МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Што су литије до житије Црне Горе – Шта су нам дани до молебани?

Пише: Михаило Меденица

Што су литије до житије Црне Горе,
ђедови зборе…
Листам ливаде исписане косцима,
о Србима, божијим просцима.

Веле да није било дана до тога,
најлепша млада за драгог, Бога.
Из српских, најбољих кућа,
у мираз небо трен пре сванућа…

Као кад располутиш кришку проје,
злати се оцилима, умије тамјаном, поје…
У косе уплела море, вале низ бедра ко токе,
у долами од гора, под велом- Боке.

Узела распећа за ђевере и кумове,
разгрнуо Господ небеса- простро их за друмове.
Послао пред невестицу анђеле и херувиме
да је дочекају, да је гостоприме…

Окитили је манастирима и иконостасима,
моштима у испоснице каменим горостасима.
И од свода дијадема,
јаслама из Витлејема…

Да рађа иконосце довека,
Србина кајног, човеку- човека.
Шта је Србин до воштаница,
предак јутрења, потомак плаштаница…

Шта је то Србин без Црне Горе,
ништа до мртвијех душа море.
И шта је без Србина – гора до црна,
завичај јада – вериге трна.

И шта су литије до житије Црне Горе,
ђедови зборе…
И шта смо до исти они ђевери и кумови
путокази, луче, господњи друмови…

Шта смо до унуци оних распећа,
крв – крви свете, пламен од свећа.
Шта смо до Срби, народ кивота,
животом пострижени за васкрс живота.

Шта су нам дани до молебани?
Шта смо до рођењем већ иконописани?
Шта ће та сила, јалово строго
оцу што кћер је дао за Бога?

Устави се беспаме
где то мрена крсту прети?
Крст где сломиш- крст ту роди,
кост саломи- Србин ходи…

Вјечна била Црна Горо,
гора моја крстом цвета,
литије су твоје миро
са Косова поља света…