Владимир Умељић: ИНЦКО: „ДОБРОДОШЛИ У ОРВЕЛОВ СВЕТ!“

„Рат је мир! Истина је лаж! Слобода је ропство!“

(Законски прописи „Великог Брата“, Џорџ Орвел, „1984“)

Наши врли западни „историјски пријатељи и традиционални савезници“ нам се умилно смешкају, поигравајући се својим играчкама напуњеним осиромашеним уранијумом, и усрдно нам поручују:

„Драги наши Срби, промените коначно свест, ослободите се малигног утицаја притворних не-западних колонијалиста, који вас лажу, све време потајно ратују против вас и само желе да вас поробе!

Ступите на наш безалтернативни пут, који вам искрено нудимо! Добродошли!

То је пут ка благостању земаљског раја, који је наш велики визионар Џорџ Орвел у прошлом веку пророковао! Схватите коначно, његова двотомна „Књига над књигама“ („Животињска фарма“ и „1984.“) заузела је већ одавно место свих безнадежно застарелих и превазиђених тзв. светих књига људске историје!

Живео најновији и најправеднији „Нови светски поредак!“

Валентин Инцко је ауторизовао покушај стављања брњице на уста једног читавог народа, као и свих оних који још увек сматрају да је слобода говора једно основно људско право а слобода научног истраживања и објављивања битни предуслов егзистенције хуманистичког духа човечанства.

И – предвидео за све њих робијање у босанско-муслиманским затворима!

Бесплодна је дискусија о томе, да ли се овде ради о имитацији средњевековних инквизиторских пресуда или пак о последњим трзајима једног малог мафијаша, коме је дошло време да напусти територију, коју су му његови велики кумови привремено препустили на контролисање и искоришћавање.

Неопходно је, међутим, констатовати да он при томе размахује чекићем Запада и покушава да закуца још један клин у поклопац својеручног мртвачког сандука, предвиђеног за бестидне Србе, који не престају да ремете „Нови светски поредак“ својим гунђањем о некаквој истини и правди, људским правима, равноправности, слободи и сл.

Није тешко себи замислити Инцков осећај среће и задовољства у случају да Петер Хандке опет дође у Републику Српску и пристане да одговара на питања медија. Јер тада би Инцку место у историји постало сигурно – ја, велики Валентин, ја сам тај, који је по први пут у историји послао једног Нобеловца на робију!

А које би то тек уживање било, када би се у прижељкиваном „Тамном вилајету“ појавили још понеки „реметилачки фактори“ из читавог света, од којих ниједан не пориче злочине, али сви одричу могућност „геноцида у Сребреници“?

Који су по могућству сви „србоинфицирани“ и велики Валентин проналази ето прави медикамент, врло делотворну терапију за њих а по искуственим сазнањима свих малих и великих диктатора.

Ако то не би било вредно Нобелове награде за мир…

 

Тим по могућству „србоинфицираним“ грешницима припадају нпр. тадашњи холандски Главнокомандујући генерал у Сребреници Hans Couzy, директор „Центра Симон Визентал“ Ефраим Зуроф (Efraim Zuroff), еминентни амерички научник, проф. др Edward S. Herman, Michael Mandel, професор међународног права (York University, Toronto), др Philip Hammond, експерт за медије (South Bank University, London), Carlos Martins Branco (тада званични изасланик и посматрач Уједињених нација у Босни и Херцеговини), Филип Корвин (највиши представник Уједињених нација у Босни и Херцеговини до 1995, са звањем „Civil Affairs Coordinator and Delegate of the Special Representative for the UN Secretary General for Bosnia and Herzegovina“), итд. Даље prof. dr Kjell Magnusson, University of Uppsala, Sweden, prof dr Lennart Palm, University of Uppsala, Sweden, prof. dr Edward S. Herman, University of Pensilvania, USA, некадашњи источнонемачки амбасадор и данас политички аналитичар Ralph Hartmann, од скора и проф. др Гидеон Грајф из Израела, Аденрело Синаба из Нигерије, Јукиоса Јапа, Роџер Бајат из Аустралије, Зенг Ји из Кине, Ђузепе Закарија из Италије, Маркус Голдбах из Немачке, Ларенс Алмарфренс из САД и… и… и…

 

Ова нова и опасна, мада не и неочекивана ескалација чини следећа, свесно заоштрена јер само тако ситуацији примерена питања нужним:

 

Да ли је могуће, да ли је уопште замисливо да „НАТО-демократије“ на почетку XXI века заиста делају по „законским“ прописима Орвеловог „Великог Брата“: „Рат је мир! Истина је лаж! Слобода је ропство!“?

Је ли то онај исти Запад, који је у време махнитања нељудских диктатура у Европи XX века био нада васколиког човечанства и (у Другом светском рату уз енормни допринос Русије, тада у оквиру СССР) испунио ту наду? Понавља ли се грешка свих исувише ојачалих империја у историји, тежња ка светској владавини по буквално сваку цену и хедонистичко клањање „Златном телету“, гажење свих позитивних принципа међуљудских односа, декаденција и губитак сваког осећаја за стварност?

Зар заиста очекују да ће им на том путу не само Срби, већ било ко иоле добровољно следити? Или горња „тежња ка светској владавини по буквално сваку цену“ укључује и (безумну) калкулацију сукоба светских размера?

Јер – од када водећи политичари Запада сматрају тоталитаристичку праксу увођења „закона“ путем интересно мотивисаних, самовољних и самоовлашћених декрета дозвољеном и пожељном? Зар се нису својевремено свом снагом борили против те методе окупатора, тирана и угњетача?

Како то да не схватају да сваки нови клин, који они покушавају да закуцају у поклопац својеручног мртвачког сандука, предвиђеног за бестидне Србе, увек један клин за поклопац својеручног мртвачког сандука, у коме се сахрањује систем правних и морално-етичких вредности, који чини основу хуманистичке културе и цивилизације, као и наду у бољу будућност човечанства?

Зашто они nolens volens тако здушно и консеквентно гурају Србе на Исток и, још од неупоредиво већег значаја, зашто свим силама гурају моћну Русију у наручје Кине? Уместо да теже сарадњи и грађењу мостова поверења, уз обострано поштовање и на обострану корист?

Зар је тако тешко схватити и прихватити чињеницу, да нису сви погодни за примену неоколонијалних доктрина, при којима се „објекти“ консеквентно лажу, против којих се понекад отворено а све време потајно ратује и који се акцептирају само као безусловно потчињени бескичмењаци?

Јер иначе следи комадање државе, економска пропаст, па и робија, смрт…

 

Уместо закључка, уколико Запад не поништи ову дословце криминалну одлуку свог аустријског чиновника, нема више никакве сумње, да циљ ових „српских историјских пријатеља и традиционалних савезника“ није више максимално савијање, већ само још ултимативно ломљење српске кичме. Јер, како се с времена на време чита у појединим познатим публикацијама, потом је шта више и врло радикална промена свести код погођених врло изгледна.

И прилично је вероватно да ће и за то пронаћи неког Инцка, да тај чин „озакони“.

Исто тако, не сумњам да би бесмртни Виктор Иго и данас устао и подигао српско огледало до висине очију европске и светске јавности, поновивши своје историјске речи:

 

„Убијају један народ! Где? У Европи! А ко је сведок? Читав свет!“