Тако је говорио велики Меша Селимовић: Србин сам, припадам српској књижевности и знам и зашто

Мехмед Меша Селимовић рођен је на данашњи дан 26. априла 1910. године у Тузли. Студирао је у Београду. Добар дио живота провео је у Сарајеву, а последње, пензионерске дане, сачекао је поново у Србији. Био је редовни члан Српске академије наука и умјетности.

Био је комуниста, љевичар, атеиста и за себе је говорио да је српски писац муслиманског поријекла. За њега су Муслимани вјера, а не нација. Он је инсистирао на томе да пише српским језиком, да је припадник српске књижевности, иако му име није српско – испричао је у једном интервјуу Никола Момчиловић, унук славног писца.

Босна га никада није прихватила због тога што се није хтио савити, што је био свој“, рећи ће једном приликом Мешина супруга, ведра и самосвјесна жена, ћерка генерала Краљевине Југославије. Била је одана Меши и његовом стваралаштву, умјела да јасно каже и покаже да је спремна да с њим иде и на крај свијета по њихов комад среће. Њено је име Дарослава Дарка Божић. Ваљда ће због ње Меша написати: „Ко промаши љубав, промашио је живот“.

Њихов одлазак из Сарајева никог није узбудио. Чак је и недјељник „Свијет“ написати: „Остали смо без Савића и Репчића, па можемо и без Меше Селимовића“. Иначе, Савић и Репчић су фудбалери који су дрес ФК Сарајева замијенили црвено-бијелим дресом Црвене звезде, за коју је и сам Меша навијао.

Српској академији наука и умјетности Селимовић је, 3. новембра 1976. године, послао писмо сљедеће садржине:

„Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредјељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје сродство са њима немам потребе да доказујем…

„Није, зато, случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и умјетности, са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним аутобиографским податком.“

Упркос овом изричитом ставу и супротстављању супруге Дарке, у освит рата, његово дјело „киднаповано“ је и увршћено у сарајевску едицију „Муслиманска књижевност 20. вијека“.

О томе да се Меша до краја живота изјашњавао као Србин много је писано. Ипак, можда најбоље о томе данас свједочи једна анегдота из књижевниковог живота.

Једном приликом, на загребачком Књижевном кутку, Меши Селимовићу је од стране организатора постављено питање од ког се очекивало да испровоцира Мешу: „Зашто се ви, Мехмеде Селимовићу, осјећате Србином?“, упитали су.

Његов сталожени одговор моментално је утишао цијелу салу: „До 1941. сам се осјећао Србином, а нисам се питао зашто. Од 1941. знам зашто сам то“.