ВИКТОРИЈА НУЛАНД: Са Албанцима делимо поштовање људских права и дубоко разумевање историје

„Како каже албанска пословица – на муци се познају јунаци”, рекла је помоћница америчког државног секретара за Европу и Евроазију Викторија Нуланд, стојећи поред албанског шефа дипломатије Дитмира Бушатија овог понедељка у Стејт департменту. С осмехом је додала да је Албанија пријатељ САД и у добру и у злу и да је управо потписани документ о стратешком партнерству ове две државе то и озваничио.

Док се захваљивао САД на „ангажовању и подршци која Албанији омогућава да игра динамичну и конструктивну улогу у југоисточној Европи”, Бушати се вероватно није ни сетио да је „албанска пословица” стих Петра Петровића Његоша. Слушао је хвалоспеве на какве су дипломате у Приштини од пада Берлинског зида већ имали прилике да се навикну:

„Ми делимо толико тога: нашу тешку заједничку борбу за независност, љубав према слободи и демократији, поштовању људских права и дубоко разумевање историје”, рекла је америчка службеница, позната по томе што је објављен један прислушкивани разговор у Кијеву у коме је сликовито, речима које нису за новине, рекла шта Америка мисли о улози ЕУ у рату у Украјини.

Ова мала представа пред новинарима у Вашингтону последица је договора о стратешком партнерству државног секретара Џона Керија и премијера Албаније Едија Раме на самиту НАТО у септембру прошле године у Велсу. Као да је од тада „велика Албанија” за Раму постала легитимна и омиљена тема. Само месец дана после сусрета у Велсу пуштен је дрон са заставом „велике Албаније” на београдском стадиону током фудбалске утакмице. Главна личност у централној ложи био је Рамин брат Орси, који је приликом покушаја српских полицајаца да истраже ко је управљао дроном показао амерички пасош. Исте вечери је пуштен.

Потом је Рама у Београду, на конференцији за медије, стојећи поред премијера Александра Вучића, тражио да Србија призна Косово; за Нову годину је на фасади његове резиденције пројектована застава „велике Албаније”, а на заједничкој седници влада са косовским премијером Исом Мустафом у Тирани иза њих је стајала велика рељефна мапа без уцртане границе, на којој је писало: „Једна земља, један народ, један сан”. Пре две недеље у интервјуу једној телевизији чак је изнео неку врсту уцене ЕУ да ће се Албанија и Косово ујединити уколико Брисел не убрза косовски европски пут.

На том таласу албанске самоуверености и косовски министар спољних послова Хашим Тачи осмелио се да каже да ће „Србија трпети последице” због отказивања његове посете, коју је организовала сасвим непозната невладина организација у Београду, и одбијања да повуче потерницу за Тачијем и пресуду која му је изречена у одсуству због злочина почињених на Косову и Метохији.

У том контексту не треба заборавити ни да је међу „покретним условима” који се Србији испостављају на путу ка ЕУ и притисак да се Република Српска без остатка препусти Босни и Херцеговини.

Ноншаланција којом Рама изазива дипломатске скандале у неколико земаља, помињући „велику Албанију” једнака је оној кад се његов брат играо телефоном док су српски полицајци вршили увид у његов амерички пасош. Упорне провокације с темом прекрајања граница показују самоувереност људи који не страхују да ће им због тога с неког важног и утицајног места бити упућена било каква критика.

Зато су ваљда и били узалудни покушаји српске владе да добије реакције западних престоница јаче од млаке осуде. Од портпаролке ЕУ стигло је уопштено упозорење које је Вучић назвао „стидљивим”. Колико је то било неискрено, видело се када је висока представница Федерика Могерини у уторак, после разговора с Рамом у Бриселу, похвалила „напоре које та држава предузима како би била конструктиван партнер у региону и шире”.

Е, сад, какву „муку” имају Американци на југоистоку Европе кад Рама игра улогу јунака у њој и постаје стратешки партнер? Дестабилизација Балкана с прекрајањем граница и откидањем делова територије туђих држава присутна је опција уколико неко одбије „понуду која се не може одбити”.

Прекомпоновање балканског државног простора започело је повицима да се по сваку цену мора спречити стварање „велике Србије”, тобож Милошевићевог политичког пројекта. На развалинама бивше Југославије у међувремену су настале нове државице, а од Србије је силом отцепљено Косово.

Историчар и председник Напредног клуба Чедомир Антић констатује за „Политику” да је извесно да је албански национализам на Балкану током протеклих двадесет година експонент америчке државне политике. „То, наравно, не значи да Америка жели да створи ’велику Албанију’, јер да су то желели, она би већ постојала”, каже Антић и додаје да у овом тренутку постоји интерес да се регион дестабилизује због геополитичких и енергетских разлога, односно турског гасовода.

Колико Рамино потенцирање идеје о уједињењу Косова и Албаније узнемирава српску јавност, видело се и у петак на Факултету политичких наука, када су студенти упитали немачког амбасадора у Београду Хаjнца Вилхелма шта мисли о томе. Он је дипломатски одговорио да ту изјаву нико у ЕУ није оценио као корисну и да је довођење у питање граница на западном Балкану, иако неприхватљиво – стално присутно.

У тој изјави било је искрености, но, српски студенти су морали да је приме с извесном горчином, будући да је и Немачка учествовала у прекрајању граница на западном Балкану, подршком отцепљењу Косова и Метохије. Свеједно, од госпође Нуланд и њених колега нисмо дочекали дипломатски интонирану изјаву сличну оној немачког амбасадора.

Тагови: Албанија, Викторија Нулад, Европа, Србија