АНДРИЋ МИ ПОМАЖЕ ДА ПРЕБРОДИМ ВРЕМЕ КОРОНЕ: Петер Хандке, на годишњицу уручења Нобелове награде, чезне да дође у Београд

НЕГДЕ у ово време, пре годину дана, Петер Хандке је из руку шведског краља Карла Шеснаестог Густафа примао Нобелову награду. Изгледа као да је од тада на планети минула читава вечност. Свет се изменио из основа…
За то време, Хандке је прошлогодишње беле шведске ноћи заменио за садашње црне париске дане. Нобеловац је у њима, окружен гласном тишином влажне Медонске шуме, прославио минуле седмице и 78. рођендан. Изолован је, не прима посете, броји исцуреле сате, делећи мрачну судбину света који га окружује.

– Добро сам. Проводим време живећи – поручује, ексклузивно, за „Новости“.

Заиста, једино што нам данас преостаје јесте да – живимо. Све остало је замрло. Не остављамо поколењима срећну будућност с короном.

– Корона, шта је то? – покушава, чак, да ингорисањем окрене на шалу третирање појма који нам се увукао у сваку пору друштвеног и личног живота.

Ситуација је тешка, планета ово, досад, није доживљавала.

– Истина је. Толико траје, да на тренутак све ово чак успевамо и да заборавимо – труди се да задржи ведар дух, истовремено забринут да нам све ово, заиста, не пређе у навику.

Неће Петер Хандке путовати у Шведску овог пута, али би вољно у Србију. Већ трећи пут у последњих годину дана одлаже долазак.

– Може ли се сад у Београд авионим из Париза – распитује се Хандке, у готово сваком нашем разговору, па и овом. – Желео бих да дођем, коначно, за Нову годину. Ову, обичну, или православну. Недостаје ми дух српске престонице. Хтео бих да останем извесно време у Београду, да се дружим с неколико мојих српских пријатеља. Ужелео сам их се.

Знатижељан је с тим у вези. Има прегршт питања.

– Јесу ли хотели отворени, ради ли „Москва“ – пита, па му је драго кад у одговору сазна да би могао, једноставно, да резервише карту и дође, наручи кафу, и у лобију слуша клавир, док напољу београдске јануарске ноћи теку својим успореним ритмом.

Али, ресторани се затварају већ у 17 часова.

– И, то је све? Штета! Волим да вечерам у српским кафанама, волим њихову атмосферу и дух.

У Француској су, за разлику од Београда, ресторани одавно, потпуно затворени. Нема, овде, до даљег, ни дружења за шанком, ни књижевних вечери за кафанским столом.
Могао би, када би дошао у Београд, преко дана, Хандке и у књижаре или код свог издавача. Била би то прилика и да узме у руке своју нову књигу, на српском, „Други мач – мајска повест“, о осветничком походу ради исправљања неправде. С поносом истиче да је превод урадио његов пријатељ Жарко Радаковић.

Да преброди време короне, Хандке чита. Ово, по њему, није најпогоднија епоха за писање:

– Чудно је. Али, открићемо акције које раније нисмо имали.- Много читам, Стендала, Андрића, свакодневно, по навици, дешифрујем текстове на старом грчком. Преда мном су, управо, „Знакови поред пута“. Понекад ме Андрићев дневник растужи. Али, има одличан ритам.

Нобеловац нам за крај поручује шта је у ово време пошасти најважније:

– Мислите на себе и ближње и чувајте се!

ПОТРЕСЕН ЗБОГ СМРТИ ШЋЕПАНОВИЋА

ХАНДКЕ живи одвојен од информација, медија, компјутера, телевизора, „паметних“ телефона. Сазнаје из нашег разговора да је преминуо књижевник Бранимир Шћепановић. Распитује се колико је имао година. Чује и да је писац „Уста пуних земље“ био у старачком дому.

– Страшно је то. Смрт је, сама по себи страшна – закључује нобеловац.