МИЛАН РУЖИЋ НА ПРОМОЦИЈИ ФИЛМА „ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ“ ПЕТРА БОЖОВИЋА: Овај филм јесте православан, али није примирје, већ отворени рат свему антиуметничком

Поштовани пријатељи, уважена уметничка братијо, овај дан се може прогласити празником српске кинематографије, књижевности, духовности и саборности, јер нико у ствари није сигуран да ли је „Горски вијенац“ песма, поема, роман, мит, литургија или брат Библије, али једно је сигурно, а то је да је он већ две деценије сасвим сигурно филм, и то филм који од данас публика може да гледа на великом платну.

Како „Горски вијенац“ није само књига, тако ни Његош није само владика, већ и песник, филозоф, државник. Њих је пратио и Пера Божовић који више није само један од наших најбољих глумаца, већ нам се указује и као редитељ, и то не само филмски, већ и позоришни.

„Горски вијенац“ Пере Божовића, захваљујући Кинотеци, остаће један од оних подухвата који ће прогањати некултуру и ријалитизацију света у ком живимо. Овај филм јесте православан, али није примирје, већ отворени рат свему антиуметничком.

„Горски вијенац“ је Његош писао у грозници у којој је горео због поста, а Петар је филм правио горећи у грозници распада државе и ушију још врућих од НАТО бомби. Филм је снимао у доба дивљаштва, а приказује га данас у доба глобалне некултуре. Снимио га је са минималним буџетом, а достигао максимални учинак, што свакако не би било добро говорити на овим местима да се они који финансирају филмске пројекте не навикну и не показују прстом на овај филм говорећи: „Је л’ видите да може без пара?“

Његошево дело је данас одређено идеолошком матрицом о истрази потурица, а оно је много веће од тог ускоумног схватања, јер је у питању права, узвишена уметност. Како је дело растерећено идеологије и политике, тако је направљен и филм. „Горски вијенац“ је највећи уметнички домет и највиши умохват. Он је написан тако што је исцрпљено тело, расковано небо, раскриљена васиона, огољен ум и запаљена свака мождана вијуга. Таква дела не настају сваког дана, па чак ни у сваком веку. „Горски вијенац“ је идентитетски еп српског народа, наша лична карта и замена за Библију уколико би свет, не дао Бог, без ње остао.

Ако би постојао некакав оноземаљски састанак најумнијих глава, највећих истина, свих светаца, доживотних и оноживотних монаха, збор љубави свих срца која су икада закуцала у грудима неког човека, океан суза исплаканих из свих очију света, а све ово на једном месту благословено од стране Господа, „Горски вијенац“ би био записник и закључак таквог састанка, предат у руке младога владике да тим поклоном свом народу докаже постојање Бога.

„Горски вијенац“ је драги камен који смо ми уградили у круну европске цивилизације и светске уметности, са једном једином маном, јер мора имати ману као и народ ком је дарован, а то је да је непреводив на друге језике, што опет мора бити доказ да Господ воли Србе чим је само нама дао ово ремек-дело.

Да се вратимо у овај свет и у овај дан.

Колико је дело велико, толико је већа опасност да филм буде потпуни неуспех, али храбри људи, срца великог од љубави и главе пуне мудрости, никада се не боје великих ствари и не творе недостојна дела. Тако је и Петар Божовић, један од тих људи, направио овај филм спасивши наш народ срамоте да нема филм направљен по свом највреднијем уметничком делу.

Од Косовског боја, највећи српски пораз је смрт Његошева, али ми Срби имамо среће да међу нама има оних који његово дело носе на филмским тракама, у књигама и на уснама као најлепшим корицама највеће књиге нашега народа.

„Горски вијенац“ као књига чува сам себе и чува нас, а Југословенска кинотека од данас чува њега, док на нама остаје да чувамо Кинотеку и читамо књигу за нас откинуту са небеса која ће, уколико је запоставимо, поново одлетети горе одакле се вечерас задовољно смеју сви они који су хтели, али нису имали времена, храбрости или прилике да сниме или погледају чисто уметнички филм о надуметничком и свевременом делу.

А кад је већ Његошева капела срушена и његове кости седам пута разметане да би се на крају њихов део сакрио на Ловћену у оној страшној творевини налик на супермаркет, нека се његова сена и његово дело сада одмарају у овом филму као у капели какву је за живота пожелео, а на којој је захваљујући Кинотеци, вечним словима уписано: „Подиже Хаџи Петар Божовић за владикиног и свог живота да се имају због чега на небу састати.“

 

(Беседа Милана Ружића на пројекцији филма „Горски вијенац“ Петра Божовића у Југословенској кинотеци.)