МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Споменик Стефану Немањи – железо или белег бескраја?

Колико смо величанствен народ смисла, суштине и корена- толико сами себе гонимо у бездушни трк за смислом, суштином и кореном, вазда на погрешну страну.

Заправо, свака је погрешна док год трагамо за оним чиме смо постањем благословени, но лакше нам је, ваљда, вајкати се неголи веровати…

Гледам, читам, слушам колико се повике дигло око споменика Стефану Немањи- Светом Симеону Мироточивом, колико се тај јаз између некакве “прве” и “друге” Србије (што се мене тиче једна и једина је Србија) преметнуо у бездан, с колико јарости и жучи и једни и други бране своје, а мучена Србија…

Лично, пресрећан сам због споменика!

Жао ми је што ће бити постављен у оној рупи, да извирује из ње, уместо на Калемегдану, рецимо, негде крај Храма Светога Саве, на неком од толико београдских брда где би небо застајало над њим, но…

Не могу презирати споменик јер ће бити урађен за вакта ове несрећне власти, презираћу њих јер су вредни презира али ћу се споменику бескрајно радовати и бити поносан што сам дах- даха светородног!

И, ни са ким се ту не упуштам у полемике- не могу они мрзети колико ја могу волети, и не могу они измислити толико разлога против колико ја не морам измишљати ни један- за, јер васцела је Србија, свако од нас- споменик светородним Немањићима, и све ваљано што чинимо, свакога дана када смо бољи од себе јучерашњег- завет је немањићки већи и постојанији од сваког железа!

Но, велим, колико се они труде да докажу како су наша вера и радост безумни, толико и ми, понекад, верујемо све тражећи од Господа да се јави и потврди да не верујемо узалуд!

Зато и рекох да смо народ смисла, суштине и корена који вазда трага за њима, ко да је ситнина испала кроз пробушени џеп…
А, суштина је: колико будемо спремни да бранимо заветну светињу Косово и Метохију- толико смо и достојни споменика Стефану Немањи!
Колико не дозволимо да изроди помисле на издају Косова и Метохије- толико ће споменик бити већи, вечни, животан…
Никада и ни по коју цену не смемо дозволити да знамења по Србији буду бране да догледамо највеће знамење Србије- пресвето Косово и Метохију!
Што су већи не смеју нам заклањати видике већ учиити да преко њих видимо даље и јасније него икада…
Узалуд се радујемо железном свецу ако не чувамо живога, а ено Немањића, свих до једног, исповедају и причешћују Косовом и Метохијом!
Да се сви окаменимо и ожелезимо у горостасе узалуд нам је ако дозволимо да нам узму/издају напрстак богородне земље, јер то колико јесмо народ смисла, суштине, корена, вере- јесмо јер имамо где постојати па да камен на камену не остане на кугли земаљској!
Да ничега више не буде- биће Србина на Косову и Метохији јер, написах стотину пута и поновићу: није мит да смо небески већ је лаж да смо земаљски!
Ништа на пресветом Косову и Метохији није јучерашње нит сутрашње, но од постања па довека!
Има нас и биће нас док год будемо знали да нас је на земљи ништа колико нас је под њом и над њом, јер Србин има за шта и живети и мрети!
Дакле, залуду је објањавати колико је споменик Светоме Сименону диван ако остане тек железо!
Величанствен је, и достојни смо га, тек ако преко њега и затворених очију видимо где је вазда жив и где смо вазда васкрсни!
Нема поделе- нема разграничења!
Довека у Призрену!