Михаило Ђурић: Најгласнији су они који немају шта да кажу и који ни у шта не верују

Говор студентима, одржан 6. јуна 1968. на Правном факултету у Београду

Врење и комешање које вас је од јуче захватило схватам и прихватам као нешто најприродније и најнормалније. Чудно је да је студентски протест избио на површину тек сада, да до њега није дошло раније, мада је извесно да је врење и комешање одавно узело маха међу студентском омладином, само што је оно до сада било притајено и пригушено, или се бар није испољавало на тако драматичан начин као у овом часу. Јер, код кога би најпре требало очекивати немир, незадовољство и немирење с владајућим поретком ствари него код младих, код оних који свему прилазе чиста срца, који су тек на путу да закораче у живот?

Лако је увидети да има доста разлога за немир, неспокојство и незадовољство. Свет у којем живимо далеко је од тога да буде онакав какав бисмо хтели да буде, и готово нимало не личи на свет какав бисмо могли да пригрлимо као свој. То што се ствара свугде око нас, тај моћни друштвени апарат који све ломи и обухвата, та учмала и лицемерна друштвена средина која нас тишти и притиска, све то далеко заостаје за Марксовом хуманистичком визијом људске заједнице, ако уопште има ма какве везе с њом. Ово упркос томе што се званични представници социјалистичког друштва, и то како код нас тако и у другим земљама широм света, тако радо позивају на Марксово име.

Имате пуно право што не желите да се мирите с постојећим стањем ствари, што одбацујете један начин мишљења и говора који се код нас уврежио и што настојите да мењате устаљену праксу у многим областима друштвеног живота. Нема никакве сумње да је наше друштво пуно свакојаких противречности, да је у нашем друштву много шта искривљено и извитоперено. Али, једно је увиђање чињеница, а нешто сасвим друго порицање чињеница речју и делом. Дуг је пут који ту треба прећи. За оно прво су способни многи, док ово последње могу само најсрчанији. Охрабрујући је знак да студентска омладина предњачи у захтевима да се брже и смелије иде напред.

Ваше устајање против владајућег поретка ствари разбија самопоуздање и самозадовољство одавно поражених, али још утицајних снага нашег друштва. Нарочито је добро то што сте од самог почетка јасно показали да умете да мислите на друге бар исто толико колико и на себе, што сте подигли свој глас против неједнакости и неслободе на ширем друштвеном плану, што настојите да успоставите
додир с другим деловима нашег друштва, поготово с радницима и непосредним произвођачима уопште. То само потврђује вашу политичку снагу и зрелост.

У нашем друштву нема јасних фронтова, нити постоје чврста мерила помоћу којих се може разграничити истинито од лажног, већ је све измешано и испреплетено. Сви се крију иза крупних речи и сви се позивају на велики идеал ослобођења човека. Штавише, замагљен је хоризонт према којем сви управљамо поглед, обезвређен је умни разговор и обесмишљено деловање у ширим друштвеним размерама.

Најгласнији су они који немају шта да кажу и који ни у шта не верују; неспособни одлучују о судбинама способних, док кривци позивају своје жртве на одговорност.

Извесно је да свет не мора бити тако рђав какав јесте, да може бити и лепши и бољи. На вама је да предочите могуће алтернативе, да откријете реалне могућности у садашњем друштвено-историјском тренутку. Само, чувајте се од претераног одушевљења.

Може се много учинити за ствар човековог ослобођења, може се знатно ублажити притисак оних који намећу лажну слободу да би од ње имали корист за себе. Али, свеопште задовољење и испуњење живота, то јест потпуно помирење човека с човеком и човека с природом, није могуће, колико год било тачно да се томе можда можемо знатно приближити у часу који је пред нама*.

* * *

Има једна Хелдерлинова реч коју овде треба поменути, реч великог немачког песника. По тој речи, песници имају можда једно око превише. То значи да се они разликују од обичних, просечних људи по томе што залазе иза постојећих, видљивих облика ствари, што говоре и делају по једном вишем смисаоном налогу, што проносе истину кроз јавност људске свакидашњице.

Треба отворено рећи да политички фактори у овој земљи имају једно око мање. Ако не баш сви политички фактори одреда, онда бар већина њих. Људи који се код нас баве политиком не познају свет у којем живе, не разумеју кретање које је захватило студентску омладину, не виде стварност студентског покрета.

И не само да политички фактори ове земље имају једно око мање. Они би хтели да и нас осакате, да нас присиле да једним оком мање гледамо у будућност која надолази. Као да би по сваку цену хтели да одрже владајући поредак ствари, да нам наметну ропство вечне јучерашњице.

Треба водити рачуна о ономе што је могућно, треба имати на уму реалне историјске могућности, треба знати шта дâти историјски тренутак пружа и омогућује. Али, оно што је могуће није тако лако надохват руке, нити само од себе прераста у стварност.

Нико не треба да се заварава тиме да може постићи оно што је могуће уколико не тежи за оним што је немогуће.

Извор: 5. ванредни број листа „Студент“