НИКОЛАЈ РЕРИХ: Борба против незнања

Свако се мора борити против незнања у својој области. Управо сада је та борба посебно нужна, јер ће бити нужно бранити све што је добро, лепо и просвећено.

„Борба против незнања би требало да је светска појава. Ни један народ се не може похвалити да је довољно просвећен. Нико не може имати довољно снаге да се у двобоју одупре незнању. Знање мора бити свеопште и подстицано потпуном сарадњом. Путеви информација не знају за препреке, исто тако и путеви знања морају процветати кроз размену мишљења. Не треба мислити да је за образовање негде учињено довољно. Знање се толико увећава да је неопходно непрестано модернизовати методе. Ужасно је видети окамењене мозгове који не признају нова достигнућа. Ниједан од оних који негирају не сме се називати научником. Наука је слободна, поштена и неустрашива. Наука може у трену да промени и осветли проблеме, свемира. Наука је прелепа и зато је и безгранична. Наука не трпи забране, предрасуде и сујеверја. Наука проналази велико чак и у потрази за малим. Упитајте велике научнике – колико су се пута дешавала најфасцинантнија открића у процесу обичних посматрања. Око је било отворено и мозак чист. Пут оних који умеју слободно да посматрају је пут будућности. Борба са незнањем је оно што је хитно потребно, као борба са распадањем и труљењем. Борба са тамним незнањем није лака, оно има много помагача. Оно борави у разним крајевима и скрива се у различитим костимима. Треба се наоружати смелошћу и стрпљењем, јер је борба са незнањем борба са хаосом.“

Још пет векова пре наше ере са Истока су се зачуле благословене речи: „незнање је најтежи злочин“. потом су нам велике аскете првих векова хришћанства оставиле у аманет да је „незнање пакао“. Заиста, из тог тамног понора рађају се сви братоубилачки злочини, свет испуњава она лаж и тама која подстиче на најружнија, најбруталнија и најодвратнија дела.

МУЧЕНИЦИ НАУКЕ

Гутати храну још не значи живети. Исто тако, бити писмен не значи бити и просвећен. Писменост је природна исхрана, али ми знамо да храна може бити и корисна и штетна, исто као што писана реч може служити и светлости и тами. Просвећеност и култура су синоними. И једна и друга реч у себи садрже спремност на безграничну спознају. У ватри те непрестане обнове свести прочишћава се и човекова суштина. У том поштеном и неограниченом раду на знању људи се оплемењују и почињу да схватају шта значи служити човечанству и свету. Истинском научнику су очи отворене и мисао необуздана. Али, као и све на овом свету, око треба васпитати и мисао треба васпитати. Од првих корака на путу образовања, светло допуштање и отварање нових хоризоната мора да буде у самом темељу основног школовања. Знање мора бити ослобођено условних оквира. Знање је пут ка радости, али и радост је посебна врста мудрости.

Научници и уметници знају значење речи – надахнуће. Они знају за оно прозрење у коме се отварају нове, рафиниране форме и спознају дотад непримећене, а можда и заборављене високе енергије. Из далеких векова, до нас је стигла свест да је мисао енергија, да је мисао светолоносна. Још поодавно су неки људи знали да мисао може бити сугерисана, или тачније пренесена. Али чак је и једна тако стара истина тек недавно, пред очима последње генерације, ушла у употребу у научном мишљењу. Сви смо сведоци да су се незналице донедавно подсмевале такозваном магнетизму и хиптнотизму. Дошло је до тога да је једна иста сила под различитим називима различито доживљавана. Месмермизам је био исмејан и осуђен, али је под именом хипнотизма добио какво-такво право на постојање. Из неког разлога су поједине пилуле морале бити позлаћене, а бочице са лековима су морале добити специјалне налепнице. Отуд је разумљиво зашто су неке хемијске елементе, данас потпуно признате, алхемичари морали да скривају називима орлова, феникса и другим симболима.

Сви се сећамо како су се, у време када је професор Бехтерев оснивао Неуролошки институт, сви које није мрзело подсмевали његовим експериментима преноса мисли на даљину. Велика слава Бехтеревљевог имена га није сачувала не само од подсмеха, него и од разноразних оптужби. Незналице су шапутале да је немогуће основати читаву установу само за изучавање процеса нервног система и мисли. Шапутало се о неким политичким подухватима или о романтичарским разонодама, па чак и о Бехтеревљевом лудилу. Ето какве Херкулове стубове су створили грчеви незнања.

Сећам се како се у тим злобним дошаптавањима мучно спомињала књига Гастона Тисандјеа Мученици науке. Куда даље ићи када је још у наше време нека академија прозвала великог Едисона за шарлатана због његовог фонографа, а неки универзитети женама нису дозвољавали стицање високог образовања. И понављам, све то се није десило у средњем веку, већ у наше време. То нису чинили некакви неписмени дивљаци, већ људи који су на себе налепили мртву етикету официјалне учености. Нећемо набрајати бескрајни низ истинских мученика науке, али кад смо већи споменули хајку против женског образовања, сетимо се бар генијалне математичарке Софије Коваљевске, која није могла да упише ни један универзитет, док је истовремено добијала светска признања за своје радове из области више математике. А колико је тек било врхунских научника и лекара који су због прогона својих колега-незналица морали чак и да напусте своју домовину.

Свет се поноси именом великог физиолога Павлова, свуда се понављају формуле његовог учења о рефлексима и други његови генијални увиди. Али, чак и та светска делатност, овенчана Нобеловом наградом, у неким специфичним круговима је изазвала тек слегање раменима. Оне који су слегали раменима такође карактерише њихово незнање. Доиста, никакве униформе, никакве мртве, схоластичке етикете не могу сакрити мизантропију, завист и глупу ограниченост. Борити се са неписменошћу је кудикамо лакше него победити мрачну хидру мизантропије, са свим њеним атрибутима – завишћу, сумњом, плиткоћом, сплеткарењем и оним тајним кампањама које силе мрака умеју тако вешто да спроводе. Јер су силе мрака и силе незнања – срамотни синоними – веома уско повезане. Од свих осећања, љубав и мржња најјаче и најбоље уједињавају људе.

ИЗВАНРЕДНА ДОСТИГНУЋА
Наравно, упркос свим жестоким нападима незнања, светла спознаја се одиграва широм света. Сетимо се макар скорашњих података који су обрадовали просвећени свет. Сетимо се свих изванредних достигнућа великог биолога Бошеа у области живота биљака. Проф. Комптон објављује да је човекова мисао најважнији фактор на свету. Проф. Метаљников нуди резултате истраживања имунитета и бесмртности једноћелијских организама. Др Котик истражује пренос осетљивости. Професор Универзитета у Минстеру, В. Стемпел, доказује постојање невидљивог зрачења свих живих бића. Др Доблер са Универзитета у Хајлброну износи тврдње о постојању недавно исмејаног земљиног зрачења и о његовој повезаности са магнетизмом код људи. Хари М. Џонсон, професор Универзитета у Вирџинији, доноси поучне закључке о природи лудила. Др Отриан, директор једне метереолошке станице у Немачкој, проучава утицај атмосферских појава.

Опат Море, француски астроном, доноси интересантне закључке о сунчевим пегама. Амерички биолог Бернард Проктор проучава животне услове на великим  надморским висинама. Француски научник др Леви Валенси упозорава на епидемије лудила. Др Ризе спроводи експерименте који се баве утицајем ритмова. Др Бернард Рид, британски научник, повезује достигнућа древне медицине са савременим проучавањем витамина. Млади мађарски научник открива невидљиве зраке. Експерименти професора Ришеа и Жилеа и закључци сер Оливера Лоџа су свима познати. Професор Универзитета у Лајдену В. де Хаз истражује апсолутну нулу, доказујући немогућност њеног постојања. Професори Харвардског универзитета Јосиф Рајн и Вилијам Макдугал постижу изузетне резултате у преносу мисли на даљину. Колико предивних постигнућа! Дакле, у свакој земљи постоје светли трагаоци који неуморно и неустрашиво размичу засторе знања. Али ипак сваки од тих великих људи остаје усамљен и принуђен је да у својој области, а понекад и у јавном мњењу савладава незаслужене потешкоће.

Врло је дугачак списак скорашњих радова који проширују условне оквире мишљења. Сама природа у пракси притиче у помоћ сваком мислиоцу. Сунчеве пеге, са свим закључцима које иду уз њих, о којима пишу највећи ауторитети нашег времена, попут проф. Џинса, Абота и других, подсећају нас да се ближи време када ће чак и толико исмевана астрологија показати као ништа друго до формула астрономије, и још једна велика грана науке биће ослобођена клевете. И људи ће схватити да су у животу окружени великим хемизмом и да и сами представљају прецизну и моћну хемијску лабораторију. Сви су читали о недавно обављеном експерименту с хемизмом људских зрачења из прстију, при чему је зрачење поједиих људи убијало штетне бактерије. Исто тако се сећамо и експеримената проф. Јурјевича, који су потврдили да је енергија коју човек ослобађа заправо проводник и спона између иначе међусобно неспојивих елемената. Зар нису исто то сведочили покушаји неправедно прогањаног Килија? Дакле, проучавање човечијег зрачења и психичке енергије усрдно призива човечанство ка што скоријим невероватним достигнућима.

Незналице јако воле да се смеју индијским јогинима. Ход по ватри, седење на води, испијање најјачих отрова, заустављање или убрзање пулса према сопственој жељи, сахрањивање човека живог и његов повратак у живот после неколико недеља – све су то за незналице тек вешти трикови и шарлатанство. Али ипак, у веома позитивном и распрострањеном часопису Модерн ривју може се прочитати чланак са фотографијама о ходачима по ватри у Мисору, о чему часопис јавља у вези с демонстрацијама, Кашмирца Худабакша у Лондону, које су одјекнуле у читавом свету. Седење на води Ганга је названо шарлатанством и опрезни људи који су то видели својим очима додавали су: не знамо да ли је било некакве подводне потпоре. Али енглеске новине сада пишу о жени која има способност толико драстичне промене своје телесне тежине да је такав подухват на води за њу сасвим изводљив, и да представља нешто попут промене поларитета. Извештаји о, са научне тачке гледишта необјашњивим, демонстрацијама Баварке Т. Нојман обишли су свет, а недавно су све новине биле препуне репортажа о невероватном случају деветогодишње девојчице Шанти из Делхија. Низ истакнутих посматрача потврдило је тај невероватан случај.

Из Летоније стиже сведочанство коме је посвећена читава једна брошура, о необичном случају осмогодишње девојчице која чита мисли. Недавно су регистровани несумњиви случајеви хватања радио таласа без апарата и изузетна способност два италијанска дечака да виде кроз зидове и друге непрозирне предмете. Наравно, у средњем веку би сви ови несрећници због своје необичности били највероватније спаљени на ломачама. Али и у данашње време човеку који сам хвата радио таласе ипак не гине лудница.

Не заборавимо на чудесне визије Јованке Орлеанке које су спасиле Француску, а због којих су је њени савременици-незналице осудили на ломачу. Поред оних који сами поседују необичне способности, чак су и њихови проучаваоци изложени разним врстама прогона и у данашње време. Сетимо се неправедног подсмеха који је трпело Друштво за психичка истраживања. Клица сваког новог, предрасуда лишеног научног подухвата трпи нападе. Резултат је један необично наказан призор. С једне стране се отварају нове образовне установе које тобоже позивају на нове спознаје, а с друге се свака необична појава која још није ушла у нејелементарније уџбенике показује као достојна не само подсмеха, него и прогона свих врста. Значи, хидра незнања не налази се само у неписмености, већ и у окамњености перспективе и мизантропији.

НУЖНА БОРБА ПРОТИВ НЕЗНАЊА
„Свака негација истине доказ је незнања и штети не само ономе који негира, већ и простору. Борба против истине је зараза за простор, али постоји и одвратнији чин – када људи који су једном спознали истину одступају од ње. Безумно је такво одступање у таму! Има случајева у историји човечанства када су делићи истине већ били достигнути, али су затим, услед крајњег незнања, неки квази-учитељи покушавали да од народа поново сакрију неоспорно стање ствари и доношени су закони који ће једног дана бити посматрани као срамне странице историје. Притом нису нуђени никакви докази, него је наређивано да се негира оно што је очигледно. То је као када би се налагало неверовање у сунце зато што неко због слабог вида не може да га види. Неко због свог незнања и себичности забрањује другима да знају шта је стварност. Нека се људи присете колико се пута одступало у таму у разним вековима. Можда таква присећања подстакну човечансто на поштење и праведност.“

Дакле, свако за кога Просвећеност и Култура нису празне речи мора да се у својој области, у складу са сопственим снагама, бори против незнања. Нека нико не каже да нема могућности за тако нешто – то не би била истина. Незнање – и јавно, и тајно, са свом својом притворношћу и превртљившћу, авај, свуда постоји. У свим сферама живота чист ум може да опази нечистоћу и прљавштину које треба почистити. И сада, када у свету грме топови и такмиче се отровни гасови, управо сада је свака борба са незнањем посебно нужна. Биће нужно бранити све што је добро, лепо и просвећено.

Ако неко чак и не успе у својим племенитим покушајима, то ће ипак бити покушаји, а не само апстрактне замисли. Осим тога, сваки покушај у себи већ садржи елемент остварења. Зато је сваки покушај већ и доброчинство. Сигурно ће неки помагачи незнања шапутати да су речи о култури и просвећености баш сада неумесне. То је њихова класична подвала, да се у сваком тренутку човечијег живота тражи разлог зашто за стремљење ка култури и просвећености баш у том моменту није прави час. То својом формулом се слуге незнања и одају. Јер управо је за добро, културу и просвећеност увек прави час.

Не постоји човечије стање у коме је човеколикост неумесна и долази у зао час. Да шапуће о тој неправовремености може само мизантропија, која у мраку своје јазбине вечито машта да људски род претвори у чудовишта која се међусобно прождиру. Одиста, од најмањег до највећег, свако може и мора да да свој допринос борби против незнања. Окупљајући се у групе и самостално, свако може да бар на неком месту сасече подругљиво чудовиште незнања. Сваки труд у себи већ садржи покушај усавршавања и просвећивања. Само се бестидно подсмева потрагама за знањем. У праведном сваког незналачког негирања, борац за културу ће наћи и адекватну мисао и јаку реч и прелепим делом ће запечатити победоносни пут просвећености.

Слава поборницима Културе! Слава Трудбеницима! Слава неустрашивима!

 

Урусвати, Хималаји, 10. јун 1936. године

Одломак из књиге: Николај Рерих, Неразрушиво, Београд, Логос, 2019.

Николај Рерих (1874-1947) био је руски сликар, философ, научник и писац

Одабир текста, наслов и међунаслови: Нови Стандард