СЛОБОДАН ВЛАДУШИЋ: Писац и кичмени стуб

Читалац књиге Мисли локално, делуј глобално имаће прилику да прочита есеје Марка Танасковића о националним и глобалним феноменима који су се претходно појављивали у Печату или на сајту Новог Стандарда. Уместо списка тема појединих текстова – нека то остане изненађење за читаоца – поменућу да се Марко у овим есејима држи једне опште теме, а то је наметнути културни рат у коме сви ми, данас, учествујемо, без своје воље: а када кажем сви, мислим и на све нас у Србији, али и на све нас на овој планети. Тај културни рат се води на линији разликовања Полиса и Мегалополиса, суверениста и глобалиста, хуманиста и антихуманиста, грађанске демократије и неофеудализма.

Рат за свест људи

Друго што треба разумети јесте да овај рат спада у тзв. четврту генерацију ратовања коју је један амерички аутор врло прецизно описао: „За разлику од претходних генерација ратовања, не тежи се победи тако што ће се поразити непријатељске војне снаге. Уместо тога, преко комуникационих канала директно се напада свест оних који доносе одлуке у непријатељском табору, како би се уништила непријатељска политичка воља.“

Дакле, ово је рат који се (за сада) дешава у свести људи и за свест људи. Како култура утиче на људску свест, она неминовно постаје поприште рата. Маркова књига говори управо о томе. Она показује да су наоко изоловани догађаји и културни феномени у Србији и свету део једне веће целине, једне метанарације, односно велике приче.

Есеји Марка Танасковића писани су једноставним стилом, али нису плитки. Добронамерном читаоцу не треба много да се увери да је сваки од ових текстова плод истраживања, знања, али и личног искуства. Факт да је Танасковић завршио George C. Marshall америчку војну гимназију у Анкари није зато тек пука биографска занимљивост. Она нам говори да је Танасковић могао да види и осети нешто од онога о чему пише и то ову књигу чини посебном и аутентичном.

Постоји још један моменат који треба издвојити: аутор књиге Мисли локално, делуј глобално није човек склон вређању људи који мисле супротно. Постоји, дакле, осећање достојанства за написану реч. У овој књизи се види, пекићевски речено, намера да се свим странама дају најбоље шансе. То је последица породичног васпитања аутора, али и чињенице да Марко Танасковић припада духовној клими и традицији српске грађанске културе, попут Пекића, Павића, Ивана В. Лалића, или Слободана Јовановића, на пример.

Српску грађанску културу између осталог одређује и дистанцирање од духа (глобалног) провинцијализма, у име једног подразумевајућег схватања националне културе као равноправног дела светске културе. Иван В. Лалић је то овако формулисао: „Провинцијалан је дух који одбија да се сећа, који се одриче својих координата у језику, заданих у језику – у традицији, историји, судбини, духовном простору тог језика. (Ко не повуче поуке из Лазе Костића или Војислава Илића, узалуд ће их тражити код Малармеа или Рилкеа).“ И заиста, читалац есеја Марка Танасковића видеће да се овај аутор не одриче својих националних координата, али му зато, или баш зато, није проблем да осветли и глобалне феномене, јер добро разуме једноставну чињеницу: Србија се налази на планети Земљи, а не на Марсу: самим тим, све што се дешава у планетарној равни прелама се и у нашој, српској свакодневици. Ми, просто речено, јесмо у свету, само је питање како се односимо према тој чињеници.

С тим питањем ступамо на поље рата о коме ова књига говори, и у коме учествује.

Против доминантног културног обрасца

Слободан Антонић је добро показао да је доминантни културни образац у Србији данас колонијал-арт. Ова колонијална „уметност“ и „култура“ је заправо оруђе којим се у свест грађана Србије и српског народа уграђује аутошовинизам, чиме се укида национално и лично достојанство, а самим тим се ствара осећање цивилизацијске инфериорности у односу на Мегалополис, тј. „Запад“ (почевши од најближих западних суседа, преко Гренланда до Лос Анђелеса). Управо због тога треба негирати српску културу у целини, а ову земљу треба непрекидно приказивати као најгору могућу, као да у њој ништа и нико нема ни вредности, ни смисла.

Има неке горке ироније у томе да колонијална „уметност“ и „култура“, одбацујући националну културу и прихватајући жиг инфериорности, желе да постану део „света“. Међутим, баш зато што пристају на инфериорност, „свет“ их и не жели другачије, осим као сведочанство о постојању неке инфериорне „културе“, која би се пре могла назвати ђубретом које нема где да отекне, па се задржава тамо где је и настало.

Зато је колонијал-арт тако интелектуално и уметнички оскудан и, слободно се може рећи, јадан. Ако бисмо замислили да једном нестане политичка моћ која је створила колонијалну „уметност“, заиста је тешко замислити да се неко овим делима бави другачије осим као о тужним документима слабости карактера њихових аутора, који су просто речено, пристали да служе.

Сасвим је јасно да концепт колонијалне културе не може да произведе ни Хазарски речник, ни Роман о Лондону, ни Проклету авлију, јер ни Павић, ни Црњански, ни Андрић нису имали осећање инфериорности у односу на „свет“. Његов врхунац је прошлогодишњи добитник Нинове награде који је са својим дискурсом о антифашизму и југословенству више подсећао на неки експонат из Куће цвећа, него на писца. Вероватно су и читаоци били истог мишљења, па нису дирали његову књигу, мислећи да је и она музејски експонат изложен у оквиру изложбе посвећене пријатељству Радована Зоговића и Андреја Жданова.

И то је оно по чему се српска (грађанска) култура разликује од колонијал-арта. Пошто нема осећање инфериорности, ова прва може да тематизује и вештачку интелигенцију и виртуелне светове, и антихуманизам, и вољу за моћ, и постдемократију, и однос између Полиса и Мегалополиса и неофеудализам, све те светске теме у оквиру српске културе. Она може, дакле, да буде модерна, да буде апдејтована и када је на ћирилици. Ова друга – колонијална – своди се, међутим, на тапкање у месту, на шлајфовање, на непрекидну производњу аутошовинистичких стереотипа, те покушаје да заврши битку на Сутјесци. И то онда зове – „савременост“.

Непристајање на понижења

Колонијал-арт није вредан као култура, али је вредан као пропаганда, зато што иза њега стоји механизам политичке и медијске моћи, који га подупире. Док се настављачи српске грађанске културе маргинализују или им се лепе етикете „шовиниста“ и „фашиста“ – иако сви знају да нису ни једно ни друго – истовремено се, преко сваке мере, промовишу нејаки службеници колонијал-арта и прихватање инфериорности као начина односа према свету.

Признајмо: такво дресирање народа већ је донело запажене резултате: један ученик основне школе на часу српског каже да би волео да буде Немац; један таксиста ме убеђује да би ова земља постала просперитетна када би нама владали Норвежани, а један мој познаник, љут што спомињем Косово, каже ми не баш бираним речима, да је то одавно изгубљено, па почиње да ми говори о српској кривици према Албанцима, као да му је једина лектира твитер налог Рамуша Харадинаја. (Познанику сам, признајем, одговорио: рекао сам му да очигледно никада није читао Књигу о Косову Димитрија Богдановића – за коју не би био у стању да направи ни именски регистар, а некмоли да је напише – и да је то зато што је крпа. Када ме је питао зашто је крпа, одговорио сам му да је то зато што је прашина његово природно станиште. Могао сам да му поменем и стање његовог кичменог стуба, али га је одавно изгубио. Зато сам се определио за прашину. Након овог разговора односи су нам мало захладнели. Можда се то догодило и зато што сам му, после свега, послао линк за поменуту књигу на једној интернет-антикварници, уз поруку да бих волео да наставимо дијалог након што прочита Богдановића.)

Зашто помињем ове (тужне) анегдоте из живота? Зато што желим да покажем у каквом се миљеу појављује књигa Марка Танасковића. Она је против струје зато што не пристаје на понижење, на аутошовинизам, на одрицање од достојанства, зарад неколико бачених мрвица са стола, које људима с развијеним талентом за инфериорност делују као векне хлеба. Она илуструје један културни избор који не само да не зависи од моћи која управља Србијом него се тој моћи супротставља: Марко, просто речено, сматра да је Београдски синдикат бољи од Јелене Карлеуше, и више верује Пекићу и Павићу, него Чакаревићу и Миленковићу. (Помоћ будућим историчарима књижевности: последња двојица су чланови актуелног састава Ниновог жирија.)

Зато је ова књига храбра и важна. Она, заједно с још неколико других књига, разбија један насилно успостављени консензус о инфериорности српске културе, којој се одриче и језик (у име тзв. бхс језика) и назив (па постаје „регионална култура“), дресирајући људе да то прихвате као нешто нормално и природно. Маркова књига својом храброшћу и модерношћу охрабрује и друге да сами донесу одлуку о томе како желе да живе: као инфериорни провинцијалци или као људи који у свету дишу пуним плућима, и ничега се не стиде: најмање културе којој припадају и коју стварају.