Црногорски министар спорта и младих Никола Јановић, и сам бивши ватерполиста, осудио је селектора ватерполо репрезентације Црне Горе Владимира Гојковића због његове посјете Цетињском манастиру, када је митрополит Амфилохије честитао њему и читавој ватерполо репрезентацији бронзану медаљу освојену на првенству Европе у Будимпешти.

Јановић је Гојковићу путем налога Министарства спорта на Твитеру поручио да — „не разумије контекст црквених одликовања, посебно не у колективним спортовима“.

„Држите се благослова и подршке државе, јер једино она припада свима у репрезентацији, као што репрезентација припада њој“, казао је Јановић.

Истовремено, став селектора Гојковића да подршка и благослов Цркве значе много, како њему тако и читавој ватерполо репрезентацији, наишао је на снажну осуду режимских аналитичара и медија. Са друге стране, добар дио јавности је у чуду — откуд то да високи званичник Владе било кога прозива због његових религијских опредјељења…

Утисак је да је оно што је власти у Црној Гори највише забољело у овом случају — да благослов ватерполо репрезентације од стране Цркве дословце обесмишљава омиљени наратив власти да је „СПЦ против државе“.

„Благослов државе“, а не Цркве

Такође, за многе је и спорна оцјена министра да спортиста прије свега треба да тражи „благослов државе“, а не Цркве. Према мишљењу дугогодишњег новинара Матије Николића — то што се сада на удару нашао и селектор ватерполо репрезентације Црне Горе Владимир Гојковић, продукт је свијести да је управо предсједник ДПС-а Мило Ђукановић тај који је позван да даје благослове.

„Док им је Гојковић са својим момцима у базену омогућавао гордо слушање химне и организовање на тргу славља са примјесама шовинизма и излива мржње, био је херој Монтенегра. А када је отишао по благослов у цркву (а гдје би друго), тада му је министар спорта Јановић објаснио да је на погрешној адреси — ’Рука се, Гојковићу, љуби Милу Ђукановићу, а не митрополиту Амфилохију‘, издекламовао је министар спорта очигледно добро научен текст“, оцјењује Николић за Спутњик.

Литије Монтенегро претвориле у Црну Гору

Наш саговорник додаје да цјелокупна јавност, и наша и инострана, овим примјером може да види докле је стигао Монтенегро, који се мирним литијама ових дана препородио — у Црну Гору.

„Притом, контуре власти још увијек папагајски понављају да светиња није Бог, већ Монтенегро, те да цркве нису цркве ни храмови ни светилишта ако нису њихови, односно, да се са њима не може управљати из центра Монтенегра — а то је за њих Мило Ђукановић, гдје год он био“, каже Николић.

Он наглашава да је овакво проклизавање високих званичника Владе очигледно последица околности да власт покушава да гради стратегију у односу на новонасталу ситуацију која је за њу изузетно комплекса.

„Суочени са литијама у свим градовима Црне Горе, које су по бројности епских размјера до сада невиђених код нас, власти схватају да од почетне Ђукановићеве премисе — ’да се нико не залијеће, јер је њих више‘, нису остали ни дугмићи. Та спаљена Ђукановићева теорија се коси са елементарном чињеницом да се он разилази са својим народом. И то не само да се он разилази са народом којег се давно одрекао када је било густо и када су падале НАТО бомбе, Ђукановић се све више разилази и са разним ДПС чиновницима и припадницима полиције и државне управе који се окрећу Богу, молитви и литијама. Народ, чији је Ђукановић предсједник, мирно се супроставио највећој Ђукановићевој жељи“, закључује Николић.