У СКОРИЈЕ време није се десило да нека ТВ серија изазове такву реакцију и струке и публике као што је био случај са „Костима“ аутора Николе Коље Пејаковића.
Ако ништа друго, можемо макар рећи да за већину ружну 2020. завршавамо једним сјајним уметничким пројектом, а са Кољом разговарамо о инспирацији, покајању, будућим плановима…
* Да ли се полако стишала лепа и, како кажете, неочекивана еуфорија око серије „Кости“? Јесу ли се слегли утисци?
– Нису још. Тренутно снимамо, глава ми је у „Авокаду“, и не успевам да сабарем утиске и схватим о чему се све ту ради. Оно што знам – ово се не дешава често, ова навала емоција и реакција од гледалаца, пријатеља, колега из професије…
* Од свих похвала, позитивних критика, да ли сте неку посебно запамтили?
– Било је емотивних порука подршке од особа са којима се нисам дуго, дуго чуо… Некако, драго ми је због нас, због људи у „Босоногој продукцији“, у „Акваријусу“, због Републике Српске.
* Похвале које је серија добила и од струке и од публике заиста су незапамћене, јер ви нисте „мејнстрим“ писац, убитачни сте када пишете о темама које вас лично дотичу. Шта је спојило два милиона душа да овако емотивно и искрено одреагују?
– Сви моји сценарији су били наручени, на неки начин. Међутим, моја обавеза је да то што смо се договорили да напишем буде моје, да буде покривено и одбрањено истином, да буде онако како мислим и верујем да треба да буде. У суштини, тема није толико важна, важно је пуњење, важан је садржај, квалитет утиснутог у папир. А све остало, верујте, све оно добро, емотивно, све оно истинито, узбудљиво, све је од Бога. Ја само ударам по компјутеру.
* Зло, грамзивост, похлепа, разврат, неморал сваке врсте у серији многима делује документаристички, иако је плод уметникове имагинације. Када нам је ноћна мора постала прихватљива и као стварност?
– Свима нам је ужас – друг. Свима нам је смрт – брат. Такво је време дошло, односно, времена су сва иста, увек исте ствари нападају човека или га радују. Човек треба, бар једном дневно, да помисли на смрт. И да иде даље… Што неко паметан написа, ако се добро сећам: „Добар човек има тугу у срцу и осмех на лицу“.
* Кажете да је тема серије између осталог – покајање, и сликање духа овог времена. Уколико прихватимо став да смо сви грешни, сложићемо се и око тога да наши греси нису подједнаки. Да ли и покајање треба да буде такво, примерено нашим гресима? Не чини ли вам се да се чешће и радије кају они чији су греси занемарљиви, а никада они који су тешко и стално грешили?
– Греси су греси. Наш однос према греху може бити различит, али грех је грех, мањи, већи, ружнији, мање ружан, нови, стари… Покајање треба да буде исто, увек исто – до краја, до балчака, до суза. Само такво је право. Што рече отац Тадеј: Више вреди сат доброг плача, него стотине таблета за умирење. Наравно, неко користи и једно и друго… Има нас и таквих…
* Једна епоха се ближи крају, једни не могу са тиме да се помире, други схватају да је наш „стари живот“ готов. Да ли сте за „стару школу“ борбе, или нова стварност тражи нове начине?
– Нисам сигуран да је ово нешто за шта се треба борити. Људи су претерали, полудели, пошизили, помахнитали; једу, пију, проводе се, путују, фејсбуче, оговарају, убијају, оргијају… И на Бога не мисле. Ја за то нећу погинути, за такав свет и систем нећу дићи руку, нити изаћи на улицу да гласно протестујем. Ово је наказно лице цивилизације, цивилизације која иде у бездан, неповратно срља у амбис. Зато, читајте Нови завет и опустите се.
* Да ли је једино што можемо постићи, у ствари, спас тек за оне који ће доћи?
– Наша деца су са нама у вечности. На то треба да рачунамо и о томе да се бринемо, а не о томе да ли ће они имати да једу и пију, или да ли ће имати струје да играју игрице. Ми нашу децу треба да учимо људскости, а не толеранцији или екологији; јер добар човек сигурно неће згазити цвет, док еколог неће цвет, али можда хоће човека.
* Како комуницирате са светом осим писањем, играњем, музиком?
– Ма, живим, гледам да сачувам мир у породици, да будем нормалан. Буди нормалан, буди шик.