Шта раде Владимир Путин и Си Ђинпинг?

Последњих дана су се руски тенкови, артиљерија, оклопна возила, камиони и трупе кретали друмским и железничким путем све ближе ка Украјини, а Москва ће, како се наводи, репозиционирати своју 56. ваздушно-десантну јуришну бригаду на Криму. Војни извори у Кијеву процењују да се сада 85.000 руских војника налази на простору између шест и 25 миља од украјинских северних и источних граница.

„Истински ме забрињава руско деловање на границама Украјине. На тим границама има више окупљених руских снага него у било ком периоду од 2014. године када је Русија први пут напала“, рекао је државни секретар Ентони Блинкен у недељном сусрету са медијима. Блинкен је затим упозорио:

„Председник Бајден био је врло јасан у вези с овим. Ако се Русија буде понашала непромишљено или агресивно, биће трошкова, биће последица“.

Каквих „трошкова“ и „последица“, није речено.

Порука за САД и НАТО

Раније је Бајден лично уверавао председника Владимира Зеленског у америчку „непоколебљиву подршку украјинском суверенитету и територијалном интегритету пред непрекидном руском агресијом на Донбас и Крим“.

Шта то значи?

Када је Путин био млади официр КГБ-а, Црно море било је дословно совјетско језеро, на чијој западној страни су доминирале чланице Варшавског пакта Бугарска и Румунија, а на северу и истоку СССР. Турска је заузела јужну обалу. Данас су три од шест држава које излазе на Црно море – Бугарска, Румунија и Турска – НАТО чланице. Остале две, Украјина и Грузија, отворено показују амбицију да постану чланице НАТО-а.

Ако се Русија осећа као геополитички губитник који је под притиском присилне изолације, ко може да их криви?

Транспарентност нагомилавања руске војске сугерише да је то више порука за САД и НАТО него некаква припрема за инвазију. Изгледа да Путин жели да каже: пријем Украјине у НАТО или стационирање америчких или НАТО снага у тој држави представљало би прекорачење црвене линије за Русију. И ми нећемо искључити војну акцију да бисмо то спречили или да бисмо се томе супротставили.

Догађаји указују да Путин не блефира. Већ смо се у то уверили два пута.

Када је Грузија 2008. године напала Јужну Осетију, провинцију која је деведесетих прогласила независност од Грузије, Путин је послао трупе у Јужну Осетију, истерао Грузине, а потом, за поуку, ивршио инвазију на Грузију и окупирао део те територије. И премда су САД грузијског председника Михаила Сакашвилија сматрале пријатељем, а Грузију потенцијалном НАТО чланицом, Џорџ Буш млађи није учинио ништа.

Слично се догодило и 2014. године, када је у пучу подржаном од стране САД срушен изабрани проруски режим у Кијеву. Путин је окупирао и анектирао Крим и помогао проруским побуњеницима у Донбасу да се ослободе контроле Кијева.

Укратко, када је реч о Украјини, Русија је показала да има своје црвене линије, које ће бранити војном акцијом. Са друге стране, САД и НАТО су више пута показали да ће пружити моралну подршку и војну помоћ Украјини, али да неће ући у рат са Русијом због те државе, нити ће покушати да отргну Крим или Донбас из Путинове контроле.

Сличан тест

Сличан тест се одвија и у Јужном и Источном кинеском мору.

Током недељне конференције за штампу државни секретар Етнони Блинкен упитан је да ли ће се Сједињене Државе борити за одбрану Тајвана, застрашеног и угроженог од стране Ђинпингове Кине, која острво сматра делом своје суверене националне територије.

„Да ли смо спремни да војно бранимо Тајван?“, упитао је Чак Тод са Ен-Би-Си-ја.

Блинкен је одговорио:

„Оно што смо видели и што нас заиста забрињава јесу све агресивнији поступци владе у Пекингу усмерени на Тајван, чиме се подижу тензије у мореузу. А ми имамо обавезу према Тајвану у складу са Законом о односима са Тајваном… Све што вам могу рећи јесте да би присилни покушај промене постојећег status quo био озбиљна грешка“.

Откако је почео Бајденов мандат, Кина у тајвански ваздушни простор шаље војне авионе, ловце и бомбардере, кружи око острва ратним бродовима и отворено упозорава да би свако проглашење независности Тајпеја значило рат са Пекингом.

Дакле, Русија је јасно ставила до знања против чега је спремна војно да интервенише – против приступања Украјине у НАТО и алокације НАТО трупа на територији те државе. И Кина је јасно ставила до знања која је њена црвена линија и чему је спремна војно да се супротстави – проглашењу независности  од стране Тајвана. Али чини се да се америчка политика у оба случаја своди на „стратешку амбивалентност“, остављајући отворено питање шта бисмо ми чинили.

Поставља се питање да ли Путинова Русија и Сијева Кина, користећи своју географску предност, прете војним акцијама како би заједнички тестирале решеност Бајденове администрације, и да ли су се договориле да то учине синхронизовано – једна у Украјини, друга у Јужном и Источном кинеском мору?

Уколико бисмо се борили за Украјину, колико НАТО чланица би било уз нас? Уколико бисмо се борили да Тајван остане слободан, колико азијских савезника би се борило против Кине заједно са нама?

Недавни потези Путина и Сија показују да ова питања више нису искључиво академска.

Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард

Насловна фотографија: kremlin.ru

Извор Buchanan.org