ГАЛИЈАШЕВИЋ: Инцко је укуцао последњи ексер у мртвачки сандук земље којом је управљао 13 година

Аутор: Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ     

КОЛОНИЈАЛНИ намјесник Валентин Инцко није се хтио у тишини вратити кући, у домовину Адолфа Хитлера и бившег официра Вермахта Курта Валдхајма, убице невине дјеце са Козаре, потоњег генералног секретара Уједињених нација.

Баштинећи вриједности својих поменутих сународника, одлучио се да учини оно што је свима до пре десет дана било незамисливо – да укуца последњи ексер на мртвачки сандук земље којом је управљао 13 година.

Помпезно окончавајући мандат, својим потезом више је рекао о увјерењу Запада него о свом – да се ефикасне институције и њихова моћ морају градити у међунационалној мржњи Бошњака, Срба и Хрвата.
Зато улога ОХР-а и НАТО скутоноша није само исмијавање и кажњавање, њихов крајњи циљ је уништење непожељних свједока догађаја који би имали шта да кажу.

Наравно ријеч је о пројекту познатом као „Сребреница“ и одлуци Валентина Инцка од 23. јула 2021. године, којом овај аустријско-словенски квазимодо покушава наметнути закон о забрани негирања геноцида и величања ратних злочина.

Ову одлуку, заправо Закон, Инцко доноси у граду чије улице и тргови носе имена Хусејна Ђозе, Мустафе Бусулаџића и Алије Изетбеговића и гдје се још увијек његује традиција „ханџар дивизије“ и нацистичког дивљаштва.

Нигдје се није поражени дух нацизма и мржње према Србима обновио као у том граду, у коме је Инцко одлучио да забрани негирање геноцида.

Потомци масовних убица поздравили су одлуку увјерени да је она тај посљедњи ексер закуцан у сандук босанског антифашизма и стварног разумијевања холокауста и геноцида.

И у њој, као и у свим претходним одлукама, високи представник се позива на тачку XI.2. закључака Савјета за спровођење мира (ПИЦ) у БиХ, усвојених у Бону 9. и 10. децембра 1997. године. Иначе, тај савјет формиран је у децембру 1995. на Конференцији у Лондону, која се одржавала неколико дана прије потписивања Дејтонског мировног споразума у Паризу.

Учешће је узело 55 држава и представника различитих међународних организација, а Управни одбор ПИЦ-а чиниле су САД, Русија, Уједињено Краљевство, Њемачка, Француска, Италија, Канада, Јапан, Предсједништво ЕУ и Европска комисија, те Организација исламске конференције коју у ПИЦ-у представља Турска.

Иако његово постојање није прописано ниједним важећим извором права, овај савјет, како стоји написано, „поздравља намјеру високог представника да искористи своја крајња овлашћења у вези с интерпретацијом Дејтонског мировног споразума у циљу олакшања разрјешења тешкоћа путем доношења обавезујућих одлука о сљедећим питањима: вријеме, мјесто и предсједавање састанцима заједничких институција; привремене мјере које ступају на снагу кад стране нису у могућности да се договоре и које остају важеће док Предсједништво БиХ или Савјет министара не усвоји одлуку о том питању; те друге мјере за осигурање примјене Дејтонског споразума, као и неометаног рада заједничких институција“.

Из приложеног је јасно да се чак ни у тачки XI.2. поменутих закључака ниједном ријечју не помиње да високи представник има право да намеће законе.

Јер, да су то којим случајем хтјели, онда би у тачки XI.2. бонских закључака умјесто „обавезујуће одлуке и друге мјере“ стајало „обавезујуће одлуке и друге мјере које су закон у БиХ“ или „обавезујуће одлуке и друге мјере које могу имати снагу закона у БиХ“.

Осим тога, ријечи „обавезујуће одлуке и друге мјере“ из тачке XI.2. бонских закључака не могу значити право на наметање закона, јер би било супротно самом Дејтонском споразуму.

У том споразуму, као међународном уговору, а тиме и извору међународног права, нигдје ни у једном од његових анекса, укључујући и Устав БиХ, није прописано да високи представник у БиХ може наметати законе.
Такво право високом представнику није дао ни Савјет безбједности Уједињених нација, јер нити једном од 40 резолуција, колико их је та институција УН донијела од децембра 1995. године до данас, никада није речено да високи представник има такве ингеренције.
Истина, он их није имао ни када је доносио одлуке о застави и химни БиХ, закону о држављанствима, закону о Савјету министара БиХ, као државној влади, Изборном закону БиХ, Статуту Града Мостара.

Поништаване су одлуке Централне изборне комисије након избора и смијењена два члана Предсједништва БиХ, више заступника у парламентима и локалним скупштинама и уједно им забрањено обављање било које званичне, изборне или именоване јавне дужности, кандидовање на изборима, те дужности унутар политичких странака. И све то након што би „процијенили“ да су исти прекршили Дејтонски мировни споразум, преузете обавезе и локалне законе и да помажу у скривању Радована Караџића и Ратка Младића.
Само неке од одлука о забрани политичког дјеловања касније су поништене новом одлуком ОХР-а, без права на одштету. Укупно су високи представници преко ОХР-а, од 1997. до 2011. године, захваљујући бонским овлашћењима донијели преко 900 таквих тоталитарних „одлука“ и „мјера“. Сваки покушај задовољења правде у коријену је сасјецан.

Ко год би се усудио да укаже на неправилности рада високог представника и размјере непочинства које чини, као и на ову тенденцију у политичкој филозофији Запада, морао је пристати на позицију жртве.

Новим законом – који предвиђа и кривично гоњење – Запад је отишао корак даље.

Жртва мора да ћути о злочину.

Мук.