Била је то реакција на предлог украјинског председника Зеленског да се у Украјини неки народи прогласе аутохтоним, а други остану народи другог реда.

Ако се ти планови остваре, у Украјини за десетак година неће остати ништа руско, па ни руског духа. И то тамо где је некад била Кијевска Русија, тамо где се налази древни руски манастир Кијевско-Печорска лавра коју је основао Јарослав Мудри у 11. веку, један од најпоштованијих кнежева древне Русије и где леже мошти легендарног руског витеза Иље Муромца. Неће бити ни трага ни од чега руског ни у Кијеву који је по вољи кнеза Олега, 882. године, назван „мајком свих руских градова“.

Брисање историје

Председник Зеленски, који вероватно не чита историјске списе и не жели да се враћа толико у историју, одлучио је ових дана да све то збрише једним актом којим је део народа назвао аутохтоним, а све остале – непостојећим. Наравно да Руси припадају оној другој категорији.

Занимљиво је овде видети које народе Зеленски сматра аутохтоним – поред Украјинаца, то су кримски Татари, Караими и Кримљани. То су управо они народи који, од момента враћања Крима матичној земљи, живе у Русији. При томе је заборавио и Пољаке, и Мађаре…

Нема ни Белоруса, ни Молдаваца, Румуна, ни Јермена, ни Грка… Нема чак ни Јевреја, иако је сам Зеленски Јеврејин, па се зато Путин пита – како се он осећа у кожи народа друге категорије.

Путин се пита којим ће се методама служити власт да одреди ко је прави Украјинац, а ко није, подсећајући на нацистичке методе којима се утврђивало ко је прави аријевац.

Пројекат овог закона предвиђа да се права аутохтоних народа не смеју нарушавати. Да ли то значи да права оних других не постоје? Како су они заштићени?

Антитрусија – идеално место за НАТО ракете

И не помиње Путин „Антирусију“ случајно – од 2014. године када су државним превратом на власт дошле прозападне партије, води се невероватна кампања против Русије која никако не даје очекиване резултате.

И зато се води двострука борба – с једне стране увођење санкција које би требало економски да ослабе Русију, а с друге, постепено приближавање НАТО-а руским границама. Украјина је зато врло згодна, јер уколико би на њену територији могле да се поставе ракете усмерене на Русију, време њиховог лета би било далеко краће него ако лете из, рецимо, Америке. А зна се да се свака модернизација атомског оружја ради управо да се скрати време лета тог такозваног првог удара. Атомска бомба је сама по себи довољно страшна и имају је обе државе. У предности није она која има више атомских бомби или ракета него она чија ракета може брже да долети до циља.

А Антирусија је идеално место за постављање НАТО ракета. Тим пре што је Зеленски пре само неколико дана изјавио да му је Бајден обећао даће ући у НАТО. Касније је то морао да демантује, али тема није нова. О томе се већ дуго разговара.

И мада формално Украјина не одговара стандардима ове војне формације, то не мора много да значи, јер је Алијанса много пута кршила своја правила ако је то могло нанети штету Русији. Све земље некадашњег Варшавског пакта примљене су у НАТО „преко реда“, тј – мимо правила. Америка их је модернизовала, некада својим, некад њиховим средствима, али их данас користи онако како јој одговара.

Америчке ракете на руским границама

Путин је ових дана подсетио како се лако Америка договорила са Пољском и Румунијом да се на њиховој територији разместе ракете америчке ПРО. Упркос Путиновом упозорењу да ће места са кога се лансирају ракете бити прва на удару руских ракета кад одговарају.

Познато је да се са лансирних рампи планираних да лансирају одбрамбено оружје могу уз мале измене лансирати ударни комплекси, који стижу до Москве за 15 минута. Ако би се налазили у Украјини, стигли би за 7 минута.

Ситуација је слична Карипској кризи 1962. године, када су Американци и Совјети поставили своје ракете тако да врло лако могу једна другу да униште. Свет је био на ивици рата, али је било довољно памети да обе стране одустану.

Адекватан одговор на америчку ПРО у Европи било би постављање руских ракета на јужној граници Канаде или северној граници Мексика.

То би за САД биле црвене линије, као што су за Русију границе Украјине са европским државама. И Русија сигурно никад неће дозволити да се оне пређу.

Данас је ситуација готово драматична – присуство НАТО бродова у Црном мору је готово стално, војне активности око руских раница не престају, а иза њих увек остаје оружје које поклањају земљама на чијој територији вежбају. Број војних вежби на границама Русије је један и по пут већи ове него прошле године, а дужина њиховог трајања дупло већа. Повећава се број летова стратешких бомбардера, шпијунских авиона…

Како је настала Украјина

Зато руски председник Путин јасно упозорава Зеленског, али и његове западне спонзоре, да црвене линије које је Русија поставила, не прелази. Успут подсећа и на то како је и кад настала украјинска државност.

„То је творевина совјетског периода. Бољшевици су организујући Совјетски Савез створили, између осталог, савезне републике и Украјину“. Путин подсећа и да су се „људи који су одувек живели на тим територијама, а то су, ако се изражавамо данашњим језиком, три области, дакле ти људи су се сматрали и називали себе Русима и православнима“.

То је верификовано и 1654. одлуком Пререјеславска раде која је потврдила статус тих територија у оквиру Русије.

Лењиново чедо

Пре бољшевичке револуције Украјине није било. Седамнаеста година испровоцирала је разне групе – и бољшевике и националисте и есере и анархисте да створе своје „украјине“, различите квазидржаве, које су трајале колико и печурке после кише. Једина се одржала Украјинска Социјалистичка Совјетска република створена 1919, с Харковом као главним градом. Она је и постала једна од држава оснивача СССР-а приликом потписивања савезног договора 1922. године.

Историјска Русија се на тај начин смањила за територију Совјетске Украјине, а Лењин је постао оснивач прве украјинске државе. И још ју је богато обдарио додавши јој 12 губернија с градовима које су оснивали руски цареви. Тада је почела да се води политика „украјинизације“ становништва, како би се република спасла од сепаратизма.

Леонид Кучма, бивши председник самосталне Украјине, у својој књизи „Украјина није Русија“ пише: „Ма како се ми односили према ономе што се догађало двадесетих година, морамо признати – да није у то време била спроведена украјинизација школе, наше данашње независности највероватније не би било.

Бројне украјинске школе, кроз које су прошле десетине милиона људи, постале су, како је показало време, најважнији и неуништиви елемент украјинске самобитности у Украјини…

Лењинову политику према Украјини следио је и Стаљин. Република је наставила да расте – 1939. Источна Галиција уместо Пољске постаје украјинска. Следеће године Стаљин ће јој додати Северну буковину и јужни део Бесарабије, као и део Одеске области, а 1945. и Закарпатје. Шлаг ће на торту додати Хрушчов поклонивши Крим 1954. године.

Почетак краја

У тим границама Украјина је постојала све до обојене револуције 2014. године, када је почео процес распада. Изгубила је Крим, а готово истовремено су отказали послушност и грађани Доњецка…

Чак и ако се изузму грађани с тих територија, данас у Украјини живе милиони људи, Руса који су аутохтони народ, који нису ниоткуд дошли, а који су доведени у ситуацији да без права на сопствени језик и културу, у држави којој би најправедније име било „Антирусија“.