Тајна пурпурних зора – Владимир Коларић (Еверест медиа)

Кад сам први пут угледао наслов нове збирке прича Владимира Коларића Тајна пурпурних зора, помислио сам како лепо звучи, као назив неког неснимљеног филма Џона Милијуса. Иако међу тим корицама нема Конана Варварина, ипак се не може искључити постојање неке невидљиве духовне и естетске нити и са самим Милијусом. Позната је чињеница да је Милијус био љубитељ митова, као што је и филмофилима познато да је Коларић писао сјајне филмске критике, али то би била већ нека друга тема. У Коларићевим причама имамо Марка Краљевића, Хајдук-Вељка, Бодина и Свибора, имамо змајеве и виле, ђаволе, крваве свадбе, Светог Саву и вукове, Саву Савановића и Војводу Влада. Имамо богату индоевропску митологију која нас као читаоце поставља у једну ванвременску димензију. Направио сам с Владимиром један мали разговор тим поводом, јер он спада у људе који имају и умеју шта да кажу.

Владо, можеш ли нам рећи нешто о процесу настанка твојих прича које се налазе у овој збирци и којем књижевном жанру припадају?

То су кратке приче које представљају обраду народних песама и легенди, индоевропске митологије и хришћанских апокрифа, односно алтернативних представа библијске историје, али и неких популарних хришћанских поучних прича, као оних из Емануила Николаја Велимировића. То свакако нису пародије ни демитологизације, што не искључује хумор и слободу интерпретације. Нису ни свечарске приче ни било која врста идеолошког пројекта. Мислим да имају известан попкултурни потенцијал, можда баш због усредсређивања на образац, архетип, а не на дескрипцију и литерарно посредовање.

Приметио сам да је многим твојим читаоцима био занимљив избор цртежа руског сликара Ивана Билибина који се налази на корицама књиге. Чини ми се да се тај визуелни идентитет веома добро уклопио с оним што се налази између корица?

Илустрацију је одабрао уредник Бобан Кнежевић. У почетку сам био скептичан, јер сам имао неку своју визуелизацију света тих прича, мада без конкретног визуелног решења. Сада сматрам да је то било одличан избор. Билибин је модеран сликар који на начин свог времена оживљава традицију, са значењима и енергијама која она носи.

Митологија је генерално занимљив извор за ствараоце, тако да сам се често питао шта је посебно инспиративно у митологији кад је реч о књижевности?

Митолошке представе нису лако сводљиве, и кад се њима бавите, бавите се нечим непредвидљивим и неизвесним, нечим са чим ћете морати да се борите, па и оним у вама са чим ћете морати да се борите. Видите и доживљавате ограничења образаца и форми на којима сте формирани, самим тим и сопствена ограничења. С друге стране, митологија такође може бити оруђе идологије и моћи. Али онда губи набој и загонетку, и то више није митологија, односно није оно што би требало да буде за уметника. А требало би да буде нешто опасно, и за њега у својој свакодневној учаурености, и за читаоце који очекују лака решења, и за структуре моћи које би да нас увере да су вечне и непроменљиве. А митови нам откривају да нису. И да је једина сила на свету појединац.

Оно што оставља посебан утисак јесте „језик наш насушни” како би рекао Винавер. Та сведеност и економичност, која је обојена дискретном архаичношчу, потпуно је другачија од језика који си користио у својој ранијој прози. Колико си у Луталицама био близак Драгославу Михаиловићу, толико си овде ближи Милораду Павићу и неким писцима традиционалне српске фантастике. Да ли си имао неке узоре по питању стила и језика?

И приче из претходне две збирке одликује минимализам и језичка и изражајна економија и интензитет. Разлика је у томе што су те приче условно биле реалистичне, предмет им је био оно што сматрамо предметно-историјском стварношћу, а овде је стварност посредована одређеним наслеђеним представама. Не могу да кажем да сам се свесно на некога угледао, ове приче заиста не личе ни на шта пре њих написано, било где и када. Али јасно је да могу бити доведене у везу с писцима попут Растка, Настасијевића, Григорија Божовића, Николаја Велимировића, Станковића из Божјих људи. Мада то није могло да утиче на ове приче, јер сам их писао без претходног увида у та дела, од наших савремених аутора ова књига може бити повезана с неким стварима које су писали Здравко Крстановић, Енес Халиловић или Зоран Стефановић. До сада су ме с Павићем повезивали углавном Руси, јер то је за њих прва референца кад је српска књижевност у питању. Мада, у последње време сам склон да мислим да то није без неке основе. Кад сам питао великог руског писца Германа Садулајева да ли воли Павића, он је рекао да воли, јер доказује да је у литаратури све могуће, да заправо нема ограничања. А то је ваљда и сведочанство људске слободе, слободе сваког од нас, што ми је блиско, колико год било застрашујуће.

На недавно одржаној онлајн промоцији ове књиге, писци Зоран Стефановић и Адријан Сарајлија су приметили да би по овим причама могле да настану генијалне стрип-минијатуре. Добра идеја, зар не?

Да, врло си визуелне, односно подстичу визуелне представе, визуелну имагинацију. Зорана су подсетиле на авангардне стрипове Данила Милошева Wостока. За неког би то било неочекивано, за мене не. Ове приче свакако имају много више везе с авангардом него што то некоме може да изгледа, посебно некоме ко у њу није упућен, нарочито руску авангарду или наш зенитизам. Моји узори нису били ту, то није нешто чему сам тежио, али није без основе. Авангарда је заправо оживљавала обрасце из прошлости, чистила је од разних наслага, оживљавала је, будила поново њену енергију.

Ти показујеш, рекао бих, да традиција није нешто застарело и нешто што треба избрисати или одбацити, већ да је чак и пожељно да једном ствараоцу с овог поднебља то буде полазна тачка како би пронашао аутентичан израз и приказао га другим културама. Какво је твоје мишљење о томе?

Наравно, традиција је жива ствар, не можемо стварати независно од језика и представа које су нас формирале. Можемо се и морамо борити с њима, али не можемо да се правимо да не постоје. А та борба не би требало да буде идеолошка, него лична.

Ово је твоја трећа збирка прича, прва је Луталице, друга Рат љубави. Приче су последњих неколико деценија потцењена књижевна форма. Борхес је, чини ми се, једном рекао да може да замисли свет без романа, али не без прича и песама. Да ли ће кратке приче и поезија преживети, с обзиром на то да их тржиште третира као нужно зло које мора да иде уз романе?

Мени писање кратких прича лежи, волим њихову концизност, могућност да читав свет сажмате у врло мали простор, који, ако је прича добра, постаје семе које разгорева и оплођује човека, а не да му нешто намеће или му доцира. Она вас продрма, а даље је све до онога који је продрман, шта ће с тим да уради и како и коме даље да пренесе. Уосталом, људе не треба превише гњавити собом, а кратка прича не односи пуно времена, нуди могућност вишеструког читања, и то на разним „носачима”. Као рок песма…

С обзиром на то да си раније писао филмске критике, али и озбиљне есеје о филму, можеш ли за крај овог разговора да издвојиш неке филмове, који су можда на неки начин (под)свесно утицали на стварање неких прича које се налазе у овој књизи?

Почетна слика коју сам имао у глави и од које је све почело при писању ове књиге, настале у једном даху, није преузета, али је изазвана ни мање ни више него иранским филмовима које сам тада гледао, пре свега оних Мохсена Махмалбафа. Он има нешто од те симболистичке сведености и трагања за тим да се изрази невидљиво. Филм ја свакако на мене веома утицао, пре свега Нови Холивуд, просто сам та генерација ваљда. Бресонов минимализам и трансцендентализам такође, Ромер и Ривет од Француза, Херцогово „све је могуће”. Од Новог Холивуда свакако Милијус, посебно Конан, наравно, минималистичка и сведена уредсређеност на архетип Волтера Хила, без много пренемагања, или филмови аутора попут Дика Ричардса или Сарафијана. Или Балабановљев принцип да се ствари називају својим именима и да се не компликује, него „одмах пређи на ствар и право у среду”. Мислим да су та начела од кључне важности за читање Тајне пурпурних зора.

САВА САВАНОВИЋ И ВОЈВОДА ВЛАД

Било је то пре него што се војвода Влад повампирио.

Пред Трговиштем, набијени на колац дозивали су војводу, молили га за смрт.

Пред војводу су довели и Саву Савановића.

„Српски лопов, часни војводо”, рекли су му.

„Лопове на колац”, наредио је војвода.

„Не можеш ме убити, војводо”, чуо се тежак, промукао глас. Војвода се загледао у Србина. Био је крупан, црвеног отеклог лица.

„Познат си ми”, зарежао је војвода.

„Личим на тебе”, одговорио му је Сава. „Гледај ме.”

И војвода Влад му се загледа у очи.

Ушли су у Владове одаје. Војвода му је показивао мале мишоловке, што мишевима одсецају главе.

„Имам такве и за птице”, похвалио се Влад.

„Нема времена за губљење”, прекинуо га је Сава, „долазе Турци.”

„Ко су Турци?”

„Непријатељи.”

Ушли су у ложнице.

„Узми ме”, наредио је војвода Влад.

Сава Савановић га је упозорио да неће бити повратка.

„Ослободи ме од овог трулог света. Од ових наказа. Не питам како”, говорио је Влад.

И Сава Савановић га је ослободио.

Мехмед Освајач је дошао пред Трговиште. Турци на кочевима, трулили су, јеле су их вране.

„Ко је тај Влад?”, питао је звездочатца.

„Не знам. Нема га међу звездама.”

Мехмед Освајач је наредио повлачење.

Сава Савановић се вратио у родно Зарожје.

Војвода Влад тек ће се вратити, на крају времена.

 

Ђорђе Калијадис