Александар Ђокић: Случај Наваљни и три циља новог притиска на Русију

Наваљни је идеална фигура за сакралну жртву јер има велики публицитет а нема реалну могућност да угрози Путинову власт. Али зашто је све учињено баш у овом тренутку?

Алексеј Наваљни, најпопуларнији несистемски опозиционар у Русији, већ трећу недељу прикован је за болничку постељу у стању вештачки индуковане коме. Руски лекари из болнице у Омску, где је Наваљни испрва био хоспитализован, тврде да је за његово стање узрок „нарушени метаболизам“, док немачки војни лекари из састава Бундесвера излазе са тврдњама да је руски опозиционар отрован злогласним нервним отровом „новичоком“.

Све су шансе да шира јавност никада неће сазнати шта се заиста догодило тог 20. августа када се Алексеј Наваљни спремао за лет из Томска у Новосибирск где је требало да учествује у политичко-промотивним активностима, упркос томе што му је услед судског поступка о клевети који се против њега води било забрањено да напушта Москву. Руска, али и западна публика једноставно су преплављене изјавама токсиколога, хемичара и медицинских стручњака који наступају са дијаметрално супротних позиција у складу са тиме коју страну у оквиру наратива о „новичоку“ подржавају.

Разуме се да би читав сиже о „тровању“ Наваљног могао одлично да послужи за шпијунски филм, испуњен управо оваквим и њима сличним техничким детаљима и пикантеријама – да ли је „новичок“ био у течном или чврстом стању, како то да се нико из окружења Наваљног није отровао, како је могуће да је он успео да преживи напад бојним отровом када му сатима није пружена неопходна здравствена помоћ јер му се слошило у авиону, како је могуће да није било никаквих сведока тровања када је Наваљни путовао у пратњи свог политичког тима, а једино што је попио је била чаша чаја на томском аеродрому, итд.

Анализа свих ових детаља је, међутим, скретање пажње са много битније теме, а то су последице овог наратива, његова конструкција и садржина. Уопште није ни важно шта се са Наваљним десило, осим наравно на личном плану на ком се страдање сваког човека доживљава као трагедија. За политикологе није битно да ли је он отрован, ко га је отровао и како је то успео да учини, или се Наваљном, пак, једноставно слошило, па су касније анализе „наштеловане“ да прикажу глобално славни „новичок“. Оно што, наиме, јесте важно јесте чињеница да је одређен наратив (или сценарио) пуштен у јавну медијску сферу – он испуњава наше екране, полако улази у нашу свест и постаје неотуђив део наше реалности.

ЗАШТО НАВАЉНИ?
Руска политичка сцена се може поделити на три групе: власт, системску опозицију и антисистемску опозицију. У власт се сврставају сви актери који су у званичном политичком савезништву са Владимиром Путином и Јединственом Русијом. То не морају обавезно бити чланови поменуте идеолошки свеобухватне партије, већ и сви функционери који су од председника Русије и његове странке добили подршку за кандидатуру.

Системска опозиција састоји се из три парламентарне странке које имају своје представнике и међу губернаторима руских региона, али не улазе у састав руске владе, а то су: Комунистичка партија Генадија Зјуганова, Либерално-демократска партија Владимира Жириновског и Праведна Русија Сергеја Миронова. Оне су окарактерисане као системске јер не представљају директну претњу доминацији Владимира Путина и Јединствене Русије у овом тренутку – оне не позивају грађане да се боре против власти ван оквира закона и сву своју активност своде на умерену, конструктивну критику руских власти.

Вођа несистемске опозиције био је Наваљни. Несистемска опозиција нема ниједног представника у руском парламенту, нити иједног губернатора у својим редовима. Она је подељена на многе мини-странке и покрете, од којих су већина нерегистровани и делују ван закона. У последње време несистемска опозиција је остварила умерени помак у локалним парламентима, освајајући мањински број мандата у московској Думи. Ипак, њен утицај на руску политичку сцену је минималан.

Нема спора да је Наваљни био познат широј руској јавности – његови видео-снимци против корупције у врху руске власти су бележили милионске прегледе, али сам Наваљни (и било који други руски несистемски опозиционар) није представљао опасност по стабилност политичког система Русије. Ипак, управо је висок публицитет који је уживао Наваљни од њега направио жртву наратива о „новичоку“. Био је познат, али за свргавање Путина с власти бескористан, идеална сакрална жртва у информативном рату Запада и Русије.

ЗАШТО „НОВИЧОК“?
И љубитељима теорија завера, али и добрих шпијунских афера, као и обичним грађанима који ту и тамо прочитају на прескок покоју вест са апликације свог смартфона, јасно је да ниједна држава не би елиминисала своје политичке непријатеље једним те истим средством. Наравно, овде не говоримо о тоталитарној држави, са затвореним друштвом, већ о савременој Русији у великој мери укљученој у глобалне токове, у којој грађани уживају исти степен права и слобода као и на Западу. Зашто су онда немачки војни лекари пронашли управо овај отров у узорцима коже, крви, мокраће, па чак и на пластичној боци из које је Наваљни пио пре него што му се слошило, а коју су његови сарадници специјално сачували у периоду од недељу дана, не би ли је предали немачким војним токсиколозима?

Одговор је у педантно и пажљиво конструисаном наративу о Русији као тоталитарној држави, која плански и систематично убија све виђеније политичке дисиденте, а то чини управо „новичоком“. Марк Галеоти, професор Универзитетског колеџа у Лондону и истакнути критичар Русије, изјавио је у интервјуу за немачки Дојче веле да су убиства „новичоком“ постала својеврстан „потпис“ Кремља, када год Путин пожели да елиминише неког супарника. У оквиру овог сценарија, Владимир Путин се приказује као вођа криминалног клана, мафијашки кум, који на посебан начин демонстративно убија своје непријатеље.

Увид у конструкцију наратива о „новичоку“ даје нам и немачки професор токсикологије из минхенског института, Мартин Готлихер, у одвојеном интервјуу Дојче велеу. Минхенски професор тврди да чим је у питању „новичок“, сумња пада на Русију, јер је ово средство било разрађивано 70-их година у Совјетском Савезу. Русија има средства и начин да употреби овај отров, без обзира на то што су конкретне хемијске формуле разних врста „новичока“ општепознате након пада Берлинског зида.

Истог трена када се муњевитом брзином пренела вест о томе да је Наваљни у коматозном стању било је јасно да ће колективни Запад кренути да виче „новичок, новичок“. Да којим случајем руске власти нису дозволиле превоз Наваљног на лечење у берлинску клинику „Шарите“, Запад би оптужио Владимира Путина и руску службу државне безбедности – ФСБ, да скривају доказе о атентату на Наваљног. Пошто није било никаквих препреки да се лечење Наваљног настави у Немачкој, сценарио се променио – одмах се појавило мноштво доказа, наравно недоступних стручној јавности, да је Наваљни отрован баш „новичоком“.

Већина западних експерата намерно подвлачи сличност са случајем Скрипаља из британског Солзберија, јер је тај наратив већ устаљен у западним медијима, грађани западних држава већ верују у мит о злој Русији која убија све неистомишљенике, терен је апсолутно припремљен. Неважно је то што руски лекари кажу да се клиничка слика Наваљног не поклапа са подацима о тровању „новичоком“, неважне су многобројне логичке противречности – наратив је пуштен из боце и никада се неће вратити натраг. Шта год да се деси, које год доказе да изнесе руска страна, колико год писама руски лекари који су лечили Наваљног да напишу својим колегама из Немачке, прича ће остати иста – Наваљни је отрован „новичоком“, Русија је крива, Русија мора да спроведе истрагу и нађе кривце, Русији ће бити уведене санкције.

КОЈЕ СУ ПОСЛЕДИЦЕ?
Најважнији део анализе наратива о „новичоку“ јесу последице, то јест проблеми с којима ће се Русија суочити. Пошто Наваљни нема директне везе са овим сценаријем, последице се не односе на њега већ управо на циљ овог наратива – Русију. Што се здравственог стања Наваљног тиче, оно се полако поправља и врло је могуће да ће кроз неколико недеља он бити пробуђен из коме. У каквом ће стању тада бити није јасно, али имајући у виду да су Скрипаљи након опоравка нестали без трага, нешто слично се може и њему десити.

Русија ће се готово сигурно суочити са новим пакетом санкција. Суштинско је питање на кога или на које сфере ће се дате санкције односити. Колективни Запад, који је у потпуности синхронизован у тврдњама око „новичока“, подељен је по последицама датог наратива. Немачка канцеларака Ангела Меркел се налази између две ватре – немачких националних интереса да балтички гасовод „Северни ток 2“ буде завршен и наратива о „новичоку“, који наизглед чини сарадњу са Русијом немогућом, барем у овом тренутку. Немачка странка Зелених, а такође и либерална Слободна демократска партија, као и један од кандидата за наследника Меркелове у редовима демохришћана, Фридрих Мерц, иступили су против изградње руског гасовода, међутим, лист Блумберг је већ изашао са тврдњом да већина демохришћана, као и њихови коалициони партнери, социјалдемократе, неће зауставити радове на преко потребном гасоводу. У корист „Северног тока 2“ се изјаснио и министар спољних послова Немачке, Хајко Мас, истичући да је то заједнички пројекат у коме учествује више од 100 компанија из европских земаља, од којих је више од половине из Немачке.

Очигледно је да је примарни циљ наратива о „новичоку“ заустављање изградње „Северног тока 2“, што понајвише одговара Сједињеним Америчким Државама, где су оба тамошња табора – и републиканци и демократе – по овом питању у сагласју. Ипак, снажно противљење Ангеле Меркел да се питање „Северног тока 2“ повеже са наративом о „новичоку“ улива наду да ће примарни циљ овог подухвата доживети неуспех. Са те тачке гледишта санкције које ће бити уведене Русији ће бити минималног опсега.

Секундарни циљ сценарија о „новичоку“ јесте вршење притиска на Русију да се повуче из Белорусије. Будући да је „Мајдан“ спонзорисан од колективног Запада у Белорусији изгубио на интензитету, а интегративни процеси Русије и Белорусије се убрзали, Запад се нашао у ситуацији да у Минску може доћи до обратног исхода од очекиваног. Не само да Лукашенко није срушен, а Русија истиснута из Белорусије, већ је Русија присутнија на том подручју више него икад од распада Совјетског Савеза. Сам Лукашенко је недавно објавио разговор двојице представника Берлина и Варшаве који успоставља директну везу између случаја Наваљаног и дешавања у Белорусији. Тамо се говори како је једини начин да се Русија одврати од интервенције у Белорусији изазивање унутрашњих проблема за Москву, а материјали у случају Наваљног играју у томе кључну улогу.

ТРЕЋИ ЦИЉ
На питање једног од учесника разговора да ли су тврдње о тровању тачне, његов саговорник одговара да је у току рат и да то није битно. Можемо сумњати у аутентичност овог снимка, али очигледно је да и Москва и Минск сматрају да наратив о „новичоку“ има за циљ да осујети интеграционе планове између Русије и Белорусије, као и то да су Лукашенко и Путин коначно на истој таласној дужини што се отпора према Западу тиче. Индикативно је да се санкциони притисак премешта са Лукашенка на Русију, јер су званичници Европске уније одбили могућност увођења санкција против Лукашенка, а воде се консултације о усаглашавању европског одговора на случај Наваљног. На овај начин, наратив о „новичоку“ постаје главни инструмент у борби против повећања утицаја Русије на постсовјетском простору.

Терцијарни циљ се може свести на унутрашњу дестабилизацију Русије, изазивање протеста или негодовање шире јавности. За две и по недеље колико се случај Наваљни развија није било озбиљних демонстрација у Русији повезаних са овим питањем. Организовани су појединачни протести испред кључних институција, али ниједна манифестација која би могла да запрети стабилности руског политичког система. Треба имати у виду, међутим, да је овај циљ наратива о „новичоку“ дугорочан, то јест да се његове последице могу осетити кроз неко време, нарочито ако се у Русији дотад буду акумулирали други проблеми економске и политичке природе. Уколико се то деси, случај Наваљни може служити као катализатор општенародних демонстрација, мада је то ипак у овом тренутку у домену спекулације.

Сумирајући циљеве случаја Наваљни, може се закључити да изградња „Северног тока 2“ није заустављена, мада су противници овог пројекта добили још један адут у тој борби, Русија није приморана да одступи из Белорусије, нити ће је било какве санкције на то натерати јер се ради о виталним националним и државним интересима, док је остварење дестабилизације Русије још увек под знаком питања јер није прошло довољно времена да би се остварење тог циља могло адекватно оценити. Наваљном, који је највећа жртва овог подухвата, може се само пожелети што бржи опоравак, а затим и бекство од одговорних за дату операцију, који сигурно не седе у Кремљу. Једно је сигурно, Наваљни би био најбезбеднији управо у Русији.

 

Александар Ђокић је асистент катедре за упоредну политику Руског универзитета пријатељства народа (РУДН) у Москви.

 

 

Извор Печат