ПРЕ 35 ГОДИНА УМРО ЈЕ ЈОСИП БРОЗ: Контроверзни владар који се није бојао ваге историје

Јо­сип Броз Ти­то пре­ми­нуо је на да­на­шњи дан, 4. ма­ја 1980. у Љу­бља­ни, а са­хра­њен је у Бе­о­гра­ду 8. ма­ја. Би­ла је то по­греб­на све­ча­ност без пан­да­на, на ко­ју је сти­гло 211 де­ле­га­ци­ја из 128 др­жа­ва.

Од ње­го­вог од­ла­ска на ле­че­ње на са­мом по­чет­ку 1980, у оба­ве­штај­ном цен­тру у он­да­шњој Па­ла­ти ЦК СКЈ, да­на­шњем тр­жном цен­тру ,,Ушће”, че­ка­ло се са­мо на јед­ну по­ру­ку из Љу­бља­не: „Утак­ми­ца је по­че­ла“, што је би­ла ши­фра ко­јом се са­оп­шта­ва да је пре­ми­нуо.

Ка­да је вест обе­ло­да­ње­на, код мно­гих је иза­зва­ла шок, ваљ­да и за­то што су ве­ро­ва­ли да је Ти­то бе­смр­тан. По­кре­нут је бес­пре­ко­ран ме­ха­ни­зам по­греб­не све­ча­но­сти а до ју­тар­њих са­ти 8. ма­ја сто­ти­не хи­ља­да гра­ђа­на Ју­го­сла­ви­је до­шло је у Скуп­шти­ну СФРЈ, где је био по­ло­жен ков­чег, да ода по­шту пре­ми­ну­лом.

Пе­де­сет свет­ских те­ле­ви­зиј­ских мре­жа ди­рект­но је пре­но­си­ло ис­пра­ћај Ти­то­вих по­смрт­них оста­та­ка до Ку­ће цве­ћа, у кру­гу Ужич­ке 15 на Де­ди­њу, где је са­хра­њен по из­ри­чи­тој же­љи.

„Ти­то би био ве­ли­ки чо­век и да ни­је имао власт“, сво­је­вре­ме­но је кон­ста­то­вао Хен­ри Ки­син­џер, из че­га се мо­же за­кљу­чи­ти да је био још ве­ћи за­то што је власт имао.

Али, не са­мо то. Ти­то је власт во­лео, а по­го­то­во је во­лео ап­со­лут­ну власт.

У сво­је­вре­ме­ном раз­го­во­ру за ,,По­ли­ти­ку”, ко­ји сам во­дио с Вла­ди­ми­ром Де­ди­је­ром по­во­дом ње­го­вог ра­да на ,,При­ло­зи­ма за би­о­гра­фи­ју Јо­си­па Бро­за Ти­та”, Де­ди­јер је као глав­но по­ста­вио ,,пи­та­ње Ти­то­вог од­но­са пре­ма вла­сти”.

,,Основ­на Ти­то­ва гре­шка је то што је ми­слио да ће ве­чи­то вла­да­ти. Ово ни­је про­из­вољ­но твр­ђе­ње. Баш у том то­ну он је го­во­рио при­ли­ком на­шег по­след­њег раз­го­во­ра 1. но­вем­бра 1978. го­ди­не, у при­су­ству мог си­на Мар­ка. При­чао је та­ко као да ће ве­чи­то жи­ве­ти. По­ми­њао је и два сво­ја стри­ца за ко­је је твр­дио да су жи­ве­ли 102 и 103 го­ди­не”, све­до­чио је Де­ди­јер.

У тор­би је та­да имао ге­не­а­ло­шко ста­бло до­ма­ћи­на, у ко­ме су по­ми­ња­ни и Ти­то­ви стри­че­ви. Је­дан је жи­вео 72 а дру­ги 73 го­ди­не.

На пи­та­ње пот­пи­сни­ка за­што је Ти­то стри­че­ви­ма до­дао по то­ли­ко мно­го го­ди­на, Де­ди­јер је од­го­во­рио:

,,Ми­слим да је раз­лог то­ме ње­го­ва ве­ли­ка љу­бав пре­ма вла­сти, по­го­то­во пре­ма ап­со­лут­ној вла­сти ка­кву је имао. Због ње је и све сво­је по­тен­ци­јал­не на­след­ни­ке, јед­ног по јед­ног, по­сте­пе­но укла­њао. То је јед­на круп­на исто­риј­ска чи­ње­ни­ца а мла­ђи исто­ри­ча­ри ће утвр­ди­ти ко­ли­ко је ово тач­но”.

Од он­да до да­нас про­шло је мно­го вре­ме­на, али и да­ље че­ка­мо на вред­не, ква­ли­тет­не исто­ри­о­граф­ске сту­ди­је о Јо­си­пу Бро­зу Ти­ту, ње­го­вом жи­во­ту и вла­да­њу, по­го­то­во сту­ди­је ко­је би ње­го­ве др­жав­нич­ке и по­ли­тич­ке по­те­зе сме­сти­ли у ко­ор­ди­на­те ме­ђу­на­род­них од­но­са у 20. ве­ку, у вре­ме Дру­гог свет­ског ра­та и по­том у хлад­ном ра­ту.

Дуг пе­ри­од Ти­то­ве вла­сти на­рав­но да је пра­ћен мно­гим кон­тро­вер­за­ма, али је ин­те­ре­сант­но да се он ни­је бо­јао ва­ге исто­ри­је. Твр­дио је да ће и о ње­му и о учин­ци­ма ње­го­ве ге­не­ра­ци­је суд да­ти тек исто­ри­ја и бу­ду­ћа по­ко­ле­ња, при че­му је ја­сно да је сма­трао ка­ко ће тај суд би­ти по­во­љан.

Ти­то мо­жда ни­је пре­зао од су­да исто­ри­је, али је чи­ње­ни­ца да се о ње­го­вом ме­сту у исто­ри­ји не мо­же су­ди­ти ни по ме­ри про­вин­циј­ске па­ме­ти ни по ме­ри фа­ра­он­ског обо­го­тво­ра­ва­ња.

Тагови: Јо­сип Броз Ти­то