ИСКОНИ БЈЕ СЛОВО: 24. мај  Дан светих Ћирила и Методија

24.мај Дан је писмености, културе и ћирилице. Слави га Србија, Русија, Македонија, Бугарска, Словачка, Чешка.

Ниједан датум у историји словенских народа не може се мерити са деловањем Ћирила и Методија.

Познато је да народи који поседују писмо не ишчезавају из историје.

Солунска браћа- Словенски апостоли Ћирило и Методије, чији се дан у словенском свету прославља сваког 24.маја,  поставила су основе за настанак једног од најсавршенијих писама на свету – старословенске ћирилице. 

Ћирило и Методије, и њихови ученици Климент и Наум заслужни су за стварање основе ћириличног писма.

Прве књиге у Европи штампају се ћирилицом 1491. у Кракову и 1494. на Цетињу.

Прве речи које је Ћирило исписао новоствореним писмом – ћирилицом, преводећи Јеванђеље по Јовану, и дефинишући самостворено божанство језика и његов највиши исходишни смисао, гласиле су: „Искони бје слово и Слово бје у Богу и Бог бје у слову“. То је та светлост писма, светлост слова којаје постала свевремена и обасјала таму векова. 

  „Jeзик је хрaнитељ народа“- писао је наш Хроми, а по силини и свеобухату написаног, објављеног, сакупљеног, обједињеног и сачуваног у драгоценом језичком ковчежићу- Крилати Вук, творац чисте српске прозе и стила.

„Што гођ су људи на овом свијету измислили, ништа се не може споредити с писмом. Могло би се рећи да је онај који је први писмо измислио био више Бог него човјек! И још и ово:

“Језик је темељ народа, а српски језик најсветија вредност. Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, проћишћавамо га и умножавамо и украшавамо, дотле живи и народ.“ 

„Језик свет мора бити и писцу и неписцу“- писао је Лукијан Мушицки.

Иво Андрић: „А питање језика- то је очигледно, али то треба стално понављати- није само ствар људи од науке ипера…сви смо без разлике позвани дачувари језика, свесно или несвесно, уичемо на његов развитак, усавршавајући га или кварећи. А наша је дужност да чувамо оно што је Вук назвао“чистота и сладост нашега језика.“ 

У временима затирања православног,  националног и  језичког идентитета, а језик и писмо су константа идентита, писци не би смели да буду равнодушни према судбини  писма и језика на коме стварају.

 

Словенска азбука

 

У седмој глави „Житија Методијева“, које заједно са „Житијем Константиновим“ чини „Панонска житија – најважнији старословенским језиком писани извор за проучавање живота и дела солунске браће и словенских апостола, Константин – Ћирил, умирући у Риму 869. овако говори свом старијем брату Методу:

„Гле, брате, Били смо другови/ И исту бразду орали,/ и ја на пољу падам,/ свој сам завршио дан./ Ти силно волиш гору,/ али због горе не напуштај учења својега, / њиме ћеш се, наиме, лакше спасити.“

То је онај тренутак у коме млађи брат моли старијега да се не враћа у самостан мада зна да Метод „силно воли гору“, тј. Олимп, али не онај трајкојски на коме се састају пагански богови, него онај азијски који је био средиште источнога монаштва и који се данас зове Кешис даг, тј. Монашка гора. Нека, дакле, не иде онамо, нека настави њихово заједничко мисионарско и просветитељско дело међу Словенима. То је уједно тренутак од којега писци старих текстова пажљивије прате Методов живот. Дотад, он је у сенци млађега брата.

Браћа су се родила у Солуну, који је у оно доба по важности други византијски (визанински) град, одмах иза Цариграда. Град је основао македонски владар Касандар (314. године пре наше ере) и дао му име по својој жени Тесалоники, сестри Александра Великога. И Солун је као и Цариград имао цркву посвећену св. Софији (Мудрости). Због важности града Солуна, цариградска влада је на та места постављала само особе од поверења. Методов и Константинов отац био је угледан човек од поверења и звао се Леон.

О Методијевој младости знамо врло мало. Чак не знамо ни његово крсно име (Метод је монашко), но по неким непоузданим подацима сматра се да се звао Михаел (био је обичај да и монашко и крсно име почиње истим словом). Родио се, вероватно, 812. године  и по очевој жељи спремао се за војну и управну службу. Управник Леон имао је несумњиво добре везе у тадашњим средиштима моћи и Методије је још млад, постао царски намесник – кнез у покрајини уз реку Струму, на тадашњој византинско-бугарској граници.

Као и у Солуну и у његовој околини и у Методијевој кнежевини било је много Словена. И многи Грци говорили су словенски јер им је то било неопходно у трговачким пословима. Штавише, царска власт је увек међу Солуњанима бирала управнике словенских покрајина. Није стога никакво чудо што се цар Михајло 862. године када су стигли посланици моравског кнеза Растислава да замоле да им да некога ко ће њихов народ поучавати на словенском језику, обратио Константину и Методу речима: „Ви сте Солуњани, а сви Солуњани чисто словенски говоре…“

Тој, моравско – панонској мисији биће на челу Константин, млађи брат Методов, рођен 826. или 827. Био је изузетно талентован и, док је још био младић, околина се дивила његовој бистрини и великом знању. Његов биограф каже на пример да је учећи хеленске вештине „свима њима овладао као да је само једну учио“. Теоктист, канцелар на царском двору и пријатељ Леонове породице позвао га је на школовање у Цариград. Тамо је посећивао високу дворску школу. Нудили су му да постане хартофилакс (архивар и библиотекар) патријаршијске библиотеке Свете Софије, што је практично значило да буде чувар државних тајни. Константин то одбија, бежи у самоћу у манастир, налазе га тек након шест месеци, потом постаје професор филозофије у школи коју је тек недавно завршио. Због своје учености добија надимак Филозоф, а због своје вештине у вербалним двобојима (тзв. диспутације) све чешће учествује у пословима дипломатског карактера. Тако има важну улогу у завршној фази борбе око икона (икономахија), тј. морао је „разоружати“ иконокластичког патријарха Ивана, затим је морао на разговоре теолошке природе к Сараценима, па онда у једну дипломатску и верску мисију код Хазара на Крим. Само што се оданде вратио, стигли су Растиславови посланици и мораће да иде на пут Словенима. У његовом житију цар му се обраћа речима: „Знам, Филозофе, да си уморан, али је потребно да тамо пођеш!“

Кнез Растислав долазак солунске браће посматра у вези са својим политичким амбицијама: они ће помоћи изградњу самосталне словенске црквене организације а самим тим допринети јачању државне самосталности.

Сам податак да су Ћирило и Методије одређени од византијског цара за ову мисију, која је поред просветитељске имала за то време значајан дипломатско – политички карактер, указује на огроман углед који су браћа уживала на византијском двору. Даје им велики број ученика које они подучавају. Продужује се рад на превођењу словенских књига јер су Константин – Ћирил и Метод донели са собом само књиге најнужније за обављање литургије, а ни тих сигурно није било довољно.

Ћирил и Методије и њихови ученици, Климент и Наум, и други, развили су широку креативност, при чему су наилазили на жестока супротстављања германско-латинског свештенства. На позив римског папе Николе, Ћирил и Методије са својим ученицима били су приморани да пођу у Рим и објасне карактер свога рада у Моравској. Успут су се задржали на двору панонског кнеза Коцеља у његовој престоници на Блатном језеру. У међувремену, дошло је до промене на папском престолу, Николу је заменио папа Адриан. Мисионарима је нови папа приредио изузетно топао пријем. Папину љубав и поштовање Ћирило и Методије су стекли веома мудрим гестом доношења моштију римског папе Климента које су солунска браћа открила у Херсону на Криму, по неким подацима, 861. на путу у мисији ка Хазарима.

Ћирило се у Риму разболео и преминуо 14. фебруара 869.године,односно пре 1150 година. Сахрањен је уз највише почасти. 

Папа Адријан II даје дозволу Методију за настављање мисије и проглашава га панонским архиепископом. На тај начин Методије је био овенчан славом као први словенски архиепископ. Међутим, ни германско-латинска црква не мирује и свим средствима се труди да онемогући рад солунских просветитеља. Методије је био ухапшен и затворен 30 месеци у Баварској, где је немилосрдно мучен, да би 873. на лично инсистирање новог папе Јована VIII био ослобођен. Убрзо умире и велики Методијев савезник, панонски кнез Коцељ, а словенска кнежевина пада у ропство.

Германско – латински клер прогласио је Методија јеретиком и преступником због обављања богослужбе на „варварском“ словенском језику.

Кнез једне од словенских Склавинија у Македонији пуних 10 година био је и сам Методиј солунски. 

У делу „Вита Мехтодии“, насталом у првим деценијама 10. века, говори се о словенском кнежевству које је византијски цар предао на управљање Методију. Данас наука још не може сасвим прецизно рећи где се налазила Методијева склавинија, али је извесно да је била у току реке Брегалнице. Управо за време десетогодишње владавине Склавинијом на Брегалници (име реке Брегалнице долази од античког града Баргала), Методија солунског, као и боравка овде његовог  брата Константина као мисионара, постављени су темељи првог словенског писма. Наиме, за разлику од претпоставки да су солунска браћа саставили прву словенску азбуку на молбу моравског кнеза Растислава, текст „О словима“ (о писменах) Црноризца Храбра из 11. века, како се претпоставља, децидно наводи да је Константин Филозоф звани Кирил „створио 38 слова, једна према примеру грчких слова, друга према словенском речју“. И Тофилакт охридски у Климентовом житију саопштава да је Константин Филозоф заједно са братом Методијем „пронашао словенску азбуку“.

У „кратком Кириловом житију“ (око 850-860. године), названом и „Успење Кирилово“, које садржи најзначајније податке о првој – брегалничкој мисији: „Затим је отишао на Брегалницу и, пошто је нашао међу Словенима неколико непокрштених и пошто их је покрстио, превео их је у хришћанску веру. Написао им је књиге на словенском језику. Оне које је превео у хришћанску веру…“

У струмичком крају 1933. године нотирано је народно предавање које говори да је Методиј „..целих 10 година приповедао Словенима слово божје по белој реци која тече источно од Вељусе, на три четвртине сата, пролази кроз село Водоча и по горњем току се зове Бела река, а у доњем – Водочница.“

Као словенски кнез у Склавинији на Брегалници, још пре стварања глагољице, првог словенског писма, Методиј солунски на словенском језику са грчким словима написао је „Закон судњих људем“ (Закон о суђењу људи), којим је регулисао спровођење реда и дисциплине и његовој словенској нерегуларној војсци сакупљеној у кнежевини да би се супротставили надирању турано-Бугара са североистока.

Археолошки локалитет античког града Баргала код Штипа нуди доказе да је ту био један од епископских центара у источној Македонији, који је одиграо посебну улогу у првим похришћавањима Словена на овој територији. Ископавања су показала да је Баргала располагала са многим великим и раскошним црквама.

У „Солунској легенди“ каже се да је Константин Филозоф деловао као мисионар „у граду Равен на реци Брегалници“ и да је за потребе тамошњих Словена створио 35 слова.

Преименовање православне делатности Ћирила и Методија

Хрватска филологија није била задовољна језичком одредницом „заједнички језик“ и да су свој књижевни језик примили од Срба, и до дана данашњег прогон језика и писма трају. 

Аустријска окупација БиХ (1878-19189) ишла је на рукуХрватима, јер је намесник, односно министар у окупираним крајевима био бењаминКалај(1812-1903), мађарске народности који је једно време био иамабасадор у Београду(868-1875). Као аутор Историје српског народа(1877), превдена 1882) добро је познавао Србе. Калај је одлучио да српски језик у БиХ промени у босански језик, тако да се већ 1890. Појавила Граматика босанског језика за седње школе. Свој уџбеник писан српским језиком и ћирилицомКалајје забранио.

Овај термин подржао је и Ватрослав Jагић, филолог, тако да се већ у едицији Стари писци хрватски  налазе само хрватски писци, а Србима је одузета и дубровачка књижевност(коју је тек др Злата Бојовић успела да пре три године наново врати у корпус српске књижевности).

На несрећу српског језика и српског народа у Хрватској, знамо како пролази ћирилица(рецимо у Вуковару), и да су покличи: Нож, колац, Јасеновац- актуелни.

Како је Римокатоличка црква желела да прошири своју власт и на православне народе, користећи и спомен на Солунску браћу. Наиме, септембра 1880.године, папа је упутио енклитику познату под именом Grande Munus, у којој пише да су први словенски апостоли били следбеници Римокатоличке а не Православне цркве, и да садашњи православни шизматици треба да се врате вери својих најстаријих апостола. Бискуп Штросмајер је 28.фебруара1881.године упутио окружницу свом свештенству са поруком у истом духу. Но православци су реаговали на ове намере католичког клера. Владика далматински Никодим Милаш(1845-1915) објавио је обимну књигу на близу 400 страна под насловом Словенски апостоли Кирил и Методије и истина православља(1881) како би показао да су заправо ови апостоли следили хришћанску истину Источне цркве. Никодом Милаш( рођен у Шибенику, школован у Задру, Сремским Карловцима, Бечу и Кијеву), један је од најобразованијих српских јерарха, овај владика далматински изблиза је упознао однос римокатолицитма према православљу. Његова књига свебухватно приказује разлике између Источне и Западне цркве, а као исцрпна расправа о деловању словенских апостола она је крупно дело српске филологије. За Штросмајерову окружницу Милаш је написао да је „произвела толико зло међу Јужним Словенима и толико је одалечила Србе од Хрвата да је тешко данас казати да ли ће они икада више бити добра браћа, као што су некада били.“(Петар Милосављевић:Увод у србистику, стр. 343).

  

Највећи умови деветог века

 

Кирил и Методиј Солунски, свакако највећи умови 9. века и целе епохе раног средњег века, задужили су словенски свет као творци првог словенског писма и првих књига на словенском језику. На тај начин они су омогућили Словенима да се непосредно упознају са дотаадшњим достигнућима у култури и другим областима живота и рада, како би и сами могли да испоље своје стваралачке могућности и равноправно се укључе у стварање јединствене људске цивилизације. Они су својим делом говор македонских Словена из солунског краја уздигли у ранг четвртог књижевног језика у Европи и басену Средоземља – после хебрејског, старогрчког и латинског. До тог времена свето писмо и целокупна духовна литература и световна књижевност стварана су на три поменута призната језика. Колико је велико и значајно дело солунске браће, упоређења ради, показује чињеница да су Немци добили свој признати језик чак шест векова касније, после реформи Мартина Лутера, а други народи још и касније.

Дело солунске браће оставило је неизбрисиви траг у животу словенских народа, па и шире. Људска цивилизација данас се не може замислити без њиховог доприноса, јер је то темељ без којег би свет био сиромашнији за једног Толстоја, Чехова, Достојевског, Гогоља, Андрића, Селимовића, Попе… и других великана књижевности словенских народа, а да не набрајамо остале сфере стваралаштва.

Ћирило и Методије у књижевном и ликовном стваралаштву

 

Најстарија фреска са ликовима Ћирила и Методија у словенском свету, колико је познато, налази се у сркви Св. Софија у Охриду и датира из 1040. године. Иконе са ликовима солунске браће налазе се у Македонији готово у свакој цркви, а македонски зографи насликали су бројне иконе које се сада налазе у црквама других словенских земаља. Најстарије познате скулптуре са ликовима Ћирила и Методија сачуване су у цркви Свети Вид у Прагу, на Храдчанима, из 1375. године, где је Ћирило приказан као монарх, а Методије као архиепископ.

 

Не пада ли киша за све?

 

Онима који су нападали солунску браћу и који су сматрали да има повлашћених језика, у једној полемици вођеној у Венецији на путу за Рим, Ћирило је у жару одговорио: „Не пада ли киша за све? Па и сунце, не греје ли свима? И не дишемо ли сви ваздух подједнако?“ Бранећи право Словена на властиту писменост и културу од „тројезичне јереси“, Ћирило је одговарао и стиховима: „Више волим да кажем пет речи али да ме сва браћа разумевају, неголи хиљаду неразумљивих речи (голи су сви народи без књига), јер не могу да се без оружја боре“.

*

УНЕСКО је 2013.годину прогласио Годином Ћирила и Методија, а Папа Јован Павле Други је Ћирила и Методија 1980.године прогласио свецима.- заштитницима Европе.

Ћирила су канонизовале обе хришћанске цркве, али се празнује различито у години.

По Ћирилу је назван и највиши врх, негде око 1505 метара висок планински врх на острву Ливингстон, у архипелагу Јужних Шентландских острва на Антарктику.

Чешки режисер Петр Николаев 2012.године снимио је филм „Ћирило и Методије“

Народна банка Словачке увела је кованицу од 2 евра са ликовима Ћирила и Методија 2013.године,

Ћирила и Методија налазимо и у Павићевом „Хазарском речнику“. У Ц. Гори постоји и крсна слава „Свети Кирил Словенски“ који се слави 14. фебруара( што одговара датуму Ћирилове смрти).

Константин Апостол у „“Прогласу“пише:

„Јер као што без светлост радост неће бити/оку које води божју творевину сву,/но све лепо и видљиво није/тако и душа свака без писмена/ не види божја закона добро,/ закона књижна духовног, /закона који рај божански јавља!“

 

*

 

ЋИРИЛИЦА У ВУКОВАРУ

 

Križ. Ексер. Бодљикава жица.

Логор. Ломача. Терезинтамница.

 

Извађене зене. Сломљена ребра.

Крик. Цвил. Пепео Себра.

 

Каме и ножи. Објава мрака. 

Jezus i Marija! – Ископана рака.

 

А мрску тисућљетњу ћирилицу

Наново у Саву. У осмртницу.

 

Пламсају ћирилична словца

Дечјим душама Јасеновца.

 

МИЛИЦА КРАЉ