ДМИТРИЈ ДРОБЊИЦКИ: Глобалистичка елита престала да и житеље Европе и Америке сматра „својима“

* Кабул је статус главног америчког савезника изван НАТО добио 2012. године, односно пре девет година. А сада је „главни савезник“ једноставно одбачен и препуштен власти организације коју је Вашингтон сматрао непријатељем. У међувремену су и многе друге земље стекле исти статус. Како ће одсада такве гледати на моћ која им је обећала да ће бити гарант њихове безбедности? Како ће се понашати елите земаља које су биле принуђене да учествују у конфронтацији са Кином и Русијом?

* У Вашингтону седе мајстори пиара, пропаганде и меке моћи који још увек имају много новца. Они ће несумњиво покушати да замажу очи људима широм света и да ублаже утисак о ономе што се догодило у Авганистану. Али, сви који желе да виде – видеће

* Схватиће – кад за то дође време (а доћи ће!) – да ће само неколицина од оних који су веровали у Запад седети у авионима за евакуацију. А да ће се остали хватати за стајне трапове и доживети да им се из аутоматског оружја пуца изнад главе

* Авганистанска катастрофа неће означити почетак америчког пропадања. Прво, само пропадање је почело раније, а друго – Сједињене Државе су и горе доживеле. Али, од овог тренутка па надаље, на уверавања да Сједињене Државе, или Запад у целини, могу некоме помоћи у изградњи демократије или побољшати у незападној земљи живот барем одређене мањине – гледаће се као оштру форму социјалне психозе

_____________________________________________________

Аутор: Дмитриј ДРОБЊИЦКИ

КАТАСТРОФА Авганистана има и наглашену геостратешку димензију.

Авганистан није био само окупирана земља. Био је и де јуре „главни савезник САД изван НАТО“.

Кабул је тај статус добио 2012. године, односно пре девет година. А сада је „главни савезник“ једноставно одбачен и препуштен власти организације коју је Вашингтон сматрао непријатељем.

У међувремену су и многе друге земље стекле исти статус. На пример, Јапан и Јужна Кореја.

Како ће одсада такве гледати на моћ која им је обећала да ће бити гарант њихове безбедности?

Како ће се понашати елите земаља које су биле принуђене да учествују у конфронтацији са Кином и Русијом?

Могу ли сви политичари америчких савезника на Далеком Истоку рачунати на карте за САД кад им загусти? Или ће их добити само неки?

Шта је са источноевропским неофитима западног либерализма?

Украјина, Грузија и Молдавија упорно траже статус „главног савезника САД изван НАТО“. Још од 2014. године. Немају шансе за чланство у НАТО, али се чини да им се статус „главних“ обећава.

Само, вреди ли тај статус ишта после Авганистана?

Није ли, заправо, време за почетак борбе за места у авионима које ће Американци слати (у те земље) по своје дипломате, војне инструкторе и саветнике? Јер, биће опет ограничен број места за колаборанте.

Коме ће уопште бити потребни ти „борци за демократију“ у земљама које престају да буду приоритет Стејт департмана, Пентагона или било неког другог америчког ресора?

Сада је јасно да за Авганистанце-колаборанте, а ни за Американце који су њима дириговали, стварно стање у Кабулу и остатку земље није било много важно.

Главно је било са оптимизмом говорити о успесима демократије у Авганистану када се појави екипа CNN и на време добити плату. А коме се посрећи: и учествовати у корупционим шемама, гласно проглашавајући борбу управо против корупције.

Али, и становницима Авганистана и њиховим суседима сада је више него јасно да је та земља у горем положају него што је била пре две деценије.

То је резултат увођења демократије у једну од земаља Евроазије. И, нема разлога да верујемо да ће то бити другачије било где другде.

На старту: слатки говори, трубљење о борби против корупције, о смењивости власти и праведности, о људским правима и глобалној цивилизацији. Затим: гаулајтери постављени из Вашингтона и незапамћен процват лоповлука, често наметан од стране самих спољних управитеља.

Без социјалне правде, без индустријског и инфраструктурног развоја. Само са бескрајним захтевима да се умре за демократију.

А на крају увек исто: полетање војних транспортних авиона, митраљези који проамеричкој јавности не дају да приђе стајном трапу тих авиона, људи избезумљени очајањем који се за те трапове ипак хватају…

У Вашингтону седе мајстори пиара, пропаганде и меке моћи који још увек имају много новца. Они ће несумњиво покушати да замажу очи људима широм света и да ублаже утисак о ономе што се догодило у Авганистану. Али, сви који желе да виде – видеће.

Схватиће да ће – кад за то дође време (а доћиће!) – само неколицина од оних који су веровали у Запад седети у авиону. А да ће се остали хватати за стајне трапове и доживети да им се из аутоматског оружја пуца изнад главе.

Ово, наравно, не значи да ће авганистанска катастрофа означити почетак америчког пропадања. Прво, само пропадање је почело раније, а друго – Сједињене Државе су и горе доживеле. Али, од овог тренутка па надаље, на уверавања да Сједињене Државе, или Запад у целини, могу некоме помоћи у изградњи демократије или побољшати у незападној земљи живот барем одређене мањине – гледаће се као оштру форму социјалне психозе.

На крају, са највећом могућом пажњом треба држати на оку реална збивања на самом Западу. Јер, глобалистичка елита је престала да и житеље Европе и Америке сматра „својима“.