ДР ВАСИЉ ЈОВОВИЋ: КОСОВСКА БИТКА И ЊЕН ЗНАЧАЈ У ЦРНОГОРСКОЈ ЈАВНОСТИ ЗА ВРИЈЕМЕ ВЛАДАВИНЕ НИКОЛЕ I ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША
Косовска битка оставила је дубок траг у српској историји. Она је била судбоносна по опстанак српских држава на Балканском полуострву и с њом је дефинитивно утврђена превласт Османлија на Балкану.
Ниједан догађај из српске средњовјековне историје није у Црној Гори Петровића оставио тако дубок траг као Косовска битка. У тадашњој црногорској јавности било је јако укоријењено мишљење да се српско племство након Косовске битке и све јачег притиска Турака Османлија склонило на просторе Старе Црне Горе. Од потомака те властеле су изникла многа црногорска братства и породице. Петровићи Његоши, као баштиници традиције српске средњовјековне државе, водили су политику српског интегрализма. Први црногорски књижевни часопис Луча је „у посветним, програмским пјесмама означен као национални симбол слободе и вјере у освету Косова“. Пјесник Алекса Шантић у свечаној пјесми поручивао је цетињској Лучи: „Простри зраке кроз српске облаке“. Поводом прославе 200-те годишњице династије Петровића посебно је наглашено: „Српска државна мисао нашла је уточиште у Црној Гори, за њу су се и Црногорци кроз толике вјекове јуначки борили и све своје за њу жртвовали, те тако је дохранили и данашњем нараштају предали“.
Након смрти цара Душана (1355), отпочео је период дезинтеграције српске државе. Након битке на Марици (1371) и погибије краља Вукашина, временом се као најснажнији од српских обласних господара истиче кнез Лазар Хребељановић (1371-1389), који је себе сматрао насљедником Немањића.
Освајање балканских области од стране Турака Османлија започиње послије битке на Марици 1371. године. До 1387. године под својом влашћу су држали дјелове Македоније, Бугарске и чак уже Србије. Преко Македоније Турци упадају у Србију, Зету и Босну. Први помен о упаду Турака у област кнеза Лазара српски љетописи стављају под годином 1380-1381. Године 1380. Турци упадају у подручје Параћина, али их је тамо потукао кнежев крајишки властелин Цреп Вукославић. Шест година касније велика турска војска са султаном Муратом на челу запосјела је Ниш (1386) и покушала да продре у унутрашњост долином Топлице, али овај напад кнез Лазар зауставља код Плочника, између данашњег Прокупља и Куршумлије. Године 1385. Турци су разбили војску зетског господара Балше II Балшића, на Саурском пољу код Драча, гдје је и сам нашао смрт, а његову земљу дали албанском властелину и свом вазалу Леки Дукађину. Босански војвода Влатко Вуковић у августу 1388. године разбио је један турски одред код Билеће. Све ове турске војне биле су увертира за велики турски поход на Србију и Босну.
Суочени са турском опасношћу српски кнез Лазар, господар Косова Вук Бранковић, босански краљ Твртко I Котроманић, и господар Зете Ђурађ II Страцимировић Балшић склапају споразум о заједничком отпору Турцима, којима су се на Косову супротставили они чије су области ранијих година биле изложене њиховом пустошењу.
О исходу Косовске битке изгледа и сами савременици нијесу имали јасне представе. Велики значај се приписивао погибији српског кнеза Лазара и турског султана Мурата. Босански краљ Твртко Котроманић је био потпуно убјеђен да је његова војска и војска српских обласних господара извојевала велику побједу. Међутим по хришћане, а нарочито српски народ обрачун на Косову пољу имао је далекосежне неповољне последице, то је била прекретна тачка у османском освајању Балкана и последњи велики отпор балканске феудалне класе турском завојевачу. Није сама битка проузроковала пад Србије, „него чињеница да су Срби морали прикупити све своје снаге да извуку скуп и привремен неријешен исход, а Турци су се након тога враћали из године у годину са све већим снагама“.
Говорећи о Косовској бици, османски хроничари ту борбу називају „газа-и екбер“ (највећа, одлучна војна) и истичу „да су се хришћани у толиком броју скупили да се у толиком броју никад више послије нијесу сконцентрисали“, а да „ни један владар османске лозе није водио такву битку“. Византијски хроничар Димитрије Кидон о Косовком боју саопштава: „Онај проклетник , веома осион према богу и његовој баштини а истовремено и веома дрзак према свима, сад нестаде и погибе од оних о којима је мислио да ни вест о сили, која се против њих припремаше, неће издржати, већ да ће на сам глас у океан поскакати. Али, иако је он пао, наше стање се неће побољшати. Ни кад би сви Турци помрли, уверен сам да Ромеји не би почели паметније да раде.“
Главна дебата у тадашњој црногорској јавности водила се око тога да ли је Ђурађ II Страцимировић Балшић, зет кнеза Лазара Хребељановића, учествовао у Косовском боју или није, о питању „невјерства“ Вука Бранковића, као и о херојству Милоша Обилића. Ђурађ II није пошао у помоћ свом тасту, кнезу Лазару, јер је био заузет чувањем својих интереса у Приморју. Лазар Томановић, који каже да је Косовска битка најживља успомена у историји цијелог српства, истиче да су научна истраживања спрала „црну љагу“ са тобожњег издајства Вука Бранковића, а да је народно предање плод оне тежње, да се узрок зла које цио народ није могао избјећи, припише појединцима. У црногорској јавности се истиче да је Косовска битка „у народу разнијела Милошево име и створила му бесмртан спомен у цијелом Српству“.
Историчар и државник Стојан Новаковић о Косовској идеји каже: „Сва је дубока филозофија боја на Косову у оној црној свили око црногорске капе. Док је Срби носе, Косово није ни пребољело ни освећено, јер пораз Цара Лазара није незгода једне државе, него је детронизација једнога народа. Тамо је замрло посланство Српства и народ нефаљено осјећа, да још нико није из мртве руке Лазареве примио шибику пространијех мисли и великога Царства“.
Пестогодишњица Косовске битке (1889) у Књажевини Црној Гори је достојно обиљежена. У чланку објављеној у Просвјети се каже да је успомена на Косовску битку „прослављена тихом али усрдном молитвом Богу у храмовима црквеним за покој душе погинулим на Косову јунацима“. Било је и и пригодних пјесама којима се позивало у бој, попут пјесме Хајмо, хајмо на Косово (1889):
„Хајмо, хајмо на Косово!
Па да углед српски стари
Обновимо ка јунаци.
Да се опет са поносом
Вију српски свуд барјаци
На Косово!
Ко је Срб
На њем мора
Развит грб!“
У Гласу Црногорца се каже како и пет вјекова након Косовске битке добар дио српског народа живи у ропству, те Црна Гора, природно, има историјску обавезу да и даље буде средиште национално – ослободилачке борбе.
Прослава јубилеја Косовске битке поклопила се са још једним веома значајним догађајем – вјенчањем кћерке књаза Николе, Милице, са руским Великим Књазом Петром Николајевићем Романовим. Те догађаје опјевао је Јован Сундечић у пјесми „Двије наздравице“:
„Сад је томе пет в’јекова
Кад је Лаза за собету,
Пуном чашом наздравио
Обилићу своме зету: …
Самодржац Александар
Књаз Николи чашу пије:
Ка’ искреном, циглом, вјерном
Пријатељу све Русије, –
Пије чашу: – не ка’ Лазар,
Да јунаку вр’јед изнесе;
Већ њу пије: – да сродника
Посоколи и изнесе …
Па има ли данас душе,
Која не зна на Балкану:
Да ви нова наздравица
Вида нашу стару рану?…“
Књаз Никола осим што се назива највећим Србином, назива се и „гордим осветником тужнога Косова“. Књаз Никола посебно истиче да је Косовски бој, као персонификација националне трагедије, исто колико и жртвовања за слободу, вјековима подстицао Србе да се боре против Турака и тако „свете Косово“. Уједно, тежња да се освети Косово, створила је и тежњу да се обнови Царство које је на Косову пропало.
Поводом 500 година тужне успомене боју на Косову Пољу на Видов-дан у четвртак, 15. јуна 1889. године служио се по свој Црној Гори, у свакој православној богомољи, парастос за покој душе свим јунацима, погинулим тада за крст и слободу златну.
Династија Петровић Његош је Косовску битку уврстила у своју идеологију. У тешким моментима, када је требало извојевати слободу, бити Србин значило је преобразити се у косовског јунака, а религија Косова и култ косовских јунака дали су српском народу духовну и моралну снагу да кроз стољећа води борбу и да коначно извојује своју слободу.
(Др Васиљ Јововић, излагање на Видовданској трибини, Даниловград 26. јун 2021.)
