Тим речима војни аналитичар Светозар Јокановић реаговао је на изјаву бившег главнокомандујућег америчких копнених снага у Европи генерал-потпуковника Фредерика Бен Хоџиса, који је рекао да Србија уместо што купује скупе оружане системе као што је ”Панцир С1” против непостојећих претњи из ваздуха, на много бољи начин може да улаже драгоцена средства, изграђује инфраструктуру и отвара радна места, што би младим грађанима Србије градило веру у бољу будућност.

Америка не набавља „Панцир“, али троши немерљиво много новца

„Изјава америчког генерала јесте занимљива, па и симпатична али сигуран сам да би се много више радних места у целом региону отворило од новца који амерички председник троши на изградњу противракетне одбране (ПРО) чији се елементи налазе у нашем комшилику. У поређењу са тим трошковима новац који троши Србија за своју војску је стварно симболичан“, каже Јокановић за Спутњик.

Он истиче да набавка система „Панцир С1“ представља значајно унапређење одбрамбених способности Војске Србије и да наша РВ и ПВО на овај начин, после више деценија застоја, наставља озбиљан процес ревитализације.

„Не желећи да умањим значај ове набавке и чињенице да Војска Србије након више деценије добија нове савремене системе ПВО, морам да нагласим да су ово тек први и заиста неопходни кораци на путу ревитализације ПВО. Погрешно би било створити утисак да ове набавке нису неопходне и да су евентуално постојале још неке резерве на које је војска могла да рачуна. Државно руководство почиње да спроводи оно што се морало урадити пре више деценија“, каже Јокановић.

Лекција из историје

Према његовим речима, наша ПВО и данас располаже системима који, су без обзира на спроведене модернизације, и даље недовољно респектабилни – развијени су у Совјетском Савезу педесетих година прошлог века, а и број тих система у војсци „више није велики“.

„Почетком деведесетих година српску престоницу је бранило чак осам ракетних дивизиона ПВО опремљених системима С-75 ‚Двина‛ и С-125М ‚Нева-М‛. Београд је могао да рачуна на кружну, вишеслојну жилаву одбрану која ће га штитити на свим висинама. Још три велика града ондашње државе штићена су са по четири дивизиона који су имали системе С-75М ‚Волхов‛ или С-125М ‚Нева-М‛. За потребе заштите највећих стратешких групација, ЈНА је почев од средине седамдесетих година набављала самоходне ракетне системе КУБ-М. Данас све то звучи импресивно, али већ осамдесетих година било је јасно да су нека од тих средстава застарела и да ако желимо одбрану која одвраћа агресора од напада на нашу земљу морамо покренути нови талас модернизације“, прича Јокановић.

Како наводи саговорник Спутњика, због дешавања у Југославији деведесетих година прошлог века нова техника није набављана, а старе системе смо због истека ресурса постепено избацивали из употребе, што је довело до тога да бомбардовање земље 1999. дочекамо неспремни. То је историјска лекција из које треба да учимо, истакао је Јокановић.

„Још у јуну 1993. министар одбране Павле Булатовић обавестио је руководство земље да трошкови опремања војске системом С-300ПМУ и ‚Тор‛ износе укупно 124 милиона долара. Продавац је, како је министар тада нагласио, био спреман и да разговара о кредитним или ‚off set‛ аранжанима. Споменута је могућност да би се плаћање ове ‚специјалне набавке, од изузетне важности за безбедност земље‛ могло пролонгирати за наредних пет-шест година. Притиснути последицама санцкија, недостатком хране и медицинског материјала за становништво, југословенски политички врх је стао иза става Радоја Контића да пара за војску нема, те да треба гледати ‚како да се преживи‛. Пред сам почетак сукоба са НАТО, на састанку са генералом Спасојем Смиљанићем, Џон Пембертон, војни аташе САД у Београду, показао је да га највише занима само једно: ‚Имате ли С-300? ‛. Финансијска средства за један дивизион су ипак нађена, али већ је било прекасно за испоруку било чега“, прича Јокановић.

Чекамо „крупне системе“

Како додаје аналитичар, наша ПВО је тако ушла у рат са далеко моћнијим противником, а притом наоружана застарелом техником.

„Погрешно је схватање како је сва техника преживела тај сукоб – губици су били значајни. Тога је било свесно и руководство земље, па је одмах по завршетку рата направљен план ревитализације наше ПВО. Део састава је завршио преобуку на нове системе С-300, ‚Бук‛ и ‚Тор‛, али је реализацију планова поново прекинула политичка криза у земљи. У периоду након петооктобарских дешавња није рађено ништа на обнови наше ПВО. Као последица сукоба са НАТО и истека ресурса од 11 дивизиона система НЕВА-М – седам у Београду и четири у Краљеву – данас имамо само два. На њима је спроведена модернизација до нивоа С-125М1Т и они данас бране Београд. Од преживеле технике из чак 20 батерија самоходних ракетних система КУБ-М које су биле распоређене од Новог Сада до Даниловграда формирна су три самоходна дивизиона у Нишу, Новом Саду и Крагујевцу. Ови системи пролазе делимичну модернизацију на ниво КУБ-М1. Зато се надам да најављена пауза у набавкама ‚крупних система‛ неће трајати предуго, али и да ће сви пријатељи Србије и са Истока и са Запада конкретно помоћи у обнови српске војске“, закључио је експерт.