РТ: Миса за нацистичке убице у Сарајеву: Токсична мешавина ревизионизма Другог светског рата и модерне политике

Амбасада САД: „Као што смо управо обележили Дан победе над фашизмом, сви се морамо фокусирати на праве вредности демократије, помирења и међурелигијског дијалога.“

Католичка миса у главном граду Босне и Херцеговине за нацистичке савезнике погубљене на крају Другог светског рата није ствар верске слободе, већ најновијег и грозног у низу узнемирујућих покушаја ревизије историје.

Само ће неколицини поклоника бити дозвољено присуство у суботу у катедрали Срца Исусова у Сарајеву, поред свештенства и хрватских ТВ камера. Службу организује Хрватска бискупска конференција, а спонзорише Сабор Хрватске.

Међутим, последњи пут мој родни град је био у саставу Хрватске између 1941. и 1945., када је њоме владао усташки поглавар Анте Павелић. Његова нацистичка Независна Држава Хрватска обе ручке је прихватила учествовала у холокаусту, убијајући подједнако и Јевреје и православне Србе, на начин који је чак згражавао Хитлерове нацисте.

Три четвртине јеврејског становништва Сарајева завршило је у логору смрти Јасеновац и другим местима. Убиства су се наставила до последњих тренутака рата, када су Павелићеви следбеници покушали да побегну на Запад. Југословенски партизани под вођством комуниста у мају 1945. заробили су их у данашњој Аустрији и стрељали их у близини града Блајбурга.

Од тада је Римокатоличка црква учинила две узајамно контрадикторне ствари: тврдила да то нема никакве везе са Павелићем и његовим геноцидним режимом – док је одликовала оне који су убијени у Блајбургу као „мученике“ комунизма, идући тако далеко да описује њихово погубљење као „Крижни пут“, богохулно их упоређујући са Христом. На крају је Аустрија блокирала мисе у Блајбургу због нацистичких конотација, а овогодишње затварање граница коронавируса била је само додатна препрека.

Тако је, наравно, Хрватска – чланица ЕУ од 2013. године и садашњи председник Европске комисије, одлучила одржати мису за блајбуршке „жртве“ у Сарајеву, за разлику од, рецимо, своје престонице Загреба.

Хрватско културно друштво у Сарајеву, ХКД Напредак, устврдило је да је миса само „католичка молитва за мртве“ и питање верске слободе и основних људских права загарантираних европским конвенцијама. Хрвати су један од три конститутивна народа у Босни и Херцеговини, који с нелагодом деле земљу са муслиманима и православним Србима у компликованом аранжману који је окончао рат 1992-1995.

Није изненађујуће што се Израел успротивио, саопштивши да догађај представља ревизионизам Другог светског рата. Као и Српска православна црква, додајући да ће прекинуте све контакте са католичком. Високи представник Валентин Инцко, де факто међународни краљ Босне који рутински осуђује Србе као разбијаче мира, овом приликом је остао потпуно тих.

Одговор муслимана је мешовит – док су и националистичка странка на власти и верске власти у великој мери одбациле то као унутрашњу хрватску ствар, неки муслимански активисти су то демантовали као прославу фашизма који је потпуно непримерен. Група је чак организовала протест на месту усташког злочина одмах испред босанског парламента.

Мимо тога што је то елемент тренутне политике, муслимани и Хрвати су неугодни партнери у Федерацији БиХ која чини половину Босне, а миса је такође неугодан подсетник да је било много муслимана међу усташама, укључујући и оне у Блајбургу. На споменику чак стоји и муслимански полумесец поред хрватске шаховнице.

Штавише, поново су се ујединили, иако са међусобним крвавим сукобима, током рата деведесетих против Срба. Политичари босанских Хрвата недавно су истакли да су бројне блајбуршке комеморације одржане без приговора још 1995. године, на 50. годишњицу догађаја. 

То би могло објаснити непријатно саопштење Амбасаде САД-а у Сарајеву, која је само упозорила организаторе „да се суздрже од историјског ревизионизма и ретроградне реторике“.

Вашингтон је, чини се, био сила која је помирила Хрвате и муслимане 1994. године и подржао њихову заједничку офанзиву против Срба 1995. године.

Поред тога, САД и данашњи савезници су се укључили у шири сопствени ревизионизам Другог светског рата. Раније овог месеца, Бела кућа је за победу означила само САД и Велику Британију, не помињући Совјетски Савез.

Пентагонова „историја“ рата лажно тврди да су рат почеле нацистичка Немачка и СССР који су заједно напали Пољску. У међувремену, Стејт департмент је издао заједничко саопштење са источноевропским савезницима НАТО-а, од којих су неки били стварне чланице Осовине, којима се подстиче послератна совјетска „окупација“.

Ако ово није довољно за успостављање датог обрасца, имајте на уму да се управо на Фејсбуку догодило да се цензурише историјска фотографија подизања соовјетске заставе над Рајхстагом у Берлину. Чешке власти су управо уклониле споменик совјетском генералу који је ослободио Праг, под плаштом мера ограничења забране кретања због коронавируса.

Још у јануару, у говору америчког потпредседника Мајка Пенса и прогласу председника Доналда Трампа изостављено је ко је тачно ослободио нацистички логор смрти у Аушвицу, наиме Црвена армија, а немачке новине су тврдиле да су то учинили Американци, пре него што су убрзо повукли „грешку“.

Колико још „грешака“ и „несрећа“ треба да буде како би образац порицања постао кристално јасан чак и најнеопрезнијем посматрачу?

На крају, али не најмање битно, имајте на уму да је амерички естаблишмент тај који осуђује Русију због наводног угрожавања „либералног светског поретка заснованог на правилима“, који су створили савезници на крају Другог светског рата. Ипак, Москва и даље одаје почаст победницима у том рату, док се Вашингтон пребацио на страну побеђених. Од Немачке до Хрватске, а оне су сада добре чланице НАТО-а.

Небојша Малић,
Извор: Восток / РТ