СРЂА ТРИФКОВИЋ: Јединствена шанса патријарха Порфирија

Геополитички положај Србије у овом тренутку крајње је незахвалан. Нови режим у Вашингтону од првог дана не крије своје агресивне намере према Србима у целини, нити потцењивачки однос према Београду оличен у Бајденовој „честитци“ Вучићу. Притисци да се прихвати „међусобно признање“ са мафијашком квазидржавом само ће расти, али пре тога вероватно је да ће прва на удару бити Република Српска.

Русија је на Балкану већ поодавно у свеопштој дефанзиви. Чак и када би у Кремљу постојала политичка воља за конкретну помоћ Србима у случају акутне кризе (што није извесно), геополитичке препреке су неумољиве. Губитком Украјине Русија је за додатне две хиљаде километара удаљена од Западног Балкана, а већ од раније испречио јој се кордон НАТО чланица Румуније и Бугарске. Кина је далеко и у овом тренутку још неспремна за оштру конфронтацију са САД.

Европска унија кротко повлађује новом режиму у Вашингтону, што се видело из заоштрене антируске реторике Жозепа Борела након што се вратио из Москве у Брисел. Нема сумње да ће Брисел и Берлин управо по питању заоштреног става према Србији, Републици Српској и Србима у целини врло радо прихватити диктат Вашингтона као одраз изнова створеног консензуса западних партнера после четворогодишњих поремећених односа под Доналдом Трампом.

Ватиканске везе

У тако незахвалној ситуацији Срби треба да проактивно теже за јачањем старих и успостављањем нових партнерстава, где год могу и са ким год могу. У том контексту, значајна је чињеница да Света столица није признала квазидржаву Косово и да је папа Франциско одгодио канонизацију Алојзија Степинца на неодређено време.

Искуства Срба са Католичком црквом кроз историју била су мучна. У данашње време, међутим, неопходно је сагледати чињеницу да изразито србофобни, подунавско-мителевропски католицизам није доминантан у Ватикану. Патријарх Порфирије стога би требало да своје већ постојеће ватиканске везе не само негује, него и јача. За Свету столицу веома је пожељно да папа дође у Србију. Свесна је да пут ка Москви води преко Београда. Ово представља значајан политички капитал, чега је нови патријарх српски савршено свестан. Он треба да његовом активирању приступи без обзира на оптужбе зилота о тобожњој тежњи ка унији или екуменизму.

Што се тиче односа са католицима, на основу његових досадашњих изјава и поступака извесно је да патријарх Порфирије сагледава још једну важну чињеницу. У време када постмодерно лудило политичке коректности царује западним светом, када се перверзије славе као нормалне, а нормалност проглашава за нетрпељивост, хришћани источни и западни – раздвојени трагичном Великом шизмом – могу и треба да налазе заједничке интересе у супротстављању злу.

Трулеж невере, сатанских христофобних закона и јавног дискурса, а пре свега свеопште вајнингеровске самомржње у коју је огрезао западни свет пружа додатну прилику патријарху Порфирију да ојача везе са католичким светом. Уз пуну спознају чињенице да разлике међу нама – настале пре много векова и продубљиване током скоро једног миленијума – неће бити ускоро превазиђене, он је прави човек на правом месту да допринесе једном функционалном и обострано корисном партнерству источних и западних хришћана у отпору даљој маргинализацији верника и прихватању наметнутих облика постмодерније попут истополних квазибракова. То није никакво унијаћење, нити екуменисање! То је здраворазумски став и морално јасно утемељен.

Посебно охрабрује чињеница да мителевропски, агресивни католицизам више не ужива монопол посредника између Ватикана и православних Срба. Лично сам искусио стање духа те непријатне варијанте католичанства јуна 2007, када сам са бившим канадским амбасадором у Београду Џејмсом Бисетом посетио високе личности у Ватикану по препоруци тадашњег амбасадора Србије при Светој столици, Дарка Танасковића. Наш циљ био је да изнесемо аргументе засноване на хришћанској солидарности у прилог непризнавања косовске самопроглашене независности, која се тада увелико очекивала.

Један од наших саговорника био је бискуп Валтер Брандмилер (Walter Brandmüller, од 2010. кардинал). Рођени Баварац, Брандмилер био је на челу Понтификалног одбора за историјске науке. Када му је амбасадор Бисет поменуо значај Срба као осведочених бранитеља Европе од исламске опасности, бискуп Братмилер – очигледно несвестан порекла моје маленкости – дословно је рекао следеће: „Да, да, Срби! Да, какав народ! Ах… авај [alas!], каква штета… али наша врата вазда остају отворена!“

Природни савезници

Данас, међутим, у католичком свету далеко је присутнија струја оличена у многим мојим колегама и пријатељима из Америке који у Србима виде природне савезнике у борби са сатанским духом постмодерније.

Један од њих је гвардијан норбертинског манастира Светог Архангела Михајла у Силвераду у Калифорнији и мој пријатељ о. Хју Барбур (Hugh Barbour). Њега сам у два наврата довео у Црну Гору, где је без зазора пружио подршку Митрополији изјавама да никаква „Црногорска православна црква“ не постоји. Митрополит Амфилохије ми је потом у више наврата пред одлазак у Америку слао поздраве за „нашег доброг оца Хуга“, са ким је водио вишесатне разговоре на италијанском. Отац Хју је приликом једне моје посете његовом манастиру предао дар од 2.000 долара Цетињској богословији на шта му је отац Гојко Перовић узвратио лепим и елоквентним писмом захвалности.

Католик је и мој вишедеценијски колега др Томас Флеминг, бивши уредник часописа Хронике који по питању односа католика и православних следи јасан став: „Ако се не држимо заједно, висићемо раздвојено“. Др Флеминг је по благослову митрополита Амфилохија на енглеском написао књигу Црна Гора располућена земља (Montenegro: The Divided Land), која је по први пут западном читаоцу на приступачан и сажет начин изнела чињенице о историји, култури, вери и идентитету Црногораца. Флемингов закључак је недвосмислен: „Они Црногорци који кажу да нису Срби тиме прихватају да су нико и ништа“.

Католик је и пуковник Роналд Хачет из Тексаса, који ми је годинама био драгоцени сарадник у Фондацији лорда Бајрона за балканске студије, чест посетилац српских земаља и учесник научних скупова о југоисточној Европи. У својим писањима, он се посебно истакао као бранилац права Републике Српске на опстанак. Након што сам у лето 1994. са њим провео седам дана на Палама и другде по ратиштима, Хачет је покушао да своје вашингтонске везе активира у циљу повратка изолованог руководства Републике Српске у преговарачки процес. Ово је, нажалост, било спречено из Београда.

Таквих примера има, хвала Богу, на десетине. Међу њима је и Елизабета Валђусти, аутор документарног филма „Спасимо манастире!“ о српском наслеђу на Косову и Метохији. Наведени људи су несумњиви и осведочени пријатељи српског народа. Никоме од њих не пада на памет да различитости наших верских традиција третирају као проблем. Они су такође свесни да су православни народи, Руси пре свега, још увек чврста баријера метастазирању постмодерног, постхуманог западног секуларизма.

„Западни свет“ има владајућу квазиелиту која се поноси наводном еманципацијом од традиционалне вере, што је оличено у Нацрту Устава Европске уније који темеље бриселске Европе види у просветитељству и владавини права – али не и у хришћанству. Последица раздвајања разума од срца јесте колапс западне културе и цивилизације. Он данас представља реалност, а не тек предстојећи процес који је пре сто година најавио Освалд Шпенглер.

Суочени са бештијом адском на сваком кораку, западни и источни хришћани треба да очувају скрушену свест о сопственој грешности и да се клоне зилотске искључивости. Она само иде наруку онима који желе да нас обесе – сваког од нас посебно. Уздам се и молим да им то задовољство нећемо пружити. Немам сумње да је нови патријарх српски права личност да успостави и ојача споне које ће заједнички отпор хришћана добре воље и тврде вере новом Вавилону учинити могућим.

 

Срђа Трифковић је спољнополитички уредник месечног магазина „Хронике“ и ванредни професор на Факултету политичких наука у Бањалуци