НАМА ЈЕ БИО ЕПИСКОП, С НАМА ЈЕ БИО ХРИШЋАНИН/ УСПОМЕНЕ НА ВЛАДИКУ БУДИМСКОГ ДАНИЛА
Владимир Димитријевић
УМЕСТО УВОДА
Недавно сам, милошћу Божјом, имао лепу прилику да са својом колегиницом Иреном Чоловић, с којом сам, крајем 20. и почетком 21. века, био и вероучитељ при храму Вазнесења Господњегу Чачку, а у оквиру разговора вођених за сајт Удружења Ирмос, причам о сећањима на блаженопочившег владику будимског Данила, мог ( и не само мог, наравно ) добротвора, дивног сведока Христовог и песника међу српским архијерејима.(1) Док сам говорио, осећао сам истинску радост што, макар делимично, могу да пренесем ближњима, пре свега младима, искуство сусрета са њиме, чији је живот, по апостолу, био скривен са Христом у Богу, али за кога чврсто верујем да ће се, кад се Христос јави о Свом Другом доласку, и он, Данило Светлоносац, јавити у слави.(2) Желећи да својим ближњима још више дочарам лепе речи ове светле душе, одабрао сам неколико одломака из његових беседа и интервјуа, који додатно илуструју оно о чему сам разговарао са Иреном Чоловић.
Нека свима ове речи буду на радост и утеху.
ВЛАДИКА ДАНИЛО О ТРИ СПРАТА ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
Први, најнижи спрат је ТЕХНИКА са пијацом у центру. Овде се као минимум очекује занатско поштење.
Други спрат је КУЛТУРА, оличена у установама као што су: опера, музеј уметности, болница, судница, војска, демократске партије, школа. Ту влада толеранција или уважавање туђих убеђења и укуса.
Трећи спрат чине КУЛТОВИ, вере.
Отуда имамо троспратни укус:
- ПИЈАЧНИ (коју врсту јела и одела купујемо);
- КУЛТУРНИ (коју музику волимо у Опери; коју медицину, стратегију и политичку идеологију или партију, па коју врсту педагогије у школи: христијанску или безбожну?);
- ВЕРСКИ УКУС је најважнији, пошто вера треба да да Смисао животу на два нижа спрата.
Свако може да мисли да је његова вера најбоља. Зато ми стављамо Православну католичанску Церкву у центар, као савршену. Од ње на лево ставићемо Римокатолицизам, а на десно Протестантизам.
Иза Папизма је Синагога лево, а иза Протестантизма десно је Џамија. Иза Јудаизма лево је Многобожије, а иза Ислама десно је Будизам. Иза Многобожија крајње лево је култ личности (Хитлер, Стаљин), а иза Будизма крајње десно је сатанизам.
Ту, на трећем спрату, води се рат на нивоу догмата, али само аргументима философије. И ту постоје витешка правила части (сем за отпаднике рода људскога).
Природно, сваки култ претендује да је он најбољи за човечанство. Зато ту нема и не може бити компромиса.
На другом спрату културе, насупрот, уважаваш (иако не усвајаш) туђа убеђења и туђ укус.
У болници за једну исту болест два лекара предлажу две различите терапије. Само консилиум од више лекара решава која је боља.
У судници исти параграф закона два адвоката тумаче супротно. Само судија са поротом решава који је адвокат ближи духу закона.
У Армији за исти рат два генерала предлажу две различите стратегије. Цео Врховни штаб решава која је боља.
На трећем спрату култ једнопартијске диктатуре обоготворава вођу партије, а на другом спрату је вишепартијски систем, где гласаш за једног политичара, а уважаваш остале…
Када сиђемо на најнижи спрат – на пијацу – изгледа да ту није важно које су вере ти људи на тргу, ни којег су степена културе. Од њих се очекује да сваки донесе на пијацу свој производ поштено.
Међутим, ако дуже изучавамо пијацу, једног дана видимо како се људи међусобно убијају на пијаци… Тек тада схватимо да ту нема човека без некаквога бога са трећега спрата…
Ако нечији култ одозго осуђује да неко буде жив спаљен или стрељан на пијаци, такав култ нема везе са Богом Љубови. А то је грозоморна Инквизиција, која се јавила прво у Папизму, па после у Калвинизму.
У Јудаизму и Исламу постоје „фундаменталисти” или шовинисти који дословно тумаче Библију или Коран. (Рецимо, у псалму: „Кћери вавилонска, блажен је човек који узме дете твоје и разбије га о камен”…)
Обично кажу, па Хиндуизам и Будизам су мирољубиви. Али, ако прихватите њихову митологију о селењу душе у разна тела (реинкарнација), онда су вас већ пекли и појели у „ранијим кармама” када сте (тобоже) били у телу рибе или животиње.
А да не говоримо о грозотама злочинаца организованих у култу личности или у сатанистичким ложама…
Православна Церква је најбоља не само зато што нема Инквизицију него зато што је Она излив Божије Љубови кроз историју човечанства.
Двоглави орао у Ромејском царству (Византији, Русији, Србији) означава поделу двеју власти: Цар и Патријарх. Само Лаик Цар има државну власт мача. А Патријарх има само духовну власт Церкве. Идеал је да те две власти сарађују, јер служе истом Богочовеку Христу.
Ако Цар Иван Грозни чини злочин, то пада на срамоту Цара, а не на срамоту Церкве Православне. Међутим, римски папа је узео и овоземаљску власт, а то је Христос забранио апостолима и епископима.
Због неспојивости тих двеју власти у једном човеку, римски папа губи веродостојност и постаје жалосна карикатура и Христа и Цезара. Само повратком у Православну Католичанску Церкву он би заузео часно место Првога међу једнаким (Primus inter pares), као што је био међу Апостолима свети Петар.
ВЛАДИКА ДАНИЛО О ЕВРХАРИСТИЈСКОМ ПОГЛЕДУ НА СВЕТ
Отац се радује највише када му дете да онај поклон који је он дао детету раније. Када му га дете узврати, то се оцу највише свиђа јер види да је дете несебично и штедро. И зато Бог је нама све дао, читав космос, и дао је нама разум и вољу да радимо и обделавамо овај космос, ову земљу, као врт, као своју градину. И све плодове које нам Бог даје, јер нам даје кишу и сунце и све то, када ми њему донесемо у цркву, најпре то је ради Свете Тројице, рецимо вино и хлеб. А и друго: воће (као кад на Преображење донесемо му грожђе), уље, свеће, восак, све што је најлепше, али хлеб и вино су елементи који ће се променити у Тело и Крв Христову. То је наша бескрвна жртва: хлеб и вино. А истовремено наша бескрвна жртва је и жртва хваленија. То је када ми певамо Богу. Свако јутро и свако вече птице и попови певају: јутрење и вечерње – то је жртва хваленија! Од чистога срца када се Богу пева. Пошто се отац радује када се његова деца радују и певају, тако и Бог на небу, кад види да ми певамо Њему. И најлепше што је Бог дао, најлепши инструмент – то је људски глас, човеков глас. И зато је то једини инструмент који може у Православној Цркви да се употреби. Зато ми немамо инструмента овога света као оргуље или виолине или тамбуре. То је било за Стари Завет. А у Новом Завету – само пјеније човековога гласа.
Тако значи, бескрвна жртва је прво у ономе што принесемо хлеб и вино, онда молитве, и чисто срце које Богу се највише свиђа. И то је бескрвна жртва исто када постимо, када својим телом указујемо да ми волимо причешће, Тело и Крв Господа Исуса Христа више него најукусније месо, најукуснија јаја, сира, и зато се ми одричемо добре хране заради боље небеске хране. Одричемо се земаљске добре хране заради боље небеске хране. И то протестанти не разумеју. А и римокатолици су престали скоро да посте. Ето, то је исто једна бескрвна жртва када се ти уздржаваш и добровољно хоћеш да изгладниш.
Прво, да би уштедео, и то што би требао да потрошиш на скупо месо, јаја и млеко, ти имаш сада остатак да даш сиротињи, која нема ни за хлеб. Значи, пост има најпре тај, економски, учинак, на најнижем нивоу. А она има други, на нивоу естетике – да се не удебелиш. Значи, да твоје тело буде танко и витко, да не буде карикатура човека. А онда на трећем спрату, спрату духовног живота, пост чини да је ум бистрији, и зато онај који се много преједа, не може да мисли, одмах хоће да спава. А онај који пости има оштрији ум, и није тако поспан.
Значи, свако уздржавање, свака аскетика, неко подвижништво, то је увек нама тешко, то је увек нешто болно: е то је управо оно што је добро за нас. Као што је сваки лек горак, тако је и свака врлина испочетка горка. Оно што је добро то је тешко.
Једном је Отац Јустин ишао у манастир Свети Прохор Пчињски и возио се коњским колима. И сретне он једну старицу, и пита је: „’Ајде, старице, да те поведем, је л’ и ти идеш код Светога?” (тако они у Врању и околини зову Светог Прохора Пчињског) „Да, да, оче, а ја не могу да идем с тобом на колима”, каже она. „А зашто?”, пита Отац Јустин, а она му одговара: „Ја једино што имам да однесем као жртву, то је моје знојење и моје мучење да идем пешке до манастира!”
ВЛАДИКА ДАНИЛО О СРБИМА И ЕВРОПИ
Никада не смемо заборавити да смо ми, Срби, већ одавно у Европи, али морамо бити свесни у којој – јер, на жалост, постоје две Европе и два европска духа – западни и источни. Заједничка колевка им је, свакако, Балканско полуострво. Овде се родила европска култура – прво у паганској Атини, а затим у хришћанском Цариграду (Константинопољу).
Морамо знати да је хуманизам старе Хеладе искључио дивљаштво приношења људских жртава још у Тројанском рату, дванаест векова пре Христа. Последња је на жртву принесена кћи цара Агамемнона, Ифигенија. После овога, Грцима је требало осам векова да стигну до високе просвећености Периклове и Платонове Атине, када је постигнут такав степен човечности да је најтежа казна за атинског грађанина био прогон из града–државе… Ми, православни Словени, смо преко Цариграда, наследници те племените духовне целине, крунисане Јустинијановим троплетом: вера израилска, култура хеленска и римска вештина државотворства. Сваки православни народ зато живи у троуглу наслеђа: Атина, Цариград, Београд; Атина, Цариград, Москва; Атина, Цариград, Букурешт; а дај Боже да буде и Атина, Цариград, Пекинг или Вашингтон… Никад се, међутим, не сме заборавити да је база ових троуглова на Балкану… Тачно је да су нас Турци прекинули у расту и уназадили, али нису успели да нам пресеку корене. Бог нам је подарио Карађорђа, и двоглави орао ромејско–немањићки опет је полетео у вис, на крилима вере и културе.
ВЛАДИКА ДАНИЛО О НОВОМ СВЕТСКОМ ПОРЕТКУ
Бојим се да је нови светски поредак који је на помолу, заснован на трилатералном савезу Америке, западне Европе и Јапана, да је почетак стварања планетарног мравињака у коме важе једино закони уживачког друштва. Ту нема присуства Светога Духа: све је обезличено – и појединац, и нација, а лажне цркве кадиће новим идолима, претечама антихриста. Само мањина православних верника ће се храбро одупрети отпадништву од Бога које ће се спроводити у име сатане као наизглед моћног космократора… Магија новца је антихристова власт на најнижем степену друштвеног живота, и она је само мамац за један виши ниво магије који већ полако овладава елитним научним круговима. Неки чак тврде да је остварено оно о чему су древни алхемичари некад само сањали: дематеријализација тела и његов пренос на велике удаљености, читање мисли на даљину, медијумизам, а да и не говорим о опасностима манипулација у савременој генетици… Креатори новог светског поретка подстичу стварање универзалне религије у којој ће, без обзира на истину, срж свих вера света бити јединство по сваку цену… Зато се јављају разноразни лажни пророци. Они себе представљају као „спаситеље света” и ујединитеље свих религија… Предвиђајући ово, Господ Исус Христос је са песимистичким призвуком питао: „Да ли ћу наћи веру на земљи када дођем други пут?” То значи – да ли ће наћи православну веру по свом Другом доласку, јер ће овладати лажна, екуменско–синкретистичка вера у антихриста, назови–Месију света. Што се нас православних тиче, ми не треба да се бојимо своје малобројности у таквим планетарним условима, јер такав ће бити и крај историје и почетак Царства Небеског…
Са друге стране, наш есхатологизам је пре свега личан. Речено је: „Бдите, јер не знате кад ће доћи Господ ваш”… То јест, кад ја умирем, то је мој крај света, а онај велики, последњи, спектакуларни је у рукама Божијим.
Свакако, допуштамо и привремени историјски оптимизам, јер је човекова слобода непредвидива. Могу још да се јаве и Кирило и Методије за Кину, Индију, Јапан и Америку и да тамо буде процват Православља који би превазишао Византију, Србију и Русију (дај Боже!)… Али, морамо носити одговорности нашег поколења. Треба да се кроз покајање удостојимо да би нам Бог дао побожног краља и цара у Србији и Русији. Будући да у духовном животу нема аутоматизма, повратак Карађорђевића или Романових не би сам собом решио наше нагомилане проблеме: недостатак духовности, вулгарност, прекид везе са богатством наше прошлости, удаљеност од Цркве. То није питање враћања формалном обреду (чега смо данас често сведоци), него самом смислу култа, а то је добровољно крстоношење, радосни пост и узлетна молитва.
ВЛАДИКА ДАНИЛО О ТАЈНИ ЈЕЗИКА
Језик је дар од Бога који нас чини да имамо словесност, то значи дар разума и изражавања наших мисли. Као што у Светој Тројици има три различите Личности, па Отац каже: Ја, Сину каже: Ти, и Духу Светом каже: Он. И тако и без речи се врши споразумевање у Богу, јер је то једна воља и једна стварност.
А нама је Бог дао различите језике да бисмо ми тим језицима приносили Њему похвале, песмопој, хвалоспев. Највиша поезија значи славити свога Творца. А на грчком „творац” значи „поета”. Кад ми кажемо „Вјерујем у једнога Бога Оца, Творца неба и земље”, то на грчком значи „Поету неба и земље”. Али Он је створио из ничега: зато је Он највећи Поета са великим П. А мало слово поета (песник), то је онај који ствара из већ предпостојећих речи, које он спаја у нове спојеве којих није било раније.
И зато словесност у нама је свест и савест да смо ми боголики. Тако можемо да препознамо у сваком човеку једну живу статуу која је од Бога створена. Свештеници, песници и философи су ти ковачи и чувари да не зарђају речи, да би оне имале правилан звук. Зато се они брину о нагласку и о свему да би дали правилан смисао речима. Ми Срби можемо Пролог Светог Јована Богослова „У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога…” рећи овако: „У почетку беше Смисао, и Смисао беше Бог.”
Ми морамо да уважавамо таленте које нам је дао Бог, а један од највећих талената је дар словесности, да смо словесна бића, која имају реч и смисао, да расту у познању Бога и у препознавању Његових стваралачких отисака на космосу. Ово горе је теологија, а ово доле је сва наука земаљска: и хемија, и кристалографија и математика и све друге науке… То је оно доле где се види отисак смислености, пошто је Бог највећи смисао свега, уписан и у атому и у сазвежђима. И на свему има његов отисак смисаоности: да постоји смисао.
Тако језик као најтананији однос међу људима, где се најтананија осећања изражавају, мора да се доведе до тога да се уважава тај дар: да уважимо свој језик и да најчистијим језиком приносимо Богу жртву и хвале (појање). И зато се очекује да свештеник зна и лингвистику, и историју свога језика, а не само граматику, да зна финесе, да зна поезију, да би знао да буде на нивоу на коме је био и Давид у своме језику. Сви се ми молимо као и Јеврејин Давид. И неко то и не зна. А преведено је дивно на словенском и на свим језицима света. А он је био у том погледу такав песник да је пред Богом стајао искрено. Умео је то, као и музички талентован, да изрази на свом језику, а да се то може превести и на друге језике света.
Тако да ми уважавамо језик као средство, као наш инструмент, а ти не можеш бити добар пијаниста ако не знаш да да штимујеш клавир. Тада немаш слуха за све његове преливе. Тако и смислови имају преливе. Зато је нагласак пресудан у језику, као што је штимовање једног инструмента. Ако ми кажемо да су оне царске нације које могу да ударе нагласак на крају, као што је у грчком, у руском и у многим другим језицима, ми знамо да се у Грчкој у Атини увек писао нагласак да би провинцијалци знали како треба правилно нагласити. Зато у Грчком и дан–данас има означено где је главни нагласак. Зато је нагласак у речима „кукавица” и „варварин” на првом слогу, („варварос” – види се да он експлодира одмах, а не мисли шта ће даље бити), а у речима у којима се иде на нешто веће – „доброта”, „лепота”, „проповедник” – нагласак иде на средину и према слогу, да би у речи „господар” нагласак био на крају? Господар је онај који има јаку вољу и јаку интелигенцију да свој државни или ратни план спроведе до краја. То се и на грчком каже „стратегос” са нагласком на крају.
Када Бранко Радичевић каже „виногради/мојих лета млади”, ако не нагласиш на задњем слогу, неће бити риме. Онда си неписмен у српској поезији.
Зато су Грци научили пола света грчки у оно старо доба, јер су писали нагласке. И кад неко хоће руски да учи, он мора за почетак да има такву књигу, где је све нагласак. „Идем” и „города” је једнина и нагласак је на првом слогу, али је у множини нагласак на задњем слогу и другачије се изговара иако се исто пише: претходна два „о” мораш изговорити као „а”, иначе не знаш руски.
То што код нас недостаје је неуважавање према језику, неуважавање према својој нацији и опште неуважавање према човечанству и према дару Божанском који смо ми добили. То значи да ми хоћемо по лености духа да језик сведемо на неке најобичније речи, као Црнци који са петсто речи говоре енглески.
Једно танано биће које изражава своје мисли, оно ће као философ да каже: велика је разлика између битовати и постојати. Бог битује, а ми постојимо. Ми смо унутар космоса у коме постоје димензије времена и простора. А Бог је ван простора и времена. Значи, Он је у глаголу „бити”, а то је вечност. А рекао је презентом да је Његово име садашње време од глагола „бити”: Ја Јесам; Ја Јесам Онај Који Јесам. Значи, тај глагол је најважнији. И сад, ако ми не знамо неке нагласке, онда губимо смисао. Зато би у уџбеницима, макар за прве разреде, требало поново да пишемо нагласке.
Пре Косова је било „Београд”, „господин”, па после Косова Срби на северу нису имали више снаге да наглашавају на крају, па су померили нагласак у средину. А данас већ почињу да наглашавају на почетку – и то је крај српског језика. То би онда били Словаци, а не Срби.
Нови велики језик Уједињенога Србијанства био би тај даје база нашег језика не само херцеговачки као што је код Вука Караџића, већ од Книнске до Тимочке Крајине, и од Суботице до Котора. И сви су ти говори равноправни и у неколико слободни, али књижевни језик има да узме најлепше облике из свих тих говора. Језик интелектуалаца је једна узвишена творевина свих највиших умова, како филолога, тако и песника и философа.
ДВЕ ПЕСМЕ ВЛАДИКЕ ДАНИЛА ИЗ ЗБИРКЕ „КРУНСКО БЛАГО“
СМЕХ И ДРВО
Смех и дрво — надахнуте гајде
Наше коло надиграло век
У дудуку живе старе кајде
Давних свата поиграва јек
Уз Дунаво цвета верна вишња
Лепу Мару жени Стојан блед
И протиче туга стогодишња
од ње пуца на Дунаву лед
Деспота Вук ловио јелене
Стрела била зачарани прут
Погажене купине зелене
Турци гоне робиње на пут
Над Србијом певала си дуго
да је старом греху близу крај
На весеље обрати се туго
у цркви се отворио рај
Ругају се уздисајне гајде
Гле коло је посветило тло
Прадедовске не умиру кајде
Невеста је надпевала зло
РАСТАЈАЊЕ
Питала ме мати последњим погледом
Одиста ли се мора
ићи преко мора
за туђинком науком бледом
Видети, сине, како расте твој род
и кади стару домају
липама новим у мају
то је до најтише мудрости брод
Најумније збори рођени праг и трем
Дунава најбогатија је вода
Уз њу си природни војвода
У власти ти је ока Нови Сад и Банат и Срем
Читај моје боре — запис који ће
и тебе у чело да бије
Да будеш увек сам свој
ево ти благослов мој
са три прста да нађеш натраг пута до Србије
Ако ли те сине не дочекам овде жива
пољуби ми блед повратник
степеницу и довратник
и не тугуј ако латинска наука буде крива
ПРИРЕДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
