Хандкеова прича о дивљем дечаку и друштву које га мучи говором на сцени ЈДП-а

Представа „Каспар“ према тексту Петера Хандкеа, а у режији Милоша Лолића која ће се од данас играти у Југословенском драмском позоришту обрађује легенду о шеснаестогодишњем Каспару Хаусеру, дечаку који је пронађен 1828. године у Нирнбергу у Немачкој без способности да правилно говори и хода.

Легенда каже да је дивљи момак, немушти Каспар Хаусер једног дана ушетао у град Нирнберг знајући да изговори само једну реченицу. У Хандкеовој верзији она гласи: „Хтео бих бити какав је некада био неко други“, а Каспар постаје пример наивног дивљака, табула расе на који друштво кроз језик и норме понашања врши погубан утицај.

Према речима награђиваног редитеља Милоша Лолића, који је стекао завидну репутацију у Србији, али у Аустрији и Немачкој, Хандкеова верзија „Каспара“ спада у радикалније обраде немачке легенде. Написана шездесетих година, ова представа обележена је као анти-драма јер се ослања на наслеђе авангарде, од дадаизма до драме апсурда…

„Ми често играмо на сигурно, постављамо драмске текстове, хранимо публику драмским наслеђем. Ово је прилика да се све преиспита, да се истраже друге стране позоришта и то ме је инспирисало да на сцену поставим баш овај текст“, каже за Спутњик редитељ представе Милош Лолић.

О мучењу говором и злој моћи језика

Комад који би се уједно могао назвати и „мучење говором“, Хандкеов „Каспар“ заокружује циклус дела започетих са „Псовањем публике“ о злој моћи језика. Када се појавила на немачком језику крајем шездесетих година, ова драма поздрављена је у Европи као „представа декаде“ и представља једно од најзначајнијих дела немачке књижевности после Другог светског рата.

„Колико год рушећи драмско наслеђе, Хандке се итекако држи драмских постулата. За почетак узима јунака из легенде, даје наслов тексту по главном јунаку што је конвенционално. У том клинчу између анти-драмског и конвенционалног отвара се значење овог текста и нови свет који подсећа на нашу стварност, а коју није лако дефинисати“, каже Лолић.

Почевши од мита о одраслом човеку који не познаје језик и спољне утицаје, Ханкеов „Каспар“ претвара се у комад који испитује сврху језика, друштва, знања, спознаје. Лик Каспара тумачи Миодраг Драгичевић који је за потребе ове представе морао да заборави све што је знао и научио да би постао „немушто дете“.

„Доста је тешко било лишити се свега што знаш о глуми и дикцији, свега што су нас учили на факултету. Међутим, мислим да сам открио кутке за које нисам ни знао да у мени као глумцу дубоко постоје“, објашњава Миодраг Драгичевић.

Живот у формираним калупима

Хандкеов текст говори о Каспаровој невиној потреби за прилагођавањем и прихватањем и друштву које награђује живот у унапред формираним калупима, а осуђује аутономију, индивидуалност.

„Хандке прича о томе да је слобода у томе да сазнаш доживљајем, а не причом. На једној проби сетио сам се речи из детињства шта смем, шта не смем и схватио сам да ми одрастамо у нормама. Свако може да се поистовети са овим дечаком, човеком, пронађе паралеле како учећи, напредујући и сами упадамо у замку“ сматра Драгичевић.

Према речима редитеља, млади Драгичевић заједно са остатком ансамбла, ову представу носи на леђима.

„Драго ми је што ме ЈДП зове за различите улоге. Такве прилике не дешавају се на филму и телевизији када сте у калупу, играте сличне ликове, а знате да можете да понудите много више. Сигуран сам да ће ’Каспар’ Милоша Лолића бити одскочна даска у развоју мог глумачког бића“, истиче Драгичевић.

Представа из овог времена

Иако се опире дефиницији времена и простора дешавања радње, уметнички директор ЈДП-а, Горчин Стојановић тврди да је ово болно актуелна представа.

„На сасвим нетранспарентан начин ово је представа из овог времена, за ово време, за овај тренутак“, тврди уметнички директор ЈДП-а.

„Идеја јесте да се око Каспара сазида свет који може, али не мора да подсећа на наш свет. Он се можда дешава данас, могуће је да ће се десити сутра, а вероватно ће се десити прекосутра“, закључује Лолић.

У представи играју Миодраг Драгичевић, Никола Ракочевић, Анђелика Симић, Сања Марковић, Петар Бенчина/Радован Вујовић и Милош Самолов. Драматург је Периша Перишић, сценограф Јасмина Холбус, костимограф Мариа Марковић Милојев, композитор Невена Глушица, а за сценски говор је задужена Љиљана Мркић Поповић.