Завјетна мисао Петра II Петровића Његоша: Слободно и уједињено српство

Није без разлога узор владици Петру II био Милош Обилић, цар Душан, Карађорђе, дакле оне личности из наше славне историје које су синоним за слогу и јединство, да се Срби како је говорио Његош прену из мртвог сна

Пише: Илија Бајовић, проф. историје

У народу прозван владика Раде, Петар II Петровић Његош је цијели свој живот подредио једном циљу а то је борба за ослобођење и уједињење српског народа. Наследник трона Светог Петра Цетињског је својим књижевним дјелима покушао да наш народ оснажи и мотивише да се дигне на оружје и бори за слободу. Да се боре за уједињење и јединство, а сама чињеница да је своје дјело Горски Вијенац посветио вожду Карађорђу вођи српског устанка довољно говори колика је жеља владике Петра била да се наш народ ослободи туђинског јарма.ж

Није без разлога узор владици Петру II био Милош Обилић, цар Душан, Карађорђе, дакле оне личности из наше славне историје које су синоним за слогу и јединство, да се Срби како је говорио Његош прену из мртвог сна. Црну Гору је владика Петар II описивао као „слободе српске гњездо“ као крај „српски од искона“. Дакле за владику Петра II Црна Гора је неспорно била српска земља која је била бастион српства али Његош са великим одушевљењем али и великом надом гледа на Србију на Милоша Обреновића са којим је био у сталној преписци као и са Карађорђевим сином кнезом Србије Александром Карађорђевићем.
Да је Његош своју националну политику усмјерио не само на слободи Црне Горе, већ цјелокупног српског рода говори и чињеница да је у вријеме велике револуције 1848. године владика Петар II био спреман да пошаље до 3.000 Црногораца који би помогли у својој борби за слободу браћи Србима из Војводине. Његош је такође са посебним емоцијама гледао на вође војвођанских Срба који су се истакли током револуције 1848. године. Тако је одликовао Ђорђа Стратимировића орденом Милоша Обилића као и Стевана Книћанина.

Илија Гарашанин истакнути српски политичар поријеклом из Црне Горе је одржавао јако добре односе са владиком Петром II. Маја 1848. године Његош пише Илији Гарашанину: „Ако је игђе икога, нас ево. Ако ли нема никога, ја не могу ништа до стиђети се што сам вам брат. Сад или никад, никад ако не сад“. Његош јасно каже Гарашанину да треба цјелокупни српски народ да се дигне у борби за слободу, Његошу је сваки Србин рођени брат. У једном од бројних писама Илији Гарашанину Његош јасно каже: “Са стране црногорске будите сасвим мирни. Ми к Вама друго не гајимо до чисте братске искрености. Ми се ни у чем не пуштамо без Вашега согласија, а с вашим согласијем свагда смо готови. Ви најбоље прилике видите. Ви сте највећи пријатељ српског народа, а друго је све трице и кучине. Та и новци не могу све учинити, дајбуди ђе се опште несреће и срамоте тиче. Највиши је аманет и светиња наша после имена Душанова име Карађорђево. Ко је овоме имену противник тај није Србин, но губави изрод српски“.
За вријеме владавине кнеза Александра Карађорђевића, Србија је слала годишње новчану помоћ Црној Гори. Један од изасланика који је боравио у Црној Гори и водио дуге разговоре са Његошем био је Матија Бан, Србин из Дубровника. У једном од тих разговора Његош Матији Бану јасно каже да се „владика црногорски умири у Пећкој патријаршији, а кнез србијански у Призрену, мени духовна а кнезу Србије световна власт над народом слободним и усрећеним“.

Слобода српска и јединство српско је била једина и основна тежња владике Петра II Петровића Његоша а Србија она земља у коју се Његош уздао да покида окове поробљеног народа српског.