Срби на Косову и Мертохији трпе насиље у тренутку када се цео свет бави коронавирусом. Сви броје мртве, оболеле и излечене, а овде Албанци кидишу на Србе
На Косову и Метохији у протеклих 15 дана, у српским местима јужно од Ибра, десио се нов талас насиља Албанаца којим је настављено етничко чишћење Срба. Укратко, запаљене су и уништене три куће, по једна у Метохији, Косовском Поморављу и централном делу Косова. Тешких крађа и уништавања српске имовине било је широм покрајине. Овог пута екстремисти су одабрали изолована села попут Цернице у општини Гњилане, Црколеза у општини Исток, Бабиног Моста и Јанине Воде у општини Обилић, Гојбуље у општини Вучитрн, селу Новаке у општини Призрен. Ту где су Срби у мањини, ту је притисак био највећи. Они одолевају нападима и злоделима Албанаца више од 100 година, не само последњих 20. Зато ће се напади на њих наставити – ту нема сумње.
Дубоко верујем, као и огромна већина Срба која живи на Косову и Метохији, да се сви ови напади не дешавају случајно, односно да нису дело појединаца, већ да се све ради плански. Да је супротно, да су то „наркомани”, „ситни лопови” или „млади који немају посао”, како овдашња полиција правда ова злодела говорећи да нису усмерена против Срба, онда би им се једном стало на пут. Овако, од свих наведених злодела притворен је само један младић због исписивања графита на српској школи у Гојбуљи – иако су Срби у том месту данима на различите начине нападани – тек да покажу да нешто раде.
Даље, један од горих таласа насиља дешавао се у време најригорознијих мера због епидемије коронавируса. Кретање нам је било ограничено на само 90 минута дневно и то на основу претпоследњег броја у личној карти. То значи да је после 22 сата и 30 минута кретање потпуно забрањено, јер се у то време са бројем 9 завршавао круг кретања за тај дан. Казне за нарушавање прописаних мера су такође ригорозне, до две хиљаде евра. Управо је у тих 15 дана забележено је тихо етничко чишћење. Знамо да мере нису уведене због тога, али остаје питање како се десило насиље ако није било организовано, односно дозвољено?
ТРАГИКОМИЧНО САОПШТЕЊЕ
Десет дана после прве крађе у српским срединама, кратким саопштењем огласила се на твитеру Канцеларија ЕУ у Приштини. (Вероватно више нису могли да се праве да не виде и не чују шта се дешава на терену.) Саопштење је Боже сачувај, и да није све ово што нам се дешава тужно да тужније не може бити, смејала бих се на сав глас. У саопштењу се каже: „Мисија ЕУ у Приштини забринута је због понављања безбедоносних инцидената према невећинским заједницама на Косову, посебно Србима. Из мисије охрабрују надлежна тела да спроведу брзу акцију привођења починитеља правди”. Нема више, то је све. Мада, кад размислим, од кога је и то је много. Подсетићу да Еулекс – чедо Европске уније – затвара истраге за најтеже злочине Албанаца над Србима у последњих 20 година.
Срби из Кузмина, још једног изолованог села у општини Косово Поље, последњих 15 дана муку муче са такозваном Косовском енергетском корпорацијом. Пре непуна два месеца непознати људи са тешком механизацијом почели су да врше ископавања у атару села на „државном” земљишту. Уз сву панику око вируса, Срби из Кузмина морали су да трпе неподношљиву буку током целог дана. Убрзо су сазнали да бушотине копа турска фирма „Бинди” коју је ангажовала горе поменута корпорација, и да су радници из Албаније. Претпоставили су да траже угаљ – касније су се те претпоставке обистиниле – јер се Кузмин налази недалеко од површинског копа у Белаћевцу, подно планине Чичавица. (Недавно су се навршиле 22 године од првог масовног киднаповања Срба на Косову и Метохији од стране терористичке ОВК, која су се догодила управо на коповима у Белаћевцу, 22. и 23. априла 1998. године. Срби у Кузмину и данас живе у сенци тих злочина.)
Проблем је настао оног тренутка када су сазнали да се ископавања врше и на њиховим имањима која су, у највећем броју, тренутно под пшеницом. Без њиховог одобрења, потписаних папира, договора о накнади штете, без ичега. Многи су сазнали да су им њиве ископане тек када су отишли да их обиђу. „Треба да ископају 190 бушотина дубине 200 метара. До сада су ископали 130. Има мештана који на једној њиви имају и по пет таквих рупа. Велика је штета за усеве”, кажу мештани Кузмина. Причу са мном почели су речима: „Још неко копа”. ( Више пута сам на Новом Стандарду писала о овом селу, односно о духовитости његових мештана који су после две деценије скоро па тоталне изолованости пронашли начин да кроз шалу истрпе сваку неправду, и тако опстају. Не зато што то хоће и што им је до шале, већ зато што их је мука натерала на то – црни хумор. Зато им је Душан Ковачевић први пао на памет кад су чули шта се са њиховим имањима дешава.)
Елем, кад су видели шта су им са њивама урадили, и чули да ће им и у самом селу копати бушотине, подигли су глас и позвали новинаре. Првог дана је ситуација била напета и по новинаре нимало пријатна – посебно за запослене на КИМ радију који ситуацију у Кузмину скоро свакодневно прате – јер су им радници фотографисали возила, регистарске таблице, па су били принуђени да зову полицију. Био је то знак да је, бар овде на локалу, народ сазнао шта се још дешава у време епидемије и најтежих мера. Већ сутрадан су људи из „Косовске енергетске корпорације” људима по селу нудили да потпишу некакав папир на албанском – само један примерак – на којем је исписано само име, не и презиме власника.
„ЗОНА ОД ЕКОНОМСКОГ ИНТЕРЕСА”
Затечени ситуацијом, Срби из Кузмина су уместо понуђеног папира потписали петицију и тражили састанак са представницима локалне самоуправе, али и надлежнима који врше ископавања. (Бриселским споразумом они припадају албанској општини Косово Поље, док је истоимена локална самоуправа по српском систему постала Привремени орган, и она је непостојећа за приштинске власти.) Први састанак је пропао, али брзо је заказан други па су на њему Срби сазнали да о копању на својим имањима нису били обавештени јер „Косовака енергетска корпорација” није могла да пронађе власнике имања – у селу од 350 душа. Међутим, обећали су да неће више улазити на имања без сагласности власника и да ће на терен у најкраћем року изаћи Комисија за процену штете. На основу тог извештаја платиће им насталу штету.
Најшокантније што су Срби из Кузмина чули на том састанку јесте податак да је њихово село још 2009. године одлуком такозване косовске владе, којом је тада председавао Хашим Тачи, проглашено „зоном од економског интереса”. На састанку им је та одлука, после 11 година, уручена на албанском језику. Једино што су могли јесте да затраже да им се иста достави и на српском језику. Шта ће даље бити са селом Кузмин, остаје да се види. Тренутна ситуација их озбиљно брине јер води ка њиховом исељавању. Тренутно муку муче са неисправним списковима, јер Албанци доносе своје спискове који су непотпуни и одбијају да користе оне које су представници села саставили. Другим речима, шиканирање и даље траје.
Срби на Косову и Мертохији трпе насиље у тренутку када се цео свет бави коронавирусом. Сви броје мртве, оболеле и излечене, само овде, и у таквој ситуацији, Албанци кидишу на Србе. О страху преосталих Срба у набројаним местима, али и у другим – јер сви можемо лако доћи на ред – сувишно је говорити. Са њим живимо од рођења. Неизвесност је саставни део наших живота. Може ли игде на свету да се уђе на туђе имање и да се врше некаква истраживања без писмене сагласности власника? Приватна имовина неприкосновена је свуда на свету, осим на Косову и Метохији.
После ових дешавања у Кузмину, питамо се да нису и наша села прогласили „зоном од економског интереса” или неком другом зоном, како би увили погром. Можемо само то. Да се питамо потпуно обесправљени и без наде да ће нам неко помоћи, ако нас какво слично чудо снађе. На памет ми пада питање где су ту истина и правда? Али њих за нас нема, нити је икоме стало да се за њих сазна – у Београду, Бриселу, Вашингтону, Москви, Пекингу… Ми смо само колатерална штета њихове политике или овог пројекта који је у току. Може све у свету да се промени, али на Косову и Метохији мењају се само генерације оних који терор трпе и оних који га спроводе.
Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице
Насловна фотографија: AP/Visar Kryeziu
Извор Нови Стандард