен Наџибулахом. У реалности, међутим, Масуд је пребегао из владе и преузео власт у Долини Панџшир док су Уједињене нације преговарале о мирном трансферу овлашћења на муџахединску владу у Кабулу.

А највећи од свих митова био је „отпор“ пружен касних 1990-их година под заставом такозване Северне алијансе, која је пре представљала гломазну платформу међусобно посвађаних група него праву алијансу. Алијанса је константно губила територију од талибана; да није било америчке интервенције након напада 11. септембра, талибани би сасвим сигурно у кратком року остварили потпуну победу. Три главне регионалне државе подржавале су Северну алијансу – Кина, Русија и Иран, а без њихове подршке алијанса би се сасвим сигурнио распала.

Сувишно је напомињати да руска обавештајна служба и даље има старе контакте у Панџширу  те да, у данашњем контексту, Москва једноставно не може дозволити да други антиталибански покрет отпора угрози безбедносну ситуацију, с обзиром да би ишло у корист Исламској држави која има значајно присуство у северном Авганистану, на граници са централном Азијом.

Тајна руска веза

Москва је сасвим сигурно свесна да је Салех творевина ЦИА-е, која га је обучила као обавештајног оперативца и временом га катапултирала у високе ешалоне авганистанске структуре моћи као „свог човека у Кабулу“. Према томе, када Салех прича о „отпору“, то је еуфемизам за повратак САД у Авганистан са циљем да отпочну дугу утакмицу против Русије, Кине и Ирана.

Осим тога, Салех ће имати проблем да окупи Панџширце око себе. Панџшир је кошница фракционашке политике. Чак и док је Масуд био жив, његови помоћници су међусобно радили један против другог. Након његовог убиства 2001. године и они су разбијени. Абдул Рахман убијен је под мистериоизним околностима на аеродрому у Кабулу 2002. године; Мохамед Фахим је умро; Јунус Кануни (можда и најпаметнији од свих) је маргинализован, а Абдула Абдулах одабрао је да буде усамљени ренџер.

Стога не чуди што су талибани затражили руску помоћ за изгладђивање односа са делом Панџшираца који би могли бити помирљиви, као што су Кануни, Масудова два млађа брата и његов син Ахмад Масуд. Сасвим је замисливо да би им талибани могли понудити неку врсту поделе власти (видети више овде).

Талибани су крајње прагматични и сматрали би бесмисленим наставак војне офанзиве за заузимање Панџшира. Историјски гледано, талибани војну опцију одувек сматрају последњим средством. Њихов апел на Русију око посредовања је мудар потез који указује да су талибани по свој прилици упознати са историјатом руских тајних односа са Панџширцима. Што се тиче Русије, њој се отвара сјајна прилика да се постави као ментор при формирању привремене владе у Кабулу.

Главна брига Русије у овом тренутку је да спречи нову рунду непријатељстава, јер то може ићи у корист само Исламској држави. Русија се прибојава да Авганистан не постане нова Сирија, и то на прагу централноазијског региона. Из руске перспективе, Исламска држава је геополитичко оруђе Сједињених Држава.

Москва подстиче да се што брже формира привремена влада у Кабулу. Ако би се споразум о подели власти могао спровести, то би ојачало међународни легитимитет нове владе, што би заузврат олакшало њено дипломатско признање од стране Русије, Кине, Ирана и централноазијских држава, између осталих. Према томе, помирење талибана са владарима Долине Панџшир могло би се испоставити као важна прекретница.

 

Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард