ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: О ПРАВДИ БОЖИЈОЈ И ЉУДСКОЈ НА ПРЕОБРАЖЕЊЕ 2021. ГОДИНЕ
фото: З. Шапоњић
СРБИН У СВЕТУ БЕЗ ПРАВДЕ
Кад Србин гледа зло које на њега насрће ( од отимања Свете Земље Косовске до покушаја да му се спречи да говори и мисли о својој историји другачије него што је наређено ), он се, с правом, пита:“Има ли правде на овом свету?“ И тешко му је, и не мири се с тим да правде нема и да је заувек укинута. Уосталом, Јован Цвијић је, бавећи се нашим психичким типовима, тегобу коју осећамо одавно објаснио:“Динарски су људи живог духа и танане интелигенције. Обдарени живом и разноврсном осећајношћу они се често поводе за својом маштом, која је врло жива и богата, као и за првим импулсом одушевљења и срџбе. У својим се акцијама обично инспиришу побудама моралне и духовне врсте; материјални интереси имају само улогу другог реда. Да би се изазвала највећа сума њихове снаге, треба дирнути у њихову осећајност, осетљивост, у њихов индивидуални и национални понос; треба истаћи питање части или идеал правде или слободе.“(1)
А око нас нигде части, нигде правде, нигде слободе. Па како да се издржи на путу човештва?
Чему служе Срби у оваквом свету?
ЗАШТО ЈЕ БИТАН ПРАВЕДНИ СУД?
Хришћанин зна колико је правда важна управо сећајући се неправде коју је људски суд нанео Богочовеку. Христос је осуђен на монтираном судском процесу, који је значио кршење и јеврејских и римских закона. У свом тексту „Суђење Господу Исусу Христу – правни апскети“, Жељко Степановић то доказује на основу подробне анализе. Он каже да „не само да су чланови Синедриона кршили поменуте одредбе Мишне, које су процесне природе, већ се и нису трудили да установе оно што је било од највеће важности, а то је: да ли је Исус заиста похулио својом изјавом да јесте Христос и Божији син. Као судије, они су били уједно и у улози бранилаца; сходно томе, били су дужни изнаћи сваку могућност ослобођења, као и сваку олакшавајућу околност./…/ Исус је навео четири сведочанства, када је тврдио да је Месија и Божији син: сведочанство Јована Крститеља, Исусова дела, сведочанство Бога Оца, као и Свето писмо. Тиме је сусрео Јевреје на њиховом терену: у јеврејском кривичном (и грађанском) судском поступку, два сведока била би довољна – Исус је навео два пута више./…/ Мада су свештеници покушали да оптуже Исуса да не поштује храм, сами су показивали крајње непоштовање према њему. За време великих празника, у самом храму направили би пијацу на којој су се продавале (по свој прилици и препродавале) животиње за жртвовање онима који су долазили из удаљених крајева и нису могли понети своје./…/ Тако се круг водећих свештеника богатио на рачун народа, па и оних сиромаха који су сматрали својом дужношћу приношење жртава по Мојсијевом закону“.(2)
Лицемерје заогрнуто „правдом“ – зар овде није реч о нашем добу?
ПИЛАТ И ЊЕГОВ ЧАС Што се тиче кршења римског закона, Степановић вели да је Христос Својим следбеницима говорио да „пошто живе под заштитом римске силе, треба да јој дају потпору коју захтева све дотле док се то не сукоби са узвишенијом обавезом. Док се мирољубиво покоравају земаљским властима, они у сва времена треба да се прво покоравају Богу“. Он није био анархиста – напротив:„Иако је често критиковао јеврејске вође, Исус није оправдавао оне који се оглушују о њихове праведне захтеве; за то нема оправдања – чак ни лицемерство народних вођа не може бити изговор: „Све дакле што вам реку (књижевници и фарисеји) да држите, држите и творите; али што они чине не чините, јер говоре, а не чине.“ (Матеј 23,2). Није ни оспоравао надлежност јеврејским судовима, па ни Синедриону, да суди по закону Десет заповести.(Матеј 5,22)/…/Исус није никада изјавио да претендује на престо – ни речју, нити било каквом конклудентном радњом“.(2)
Дакле, Христос је распет због осуде неправедним судом. Зато је правда битијно утемељена стварност, а не „постмодерна“ произвољност, заснована на пилатовском релативизму, ваплоћеном у питање:“Шта је истина?“
А ми живимо у пилатовско доба, које поново распиње Христа. Христу, Богочовеку Који је страдао и васкрсао ради нас људи и ради нашег спасења, окорели богомрсци глобонацизма шаљу поруку:“Нестани са овога света! Сад смо ми власт! Овде за Тебе више нема места!“
То зло се прелива и на нас. Јер и ми смо се, такви какви смо, са својим наслеђем, обрели у овом свету.
ПРОТИВ ЈЕЗИКА, ПРОТИВ ЖИВОТА
Живимо доба у коме је у Србији усвојен Закон о родној равноправности, који не руши само правни поредак, него насрће и на основе битија, сачуване у језику.
Како то изгледа, укратко нам описује Слободан Атнонић у свом тексту „Јеси ли „гладана“, Србијо моја?“:“ Лепо каже наш народ: „Што један луд замрси, сто мудријех не могу размрсити“. Безобразни и недоучени донели су Закон о родној равноправности и сад сто паметних има да потроши месеце, а можда и године, да објасни буд…ма да то ништа не ваља и да неће моћи то како су они замислили.
А замислили су да нас обавежу да морамо да користимо „родно осетљив језик”, јер је то „средство којим се утиче на свест оних који се тим језиком служе (…), укључујући промене мишљења, ставова и понашања” (чл. 6, ст. 17).
Дакле, кад нас натерају да говоримо „примач и примачица“ (у одбојци) или „давалац и давачица“ (за трасфузију крви) то ће омогућити да се мушкарци и жене у Србији у свему изједначе. Ко неће – 2.000.000 казна.
То је једна од оних феминистичких лудорија по којој се, преко промена у језику – кроз тзв. родну инклузивност („повећање видљивости”), може извршити поправљање друштвене стварности. О овој магијској, заправо примитивној представи о језику – где шамани нешто чарају, па лакше уловимо бизона – писао сам још пре десет година. Упозоравао сам да ће, ако озбиљно не схватимо родно-феминистичку агенду, и то доћи у Србију. И дошло је.
Закон је прописао употребу „родно осетљивог језика” у уџбеницима и наставном материјалу (чл. 37), као и у медијима (чл. 44). Матица српска, најстарија установа за бригу о српском језику (осн. 1826), одмах је указала да ће реченица из уџбеника географије „Староседеоци Америке су Индијанци и Ескими (Инуити)”, сада морати да гласи: „Староседеоци/староседелице Америке су Индијанци/Индијанке и Ескими/Ескимке (Инуити/Инуићанке)”.
Заправо, можда ни ова реченица неће бити довољно инклузивна. Јер, у популацији Индијанаца и Ескима она не истиче и постојање осталих родова, попут андрогина, роднофлуидних, родноупитних, трансмушкараца, трансжена…?“(3)
Такав рат не само против језичке норме, него и против сваке врсте нормалности, не би био могућ без разарања хришћанских основа европске цивилизације, којој припада и Србија.
Прекорачене су границе, и последице ће се осетити. Тешке. Не само у друштву, него и у космосу.
По учењу хришћанске вере, човек има и друштвену и космичку одговорност. Зато Срби кажу да правда држи земљу и градове. ГРАНИЦА КАО ОСНОВА ПРАВА
У древности, границе су биле свештене. Познати италијански философ Ђорђо Агамбен, у свом огледу o Кафкином „Замку“, бележи, између осталог, и ово:“Земљомер је, с обзиром на своју улогу у постављању граница или међа, имао посебну важност у Риму. Како би неко постао agrimensor (или, према називу свог инструмента, gromaticus) морао је да прође веома тежак испит, без чијег је полагања бављење овом професијом могло бити кажњено смрћу. У Риму границе су имале до те мере свети карактер да је онај ко би их брисао (terminum exarare) постајао sacer и било ко га је могао некажњено убити. Али постојали су и једноставнији разлози за важност земљомерства. Како у грађанском тако и у јавном праву могућност познавања граница територија, утврђивања и додељивања комада земљишта (ager) и напослетку одлучивања у граничним споровима, условљавало је само спровођење права. Земљомера су, утолико, дакле, што је био finitor – онај који успоставља, познаје и одређује границе – звали и iuris auctor, стваралац права и vir perfectissimus/…/Изворна небеска природа ове темељне constituio limitum за Римљане је била неупитна. Из тог разлога Хигинова расправа „Успостављање граница“ почиње овим речима:“Међу свим ритуалима и чиновима који се односе на мере, најистакнутије је успостављање граница. Оно има небеско порекло и непрекидно трајање”.(4,46-48)
Право има свој онтолошки темељ, а закон потиче из божанског поретка. Постоје границе људској самовољи. Ко их гази, силази у понор. Ко преступи Богом постављене међе, тоне у хаос и небитије. Када америчка званичница тврди да нису само жене оне које могу да рађају, и то тврди да би се, ругајући се биологији, додворила суманутој џендер идеологији, пропаст Империје је близу.(5) То је својеврсно „сенилно варварство“ ( израз Жана Бодријара ).
Уосталом, идеологија „људских права“ је, последњих деценија, служила да би се, у име неолибералног лудила „неограниченог раста“, рушило све што је здраво и нормално у човечанству.
РУСКА ЦРКВА О ЉУДСКИМ ПРАВИМА
У званичном документу Руске Православне Цркве о људским правима због тога је истакнуто:„Недопустиво је да се у област људских права уводе норме које замагљују или укидају како еванђелски, тако и природни морал. Црква види огромну опасност у законодавној и друштвеној подршци различитим пороцима – на пример, полној распусности и изопачености, култу похлепе и насиља. Такође, недопустива је нормативизација неморалних и нечовечних поступака према човеку, попут абортуса, еутаназије, коришћења људских ембриона у медицини, огледа који мењају природу човека и слично. На жалост, у друштву се јављају законодавне норме и политичка пракса која не само да то допушта, него се стварају и претпоставке наметања истих читавом друштву, преко средстава масовног информисања, система образовања и здравствене заштите, рекламе, сфере трговине и услуга. Штавише, верујуће људе, који те појаве сматрају грешним, приморавају да признају допуштеност греха или их подвргавају дискриминацији и прогонима”.(6)
Управо то се данас дешава у Европи која се одрекла Христа и за којом смо ми, као пијанци, почели да се тетурамо: појединце ( бар за сада! ) који одбијају да се повинују терору неолибералне идеологије људских права подвргавају дискриминацији и прогонима. (Потписник ових редова је, макар делимично, то осетио и на својој кожи ).
Јер, реч је о идеологији: овде се показује брига за „трансџендере“, док радници и сеоска сиротиња живе у беди неолибералних окова. Миљеници Империје су „једнакији“ од осталих. И код нас и у свету.
ПОВРАТАК БИТИЈНОМ СХВАТАЊУ ПРАВА
Наш млади правник, али и трезвеноумни тумач права у његовој онтолошкој утемељености, Филип Живановић, зато нас подсећа и опомиње:“У постмодерном свету, свету профаних закона, номоса и правила, истинског поретка неће бити све док се не поврати онтолошко значење појмова „право“, „закон“ и „номос“. Пут ка Истини и Правди, начелима на којима почива свемир (сви светови), биће затворен за човека чији дан није усмерен ка вечности, већ ка пролазности. Такав свет ће бити осуђен на своју скору кончину, јер ће изгубити осећај за разликовање добра и зла, „десног“ и „левог“. А „Катехон“, онај који задржава, мистични дух „краља правде“ може постојати само у поретку који је до краја способан да схвати првобитне законе живих. Од закона се увек тражило да никако не настане као пуко и променљиво остварење људске воље. У тој идеји се налази корен спознаје смисла Закона и Номоса.»(7)
Тајна доласка антихриста у свет названа је, у Светом Писму, «тајном безакоња». Она води у апокалипсу, смак света који више не може да испуни налоге Вишње Стварности. Крајње је време да то схватимо. Крајње је време да се вратимо оним законима који почивају на закону Божјем, у коме су Истина, Љубав и Правда једно.
Јер, ако Правда не држи земљу и градове, пропадоше и земља и градови.
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
УПУТНИЦЕ ( 18.8.2021. године )
1.http://biblioteka-np.org.rs/wp-content/uploads/2020/05/PSIHICKE_OSOBINE_JUZNIH_SLOVENA.pdf
2.https://www.religija.me/osnove/Sudjenje-Isusu-pravni-aspekti.pdf
3.https://iskra.co/kolumne/slobodan-antonic-jesi-li-gladana-moja-srbijo/
4.Ђорђо Агамбен, Голотиња, Ренде, Београд, 2017.
- https://www.naturalnews.com/2021-08-16-cdc-libtard-director-walensky-refuses-only-women-can-be-pregnant.html
- https://svetosavlje.org/osnovi-ucenja-ruske-pravoslavne-crkve-o-dostojanstvu-slobodi-i-ljudskim-pravima/
- http://www.pecat.co.rs/2018/08/nomos-i-zakon-sakralni-temelji-poretka/
