РЕЉИЋ: Баук Велике Хрватске кружи Федерацијом БиХ

БОСНА јесте земља чуда. Из ништа да настане свашта. У часу. Наравно, ту је повод само искра која подиже пожаре, кап од које ће настати поводањ. А проблеми избијају из дубина друштва о чему, пак, уређивачи босанског друштва немају појма. Нити их је брига.

Велика невоља настаје и траје кад један национални ентитет поверује да му само ти спољни контролори могу разрешити проблеме.

Тако је одлазак Милорада Додика у Загреб (16. септембар) постао прича над причама. Зашто га примише? Откуд сад то? Анализе, кризе, драма, неверица. Недопустиво! И то траје.

Таман кад су се сви изјаснили, да се тако нешто толерисати не може, онда се тамо (28. септембра) запути и Бакир Изетбеговић. Повео га је Драган Човић, прави Хрват у босанској политичкој чорби (за разлику од Бакировог Хрвата Жељка Комшића).

Принципијелност као Commedia dell’аrte. Знате оно из распуштене Италије у XVI веку – где глумци само знају шта је тема а онда како им падне на памет изводе представу. Зна се одакле се почиње, циљ је забављање приспеле гомиле а крај ће бити оно што буде. Ликови стално бејаху једни те исти. Једино што се то код њих, ипак, сводило на позоришне представе. И можда се разливало до крчми и таверни.

Бакир Изетбеговић је путем у Загреб изненадио свакога, па и самог себе, јер само недељу дана раније искрено је говорио: “Није ми јасно шта је био разлог да хрватски предсједник Зоран Милановић и премијер Андреј Пленковић позову Додика, а заобиђу друга два члана Предсједништва БиХ, а посебно предсједавајућег Шефика Џаферовића. Та нас је одлука изненадила. Не видимо сврху да се на тај начин подупире политика коју утјеловљује Додик.”

Умекшавањем чињеница којима је чаршија склона откад постоји, наследник „оца Бошњака“ показивао је да све што је Додику недопустиво, њему је – природна датост. И ту не би било ничега што земља чуда не би могла да поднесе, да се не инсистира да је то – грађанска опција.

А шта би то било „грађанска опција“? Ако слушате Бакира Изетбеговића знаћете да је то – да су Бошњаци увек у праву. Односно, још конкретније, да су Бошњаци који мисле као Бакир увек у праву.

Наравно, није уопште важно што ту нема ни „г“ од грађанске опције како је то утемељавао Џон Лок у XVII веку, тврдећи да су сви људи слободни и једнаки пред Богом, да имају сви једнако право на живот, здравље, својину и срећу – и да на тим правима праве себи државу, али такву да она што мање забрањује него да настоји да саслуша све и уважи разногласје. А ако држава угрожава „природна права“ грађана они имају метаправо, неотуђиво, да се побуне против такве власти и баце је на сметлиште историје.

Грађанство није екслузивно право ни једне друштвене групе. Напротив, оно је хармонизовање гласова група и ослушкивање порука њихових организација. Тако каже теорија, али кога брига. Јер, истини за вољу, грађанисти Бакиру Изетбеговићу – кад је то било политички проминентно – давали су за право и Локови земљаци и многи легални представници „старих демократија“. То је било, па пролази. Али, кад се једном нахраните илузијама, онда су отрежњења неподношљива.

Тако се данас као трагикомична указује вера Бошњака да ће им Хрвати увек бити верни, јер су их Американци у оно доба лоших достигнућа у ратним сукобима натерали да се узајамно воле. Додуше, није то било први пут да се зелене и коцкасте заставе вежу. Сваки комшија ће се сетити да је то бивало и у Хитлеровом вакату. Али ни то није почетак.

Осматрајући окупирану Босну после Берлинског конгреса Анте Старчевић је мислио да би се Хрвати могли ослањати на „Хрвате муслиманске вере“ који су, како је тад осмишљено, „цвијеће хрватског народа“. А ствари су ишле дотле да су Хрвати међу те цветке стављали и – Мехмед пашу Сколовића.

Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност се фебруара 1890. ишчуђава над актуленом књигом Матице хрватске Glasoviti Hrvati – где је црно-на-бело стављен и тај човек за кога „вели г. К. Јуречек, који иначе није велики пријатељ наш: ‘Одношај Соколовићев наспрам пећске цркве, показује да у Мухамедовских Срба у XVI веку није била никако угасила свест о националном и религиозном извору и показује да су се трудили употребити свој утицај код Порте на корист народне цркве, тог једитог остатка старог домаћег државног организма’“.

А гурати Мехмеда Соколовића у Хрвате Босанска вила је доживљавала као нешто „да се човек насмеје кад чита“ јер „велики везир Мехмед Соколовић имао је: 1) једног брата, српског патријарха Макарија, он му такође помагаше у обнављању српског патријархата у Пећи г. 1557, који беше пропао са остатком српске државе г. 1459; 2) једног синовца Антонија, ецеговачког митрополита и српског архијепискупа и патријарха после смрти Макаријеве (1573); 3) другог синовца, чије име ми не знамо, и који је г. 1574. постао архијепископом Охрида и целе Бугарске; 4) трећег ближег рођака, вероватно и синовца, Герасима, који је био постављен за архијепископа и патријарха пећског, али можда је овај Герасим, што је 1574. г. одређен за архијепископа охридског, и 5) и једног синовца Мустафу, који је био босански и од г. 1566. будимски паша и везир“.

Ствари су се кроз историју мењале, па је у доба наше, истакнути „Мухамедовски Србин“ Алија Изетбеговић, који се сећао и да се породица доселила из Београда, на крају XX века подизао Бошњачку државу. Пошто се за то више није питао данашњи Цариград/Истанбул ствари су се одвијале у складу с мудрошћу да „сила Бога не моли“. Тако је Бошњачка држава успостављана насупрот српском ентитету. Такорећи, антипод. Дијаметрално супротно. И – грађанска

Али и није то баш права – бошњачка држава. То чудо од конструкта његови старатељи из Вашингтона и Брисела су назвали Федерација. Заједница Бошњака и Хрвата. Политолози знају да је федерација облик државног система „где више држава пристаје да део свог суверенитета пренесе на нову државну творевину“.

Бошњачко-хрватска федерација је чудо за сваког правника и политолога. Најприступачнија енциклопедија данас констатује да је „Босна и Херцеговина у јединственој позицији у свету, наиме, то је једина држава која у својој структури има републику и федерацију (свака са својом посебном администрацијом), али и владу на државном нивоу.“ Ту наука престаје да буде од користи. И главни зналци нису Локовог профила, него људи бујније и „слободније“ мисли – који данас мисле једно а сутра друго.

Стјепан Месић је мислилац кога је Федерација волела: он се рецимо хвалио како се разишао с Фрањом Туђманом око политике према Босни, заузимао се за грађанска права Бошњака и опстанак Федерације. Али, ко заноћи са Стипом, обично устаје непријатно намирисан.

Тако је Месић још крајем 2003. објаснио да те чудне Федерације може да буде само – без издвајања хрватског ентитета.

У улози председника Хрватске, Стјепан Месић је изјавио „да међународна заједница не може допустити успостављање хрватског ентитета у Босни и Херцеговини јер би то довело до успостављања радикалне исламске творевине у срцу Европе… Нова, искључиво исламска творевина била би реметилачки фактор и језгро терористичких скупина. Била би то нова Палестина усред Европе.“

Дакле, није то савез равноправних народа, који би се могли развијати на „грађанском принципу“, него ће Хрвати, са тајним мандатом за који, ево, Месић зна, надгледати опасне муслимане – чинећи услугу Еуропи.

Са Србима се можете свађати и тући као равноправни, а Хрвати су цвећари који гаје, заливају, орезују један народ као сво цвијетни врт. И то је „грађанска опција“.

Колико год то било нееворпски, Европљани никад нису мислили другачије од Месића. Не зато што је неко слушао шта Месић говори, јер пред тим дриблинизима би капитулирале и елитне јединице хибридног рата, него зато што је то њима „нормално“.

Тако постоји Федерација која нема никавих принципијелних основа да би могла функционисати, а она је у савезу, ваљда федералном (реч конфедерално је јерес), са Републиком Српском коју онда стално вуче у централизованију државу а за коју би тек било немогуће успоставити било какве принципе функционисања.

У дворцу тако несигурно утемељеном – свака промаја доживљава се као одсудна олуја. Довољно је да Милорад Додик оде на дан у Загреб, па да се читава бошњачка перспектива замрачи.

Аналитичари из Загреба, које панично зову из Сарајева, не верују да је то ишта ново. Али мора бити нешто, одговара најозбиљнији и најпосвећенији бошњачки идеолог новинарског профила Сенад Хаџифејзовић, власник сасвим добро дизајниране политичке Фејс-ТВ (Face TV).

Потрага траје. Онда се у наелектрисаном чаршијском јавном мњењу појавио велики мислилац Мило Ђукановић, који је у свом поразу на изборима као Нострадамус видео велики удар великих сила на великог државника из велике Подгорице са идејом да се стварају – Велика Хрватска, Велика Србија и Велика Албанија.

Бог те твој! Нема укупно ни петнаест милиона становника, а толико великих држава! Кад би неко однекуд пао у ову буку помислио би да ће ове великанке колико сутра добити место сталних чланица Савета безбедности ОУН.

Али, не. То је само ехо велике несигурности бошњачких политичких елита. Оне јесу постављене да као факири леже на оштрим металним шиљцима, али не знају ништа од факирских вештина. Они су се само нашли у улози факира. Сада без дублера.

Наравно, да би се ствари вратиле у мирне луке, огласио се Јануш Бугајски, помало заборављени босночудотворац из вашингтонског Центра за анализу европске политике.

И он се одмах бацио на „експанзионистичке пан-националне пројекте“! Али, прескачући Мила као тринесто прасе, иде In medias res! Еј, глупи Бошњаци, само Срби и Србија су проблем. И наравно вођа у Београду, ко год да је.

„Последњих година великосрпски пројект оживљен је под председничком палицом Александра Вучића“, јавља сензационалну новост Бугајски. „Али“, Срби су опасни и најлукавији народ на свету, те се „за разлику од времена Слободана Милошевића, више не прича о оружаним сукобима, убиствима због етничких разлика, масовним протеривањима и освајању територија. Кампања се сада заснива на три основна принципа – тајно деловање, флексибилност и стрпљење.“

Ово увелико превазилази и данашњи Запад. Јер они очигледно губе флексибилност, а од стрпљења нису сачували на грама.

Откуд тај велики скок у српским достигнућима у хибридном рату, јер како би другачије ово могли назвати. Ево открива Јануш тајну: „Вучић је био Милошевићев министар информисања и стога је добро упознат с применом дезинформација и обмана за постизање грандиозних политичких циљева. Са својом Напредном странком (ваљда мисли на СНС) која монополише српску политику и маргинализовном опозицијом, Вучић има довољно простора за остваривање српских мини-империјалистичких амбиција на Балкану.“

Ово је већ историјски комплимент који Србији, не сећам са да је ико дао. Империја!

Србија је империја, која засад ради на мини-амбицијама. Али ко би био Јануш Бугајски кад то не би прочитао и читавом свету дао на увид. Наравно, пре свега Бошњацима.

Дакле: „Тренутна стратегија Београда подразумева три главна елемента – слабљење суседа, дволичну дипломатију и руску помоћ.“

То је српска формула 3+3. После може и три ракије у кафани.

Коме сад није јасно, место му је „у лудари“, како би рекли Босанци. Али, читалац мора бити награђен и тајним увидима, да зна да „Београд наставља развијати и ‘хуманитарни центар’ у Нишу, на југу Србије, с руским безбедоносним службама. Центар омогућава прикупљање руских обавјештајних података широм Балкана.“

И замислите, Србија је и део пројекта гасовода Turk stream, поред Турске, Бугарске, Мађарске и „других земаља јужне и централне Европе“, ваљда и Босне и Херцеговине. Па, десетак земаља. Али и то јасно показује да се „Србија све више разоткрива као канал московске политике која дестабилизује Југоисточну Еуропу и супротставља се америчким интересима“.

Шта рећи после овога?

Бошњаци могу на миру да наставе своју „игру балканских монопола“. Страх од тога да једног дана могу бити продани као велики стратег из Подгорице јесте реалан. Али није тренутно известан. Све остало је бакировска политика – два корака у месту, па два корак уназад и тако док је дуњалука.