Танасковић: Тешко да ће Бајден Бошњацима бланко потписати баш све ненаплативе менице

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ГОДИНЕ се нижу, са свих страна одјекују позиви да у дејтонској Босни и Херцеговини нешто коначно ваља учинити ради превазилажења опште блокаде и парализе политичког живота, наговештавају се нове иницијативе, призивају спаситељи са стране, обећава, заклиње, оптужује, прети и… ништа. Или такорећи ништа.

Срби захтевају доследно поштовање текста (а не волшебног „духа“) изворног Дејтонског споразума, Хрвати би да се реши проблем њихове реалне дискриминације у начину на који се тумачи и примењује правни, посебно изборни систем заснован на „креативном приступу“ Дејтону, док Бошњаци споразум као такав сматрају превазиђеним и зрелим за корениту ревизију која би, наводно, обезбедила истинску грађанску демократију, по принципу „један човек – један глас“ и укинула начело конститутивности трију народа, којим се обезбеђује њихова равноправност.

Цео друштвени и политички живот заробљен је и замрзнут у том конфликтном троуглу, а за стално одржавање, па и раст напетости уредно брину бошњачки политичари (и понеки хрватски и српски) који упорно одбијају да схвате немогућност да се несугласице превазиђу неуважавањем мишљења других двају конститутивних народа и наметањем свог, као јединог и политички и морално исправног.

Они коче све процесе и доношење одлука на нивоу заједничких органа законодавне и извршне власти, а повремено дају запаљиве, па и претеће изјаве, молећивог погледа упртог ка Западу, очекујући одатле пресудну помоћ и интервенцију којом би били наметнута њихова визија јединствене, а заправо унитарне БиХ.

Од победе Џоа Бајдена на председничким изборима у САД и оглашавања „збора дервиша“ из времена кад су се проблеми решавали бомбардовањем Срба, хор заговорника „преузимања одговорности“ за БиХ од стране тзв. „међународне заједнице“ (читај: западних земаља на челу са поново интервенционистичком администрацијом у Вашингтону) – за неколико октава је појачао своје запевање.

Пробудили су и високог представника Инцка, па је и он похрлио да оправда своју, такође високу, плату, претећи конкретним последицама Скупштини РС, ако се не повинује неким његовим понижавајућим налозима, подгревајући причу о доношењу закона о криминализацији порицања „геноцида у Сребреници“ и најављујући „трећу фазу“, наравно робуснију, спровођења Дејтонског споразума.

Сви нешто очекују, предвиђају, припремају се за бурне дане и… ништа, бар за сада.

Поставља се питање: да ли је 2020. година, која је протекла на описани, површински усталасан, а заправо монотон и досадан, јалов начин замрзнутог унутрашњег конфликта и опште стагнације добијена или изгубљена за БиХ?

Ако се посматра и процењује мерилом остваривања стварних животних интереса већине грађана , без обзира на националну и верску припадност, и унапређивања њиховог благостања, дилеме не може бити – изгубљена је, као и толике претходне. Али, то већ одавно није мерило којим се руководе политички представници тих грађана, поготово они из бошњачког националног корпуса.

Да видимо, онда, како то изгледа са становишта политичких пробитака.

Пре тачно годину дана, познати британски политиколог Тимоти Лес, који често у својим анализама балканских прилика плива против главне интерпретацијске струје на Западу, објавио је на порталу „BalkanInsight“ (28.02.2020), под насловом „Други колапс Босне почиње да се чини неизбежан“, дужи осврт на ситуацију у БиХ и на њене развојне трендове.

После разматрања понашања домаћих и иностраних актера и њихове интеркације, Лес закључује да се, без обзира на и даље значајне препреке, добија утисак отварања јасније и изгледније перспективе за српске планове ојачавања аутономије РС унутар БиХ, кроз враћање на изворне одредбе Дејтонског споразума, а под одређеним повољним регионалним условима чак и за актуализовање тебу теме издвајања из заједничке државе са Бошњацима и Хрватима.

Лесова предвиђања изазвала су очекивани гнев и одбацивање на бошњачкој страни, па му је тако, рецимо, млађани политиколог англо-америчке школе Јасмин Мујановић на свом твитер налогу већ наредног дана оштро и арогантно пресудио: „Вратио се, без нових идеја, Тимоти Лес, опскурни британски научник који је три последње године потрошио на заговарање растакања/подјеле Босне (и Косова). Постао је, међутим, у својим погледима изричитији и радикалнији, што ваља констатовати“.

А ко је, заправо, ауторитативни  Јасмин Мујановић који себи дозвољава да Тимотија Леса окарактерише „опскурним“ и на шта је он утрошио своје последње године?

Овај типични представник  младе бошњачке интелектуалне гарде образоване у западном иностранству, а не по универзитетима исламског света, чиме успоставља противтежу муслиманском интелектуалном подмлатку, на Западу кредибилније заступајући идентичне ставове, на разним порталима „слободног света“ повремено коментарише прилике у БиХ и на Балкану. Објавио је и књигу „Глад и гнев: криза демократије на Балкану“ (2018), у којој је, инспирисан једним графитом на зидовима у време уличних нереда у БиХ (2014) – „Ако сејете глад, жњећете бес“-, прогнозирао боље дане за босанску демократију.

Уздао се у социјални бунт и неку варијатну „обојених револуција“, којом ће садашње, додуше демократски изабране, али по њему недемократске власти („еластични ауторитарци“ и предаторски режими) у балканским државама  бити почишћене са историјске сцене.

Прођоше, ето, три године које је Тимоти Лес вероватно протраћио на неке своје опсесивне химере, а од Мујановићевог буђења народа на Балкану још увек ништа, сем у Црној Гори, коју Мујановић, прижељкујући и призивајући „обојене револуције“, јамачно није имао у виду.

Поред бриге за демократију на Балкану, Мујановић се, за разлику од Тимотија Леса, бавио и другим корисним пословима – истицањем чланства БиХ у НАТО-у као њеног апсолутног приоритета, нужношћу обуздавања антидејтонског деловања вођства РС, супротстављањем српском историјском ревизионизму, обновљеним великосрпским хегемонистичким амбицијама и слично. Све високонаучни доприноси!

Као и својевремено изјаве српских интелектуалаца који су се у тамошњим престоницама залагали за бомбардовање Србије и Београда, одређеним снагама на Западу овакви “ свежи и бескомпромисни“ гласови „просвећених“ синова земље коју су својим грубим интервенционизмом упропастили дођу као добродошли аргументи у прилог доказивања оправданости својих погрешних одлука и политика. А кад им неко као Тимоти Лес хладно и аргументовано испостави поражавајући биланс њиховог деловања – нефункционалну или, тачније, дисфункционалну дејтонску БиХ, онда је то губљење времена у тенденциозним конструкцијама.

Од Лесове дијагнозе и Мујановићевог надмоћног твита прошло је годину дана. Свашта се у међувремену издогађало и… ништа.

Сад су све очи упрте у Вашингтон коме је БиХ објективно „испод радара“, иако ће се свакако и њоме до одређене мере позабавити.

Хоће ли се нешто, и колико ће се променити, остаје да се види. Али, да се ми, пратећи даљи развој збивања без превеликих очекивања, вратимо нашем почетном питању.

Да ли  је 2020. година за БиХ политички била добитак или губитак?

Како за кога.

Ипак, ако се може дати неки уопштени суд, онда је то утисак да добитници свакако нису они које се залажу за опстанак сложене државе Босне и Херцеговине, што је, привидно парадоксално, у мањој мери плод успешног залагања актера којима њено одржавање по сваку цену није политички приоритет, а више учинак неодустајања тзв. „пробосанских снага“од погрешног метода којим желе да остваре свој крајњи, себични, а неостварљив циљ.

За то им не могу бити криви „опскурни“ Тимоти Лес и његово губљење времена у свођењу рачуна за менице без покрића које они већ одавно издашно потписују.

Не верујемо да би се Лесов овогодишњи биланс, кад би подвукао црту,  битно разликовао од прошлогодишњег.

Тешко је поверовати да ће чак и један Џо Бајден, са својим пристрасним рачуноводством, бити спреман да  уместо „босанских патриота“ бланко потпише баш све ненаплативе менице.