БЛАГОЧАСТИВА  КЊЕГИЊА СРПСКЕ ЗЕМЉЕ: МИЛИЦА ХРЕБЕЉАНОВИЋ- 615 година од смрти

На данашњи дан пре 615 година преминула је царица Милица, кнегиња и благородна чуварка земље српске, удова кнеза Лазара.    

У Љубостињи, у манастиру чији је темељни камен усађен у плодно моравско тло, на месту где се у чвор завезују разиграни ветрови, и где су своје заједничке стопе млади Кнез Лазар и прекрасна књегиња Милица по први пут усмерили у истом правцу, саграђен је споменик непролазној љубави.

Многолетну Љубостињу засновала је „В Христа Бога благоверна и благочастива и превисока  госпожа књегиња Милица“, односно „благовернаја монахиња Јевгенија.“

У запису неког анонимног  монаха стоји “од Рождества Ристова 1788 поараше Љубостињу манастир, и упалише, и много робље поробише, и продадоше. Наше јадно срце плакаше од великога зулума.“

Манастир саграђаше чувени „Раде Неимаре“, Которанин Раде Боровић, који остави потпис у камену, до данашњег дана читљив, а, његово име које је постало симбол црквеног градитељства занавек је сачувала народна песма. Сем Рада Боровића новосаграђени манастир живописао је сликар Макарије 

Такође анонимни писац Троношког родослова средином XVIII века записао је да је „недалеко од Крушевца в Расији књегиња Милица сазидала монастир зовоми Љубостиња и тамо се постригла „во иночество“ и да је у том монастиру „совокупила многија сестри, највише великих госпожи, которији в`дови из`остали по мужем  избивших с Лазарем на Косову:“ 

Отац књегиње Милице био је чувени топлички и полимски војвода Вратко, од  “рода светла и славна и нарочита, од царскога некога корена, племена Светог Симеона Немање, првога господина Србима.“  Миличин отац остао је упамћен у народу као Југ-Богдан пореклом од Вукана, најстаријег сина Светог Немање. Војвода Вратко био је великаш на двору Цара Душана (1331-1355) где је његова кћер Милица, рођена око 1335.године стекла у детињству царско и хришћанско васпитање. Кад је порасла сам цар Душан је удаде за свог витеза војводу Лазара Хребељановића. Лазар „повељењем самодршца  узео је садружницу сродницу цареву, кћер некога велможе. И она рода светла и славна, и нарочита корена некога царског, племена светог Симеона Немање, правога господина Србима.“

Милица и Лазар су се срели на месту „Љубве-стан“) Љубостиња где је и саградила манастир. У њиховим разговорима, како пише патријарх Данило III има призвук и лепоту античких трагедија. 

У браку су имали пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру и три сина:Стефана, Вука и Добровоја (који је убрзо по рођењу преминуо). На двору су деца васпитавана у побожном духу али и у светским знањима ,као и свакодневним пословима. Деца су пуно учила и  од Јефимије, Миличине рођаке, удовице деспота Јована Угљеше.

После смрти цара Уроша Нејаког 1371, цар Лазар и царица Милица постали су свесрпски господари са престоницом у Крушевцу. Са њима је била и Јефимија „друга мајка“ како су је називала Лазарева и Миличина деца.   

Мару, најстарију кћерку удали су за Вука Бранковића, српског велможу на Косову, другу кћер Драгану за Александра, сина бугарског цара Шишмана; Јелену за зетског владара Ђурђа II Страцимировића Балшића; Теодору за мачванског и угарског бана Николу Гаровића.

 

Милица узе на се ревност мушку…

 

Милица и Лазар су српским царством владали мудро и праведно, саградили су многе задужбине:манстире, цркве, болнице, школе, странопријемнице и сиротињске домове. 

„Реци ми, у којим земљама има манастира, толико великих и толико славних?У којим градовима?(…)Где је више од небројеног монаштва, инока, који живе анђелским и безбрижним животом?Где толико архирејереја?(…)Где побожности народне, колико међу властима и колико међу подручним?“- пише Григорије Цамблак.

  Поразом српске војске на Косову 15.јуна 1389. и Лазаревом погибијом наступа тежак период за Књњгињу Милицу и српски народ. 

„ Не беше места у целој земљи Српској где се није чуо тужни глас ридања, и вапај који се не може ни са чим упоредити. Вапај беше толики да се њим ваздух испуни, тако да је у свим овим пределима Рахиља плакала и није хтела да се утеши због побијене деце своје“ – записао је Константин Филозоф.

„Богомрски Измаилћани као пчеле просуше се и сву земљу нашу протрчаше, јер не би више онога ко ће им то забранити.“(Цркве су палили, народ клали, људе одводили у ропство и распордавали их по својој земљи:“ Брат брата обухвативши сузе љуте проливаше, и сестре браћу и браћа сестре, гледајући где другога друге одводе, руке око врата једно другом сплетоше, жалосно кричаху:“О, земљо, растави се, живе прими нас!И други кад другде одвођен натраг гледаше, све док очима које га гледају невидљив биваше.“ 

Милица је остала сама у опустошеном царству да сама води бригу и о држави, о српској нејачи и о својој деци: кнежевићима дванаестогодишњем Стефану и Вуку и принцези Оливери. 

Видевши да јој туга и жалост само растачу снагу Милица „узе на се ревност мушку“( К. Филозоф) и започе да сама влада Србијом. Уз тај велики мушки посао Милица се посветила и образовању своје деце и властеле, наручивала је књиге и иконе, и сама почела да пише опхрвана великом тугом.

После Косовског боја кнез Лазар је био сахрањен у митрополитској цркви на Косову, а касније га је син Стефан, заједно са мајком Милицом(Јевгенијом) у пратњи свештенства и народа пренео у манастир Раваницу. Праћени патријархом и свештенеством, пред ћивотом иду кнезови Стефан и Вукан, појући и плачући за оцем. „Где слатка његових очију тихост?Где светли на уснама осмејак?. У један мах Милица, монахиња Јевгенија, „као упола мртва паде над свето оно тело,“ да одмах потом“као од неког дубоког сна тргнувши се и раздеравши лице и власи своје трзајући, закука:“Авај мени, светлости моја, како зађе од очију мојих!Како поцрне, лепото моја!О горе, и хуми, и дрвеће дубравно, заплачите са мном данас!Од сада точите, очи моје, суза потоке окрвављене“.

 Окупљени народ гледа, бије се у прса, плаче,прилази са свећама и кандилима. И писац(Константин Филозоф) гледа и каже:

“Ово гледах ја како бива.“

„Али не треба , о возљубљени, да ово прођемо ћутећи, и да не споменемо оно што се догодило после мало година(од Косова) да не бисмо прећутавши увредили мужаствено страдања и великодушно трпљење онох који се показаше крепки духом у подвизима искушења јаких и тешко подношљивих, која дођоше на земљу Српску. Бајазит тражи од Милице да српску земљу као вазалну потчини себи.  Одасвуда у клопци од Турака и осталих насртљивих завојевача Милица се прво изборила да од султана Бајазита добије обећање да хришћанска вера и српска црква у српском народу неће Tурци прогањати. Бајазит обећава да ће тако бити али заузврат тражи Оливеру, најмлађу Миличину и Лазареву кћер за жену. 

 

Сву себе у мисао сабравши…

 

Схвативши у каквој се опасности нашла Србија Милица пристаје:“за избављење свога отачаства, као по Богу посредница…“ 

Истовремено почиње са обнављањем порушених храмова, цркава као и подизањем и изградњом нових.

Младу деспину Оливеру путем, које је српски народ засуо ружиним латицама, према Дренопољу кроз сав српски простор прате браћа-кнежевићи Стефан и Вук. Иако млада Оливера ће не мењајући веру, и уз Бајазитову дозволу, добити православног свештеника и малу црквицу у којој ће се молити. На Бајазитовом двору ће извести и покров за  ћивот у коме се налазе мошти Стефана Првовенчаног у Студеници.

„Сву себе у мисао сабравши из дубине срца неутешним уздасима са боломм душе себе пред Богом простире, и Њега јединог на помоћ призива и светост  Његову Пресвету Матер“ – записа хроничар и савременик српског страдања патријарх Српски Данило III.

Милица сазива сабор у Жичи за избор новог патријарха уместо Св. патријарха Спиридона који се упокојио. За новог српског патријарха у Жичи је изабран Данило II (1392-98) који се до избора налазио у манастиру Дренчи код Александровца. Даровном повељом 1392. Милица са сином Стефаном поклања Хиландару једну цркву и неколико села на Ибру, а три године касније(1395) даривала је и руски манастир Свети Пантелејмон на Светој Гори.  Подигла је и манастир Сисојевац код Раванице.

Милица је световну власт предала сину Стефану Високом 1393. на Државном сабору у Жичи:“ Достохвалном Стефану, достигавшем у узраст мужа савршеног, по извољењу Божјем свише родитељка уручује скиптар,а свеосвећени патријарх све то молитвом и полагањем руку благосиља“ – посведочи патријарх Данило III.

Те исте 1393. у Србију је из Трнова дошао монах Григорије Цамблак кога је Милица именовала за игумана обновљеног манастира Дечане. После пораза и манастири су се нашли на удару обесних и туђинских и домаћих завојевача:  исмаилћански пљачкаши али и неки из табора Вука Бранмковића опустошили су Високе Дечане. Сазнавши за то Милица је са сином Стефаном обновила Дечане. 

У царској хрисовуљи која је написана у Дечанима стоји:“ Дошавши у овај манастир, у обитељ светога краља Стефана Уроша III, и угледавши красно место и прикладно за монашко пребивање, видех уистину тужан призор: толики труд и усрдност светог ктитора од злочестих народа исмаиљћанских беше попаљен и готово опустео.“

 Заједно са Јефимијом успела је да пренесе кости Свете Петке у Београд.

После пада Видина како пише Григорије Цамблак „благочастива кнегиња српске земље, супруга увек помињанога и светога кнеза Лазара, са два своја благочастива огранка Стефаном деспотом и Вуком, и са супругом великог и врло храброг деспота Угљеше, по имену Јефимија, затражила је мошти Свете Петке од Бајазита. Ове две госпође толико смерне„испосништвом украшене, надмашаху многе и делањем и врлинама, у премудрости и оштроумљу“.

 Завршивши државне и родитељске послове Милица са још три стотине удовица одлази у манастир Жупањевац где ће се замонашити и у потпуности посветити Божијоj промисли. Добила је име Јевгенија, а са њом се замонашила и њена рођака Јефимија.  

У једном писму Дубровчана упућеној царици Милици стоји:“ Одговарајући „поштованој госпођи свечaсној калуђерици госпођи кир Евгенији и кнезу Стефану“ на њиховов писмо, из 1395, дубрoвачки кнез се овако изражава:

“ А што пишете да вам пошаљемо нашу властелу, Бог то зна, да смо одавно желели да пошљемо. Али вам господство мора знати која су времена усилна била и смутна, а сада је зима. Али ми мислимо послати вашој милости с временом, како ће бити боље и угодније господству вам. А уговоре и записе које смо послали с преславним и светопочившим кнезом, на томе вазда стојимо и не мислимо до века потворити. А Дубровник у свако време  јесте кућа ваша, како је била цара Стефана и светопочившег кнеза и друге господе српске.“

(„Те љубазне речи, како пише Љ. Стојановић, тако блиске удварању, готово ласкању, то сећање на цара и, заједно с њим на кнеза Лазара, указује колико на лични углед књегиње Милице толико на поштовање куће Немањића.)

У утихлим одајама, међ зидовима на којима се јасно оцртавају сенке палих ратника и где на игривом жишку свећа задушница пламти одсјај оних који падоше „за крст часни и слободу златну“, монахиња Јевгенија, удова кнеза Лазара, пише жалну песму похвалу  „Удовству мојему женик“,  песму нетелесном пребивању, песму којом би да закрили потонуло српско царство, на комаде разбацано, песму којом би увезала и спасла оно што преостаде након косовског полома.

Царица Милица, умрла је 11.новембра 1405. године. Српска православна црква 11.август обележава празник посвећен Светој Царици Милици и њеном сину деспоту Стефану Лазаревићу.

У целитељној и молитвеној Љубостињи, задужбини, Милица- Царица царева, и њена верна друга поеткиња Јефимија, преткиња српских песникиња, под столетним липама и храстовима у пчелињем зују, векују ове две српске царске госпе, брижно бдијући над својим отачаством.

 

*

 

Песмовни дарак Царици земље српске

 

СУНЦОЛИКИМ ВЕЗОМ УКРАШАВАМ ПОКРОВ

Монахиња Јевгенија у Љубостињи

пише песму Удовству мом женик

 

Украшавам покров сунцоликим везом

Анђеоска крила српским белим безом

Велуром с пурпуром започех цвет крина

Седмостурком нити овенчах Твог Сина

У ризи монашкој удова нас триста

Тројичин Лазаре кретосмо пут Христа

У натпеву тужном сунашцу босиља

Са преплетом плача венцем благосиља

Удовства мог женик гримиз –развиднице

Неколебљив Стубе српске бројанице

Сунцокрсти везу – украсу покрова

У жртвоплетенцу вазљубљен Косова

 

МИЛИЦА КРАЉ