Дамјановић: Устоличење мора бити одржано на Цетињу; све друго била би издаја сопствене традиције

МЦП СПЦ ради оно што је дужна и народу и славним претходницима новог митрополита. Јер, дневнополитичко калкулисање, односно узмицање у виду одабира неке друге локације за устоличење, представљало би издају сопствене традиције. МЦП СПЦ је, вјерујем, свјесна чињенице да нема ни право ни разлог да дјела на такав начин

Пише: Томаш Дамјановић

Ствари, дакле, стоје овако:

1. Сједиште МЦП СПЦ је на Цетињу, тачније, у Цетињском манастиру.

2. МЦП СПЦ хоће да у Цетињском манастиру, свом сједишту, устоличи новог митрополита.

3. Неким људима се то не свиђа, па данима приљежно раде на нормализовању насиља, пријете катаклизмом, увријеђени тиме што МЦП СПЦ, великог ли чуда, баш на Цетињу, свом сједишту, кани извршити устоличење новог митрополита; такви, наиме, траже да устоличења не буде на Цетињу или, ако би се већ могло бирати, да га не буде уопште, јербо се то, како кажу, не свиђа дијелу пучанства.

Послужимо се, овдје, одговарајућом аналогијом. Ако би, рецимо, церемонија која се односи на инаугурацију новог предсједника државе, била осмишљена тако да се одржи на Цетињу, престоници Црне Горе, а један постотак грађанства био томе противан, да ли би било прихватљиво да се таква церемонија уопште не одржи ондје гдје јој је мјесто? Надаље, још једно поређење, иако већ колутамо очима, с разлогом, јер је можда јефтино, а зацијело изанђало, али свакако нужно, нарочито за оно танано ухо, одвећ осјетљиво на питања у вези са очувањем врлог нам међувјерског склада: ако би, вот, например, свечаност поводом избора новог реиса или надбискупа била праћена пријетњама које за формално образложење имају шторије о одбрани традиције и права на „наш начин живљења“, мит о непокорности, у крајњем, како бисмо такав случај дефинисали? Не би било лијепо, но нелијепо? Па, не но, је ли?

Да, да, али ово са митрополитом и Цетињем је, казаћете, нешто друго, дуга је то прича, а мало је и необично, признаће они искренији међу нама или поред нас, осванути у земљи у којој се одједном проблематизује анимозитет према једној заједници, оној што МЦП СПЦ својом доживљава.

Чујеш, мало! Мало више, сложићемо се, мало више је необично, можда чак и нелагодно, да не кажем одбојно, након четврт вијека институционализоване дискриминације – или како већ назвати контекст унутар ког је одстрањење једне заједнице, између осталог, правдано чак и науком – мало више је, мора се признати, шкакљиво сада таквима признати право на, ох, равноправност. Да ли би такво признање значило да смо фртаљ вијека били на кривом трагу? Ма, какви, бре, нећемо се сада око тога цимати, резонују многи, него негирај и надај се превременим изборима, да се врати оно старо, ма на чију штету, није проблем, уосталом, нема јефтине кајгане.

Ето нас, са срећом, код закључка. Шта значи сва та фама, на почетку и на концу, одакле год да је осматрамо?

Може ли бити да за Цетиње важе правила недоступна другима или то извјестан број јавних личности и оних који се тако осјећају, одбрану сумњиво стечених привилегија & покушај нормализовања етнократије пакује као борбу за демократију и, знате већ, велештоване цивилизацијске вриједности, подло се скривајући иза забринутости за судбину једног града?

Шта год да је посриједи, коме је до фамозних трајних вриједности, оних којима одишу све наше ријечи о општим питањима, коме је, дакле, до тих универзалија, мора бити свјестан једне ситнице из домена логике – ондје гдје иштеш равноправност, правила важе или за све или ни за кога.

С друге стране, МЦП СПЦ ради оно што је дужна и народу и славним претходницима новог митрополита. Јер, дневнополитичко калкулисање, односно узмицање у виду одабира неке друге локације за устоличење, представљало би издају сопствене традиције. МЦП СПЦ је, вјерујем, свјесна чињенице да нема ни право ни разлог да дјела на такав начин.

Зато – потпуно природно – устоличење мора да буде одржано 5. септембра и то баш на Цетињу.