„Има Бога! Бог све види! Има Бога! Против судија, против свих! Против свих! Ми смо најбољи, ми смо најјачи! Против свих! Има Бога!“, рикнуо је у петак попут рањеног лава који се управо вратио из борбе као победник Душан Мандић, ватерполиста Србије, који ће се у недељу, 08. августа, заједно са својим репрезентативним саборцима, борити против Грчке за трећу златну медаљу за Србију на Олимпијским играма у Токију.

Кроз овај крик младог Србина, изазван катастрофалним суђењем, чини се као да се проломио крик свих нас који се декларишемо као Срби, свих нас који смо многима криви за све, па чак и за то што уопште постојимо.

Тај крик овог нашег момка, иначе одликованог Златним ликом Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, са којим се, судећи по реакцијама на друштвеним мрежама, поистоветио огроман број наших људи, заправо говори о једном посебном друштвеном феномену у Србији који се тиче страствености са којом наш народ прати спортска дешавања, поготово она у којима се бране боје наше државе.

Светло на крају тунела

Срби су се кроз читаву своју историју, па и у савремено доба, много пута сусретали са неправдом, двоструким аршинима, лицемерјем, ниподаштавањем, потцењивањем, ругањем, исмевањем, али и бројним етикетама које је својевремено креирала западна пропагандистичка машинерија, да би нам их данас различити регионални лидери, новинари и активисти славодобитно пришивали, па смо тако, према њиховом схватању стварности и истине, били расисти, нацисти, терористи, разбојници, „сероње“, а данас „лош народ“ или „геноцидаши“.

Разуме се да и ми имамо својих мана и лоших страна (као и сваки народ на свету), али степен антисрпске хистерије (што је сада већ постала стална и трајна категорија), често је достизао такве размере да би неко помислио како у Србији живе све сами ђаволи.

У тој атмосфери свеопште србофобије, која их је попут океанских таласа запљускивала са свих страна, Срби су одувек, а нарочито током и након деведесетих година прошлог века, тражили неки трачак наде, некакав мали прозор где би могли да само помоле нос и удахну свеж ваздух, за који су се надали да ће развејати сву ту неретко веома болесну и несхватљиву мржњу којом су били константно окружени.

И онда су се усред тоталне и нељудске блокаде од стране западног света појавили, право из пепела, наши кошаркаши, и у Атини, 1995. године, наочиглед читаве европске јавности, узели златно одличје! Баш када се нико томе није надао! Колико је то био велики и значајан догађај за наш народ говори чињеница да се и дан-данас препричавају доживљаји са тог дочека наших момака на чувеном „балкону“, који су они први утабали.

Сетимо се само само колико нам је у националном смислу значило злато са Светског првенства у Индијанаполису 2002. године, и можда још и више од тога победа над непобедивим америчким „дрим тимом“ у четвртфиналу, само три године након НАТО агресије, што је наш народ доживео као малу, хладно сервирану освету. Сетимо се и злата Милорада Чавића на Европском првенству у Ајндховену 2008. када је дисквалификован из даљег такмичења због мајице са натписом „Косово је Србија“, коју је носио на додели медаља. Шта тек рећи о Новаку Ђоковићу, јединственом момку, Србину који пише светску историју спорта, и који је можда више него било ко у последњих 20 година допринео да Срби буду поносни на себе! Не постоје те речи којима бисмо могли да му се захвалимо за сваку радост коју нам је до сада приредио.

И могли би се овде навести и златни „орлићи“ са Новог Зеланда, кошаркашице, одбојкашице, стрелци, теквондисти, атлетичари, каратисти, рвачи и многи други… списак оних који су пронели славу и име наше земље на спортским борилиштима широм света просто је задивљујући.

Ватерполо је прича за себе, ватерполо је наш бренд, иако је због отужног стања српских базена и слабог националног првенства право чудо да не само што редовно освајамо медаље, већ што уопште и имамо репрезентацију! И да нема ентузијаста, попут Дејана Савића, и очигледне љубави коју гајимо према овом спорту, питање је шта би и како било! А наши момци су у петак поново показали колико воле своју земљу, показали како умеју да се издигну изнад очигледне неправде и буду најбољи чак и када, како је Манда лепо рекао, играју „против свих“. И поново ће се са такмичења, као по старом добром обичају, вратити са медаљом (надамо се златном), а потом добар део њих отићи у заслужену пензију.

Крик из душе

Сви ови горенаведени су рођени и доказани победници! Сви они су успешни и неокаљани људи, људи широког и великог срца, пуни поноса због тога ко су, шта су и шта представљају, патриоте који осећају да раде нешто велико за своју земљу! И само захваљујући њима, српски народ је, после много животних пораза, понижења кроз која је прошао и неправди које је доживео, осетио да може и да победи, да буде бољи од свих, па чак и када га спотичу, а нарочито на терену оних који су креирали сву ту нетрпељивост према њему.

Људи су кроз победе наших спортиста видели своје сопствене мале победе од којих они, истина, немају материјално задовољење, али због којих изнова проживљавају тренутке националног поноса! И зато радује што смо као народ изнедрили људе који ће у наше име свету у лице рећи све оно што бисмо ми небројано пута хтели да кажемо, а нисмо имали прилику. Стога се може извући закључак да српски народ кроз победе својих спортиста свесно или несвесно компензује бол због националних неправди које смо често проживљавали. Помињање „српског ината“ од стране капитена Филипа Филиповића управо резонује са овим народним сентиментом, и као да казује – ево ко смо ми, ево шта ми заиста представљамо!

Отуда долази сва пасија са којом се прате успеси Новака Ђоковића, отуда долазе можда и прекомерни изливи емоција због сваке олимпијске медаље наших спортиста, отуда долазе сви дочеци испред Старог двора, и отуда је кроз речи Душана Мандића проговорила душа овог народа! А те речи су важне, јер не долазе из душе губитника који ламентује над тужном судбином, већ победника који је издржао све борбе и неправде, и који је после свих „дављења“ ипак промолио нос изнад воде, узео свежег ваздуха, издигао се и „инаџијским“ хицем капитена показао колико је јак и несаломив.

Спортски успеси наших момака и девојака су, да упростимо, резервоар наше среће, лечилиште наше душе, наша покретачка енергија, извор јединства, поноса и чистог патриотизма. Све то је данас громко и готово у даху изашло из душе нашег репрезентативца, право у медијски етар.

И зато смо сви ми Душан Мандић, а Душан Мандић сви ми!

Радомир Јовановић је мастер политиколог и један од оснивача Центра за међународну јавну политику. Ексклузивно за Нови Стандард.

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб/Berane online TV

Извор Нови Стандард