МИЛОШ КОВИЋ: Призренски утисци

Пре двадесетак дана, у Призрену, екскурзија студената историје са београдског Филозофског факултета на Косово и Метохију опасно се приближила наглом и неочекиваном завршетку. Од укупно 49 студената, њих 15 морали су да затраже лекарску помоћ. Сви су имали исте симптоме: повраћање, дијареју и грозницу.

Шта смо, у призренској болници, могли да очекујемо и чему да се надамо? Срби су из Призрена протерани у погромима 1999. и 2004. године. Међу убијеним Србима тада је био и на најстрашнији начин масакрирани отац Харитон из Светих Архангела, данас Свети Новомученик Харитон Архангелски и Црноречки. Малобројни Срби у Призрену данас опстају понајвише захваљујући професорима и ученицима Призренске богословије. Милица Ђорђевић, сада већ тинејџерка, и њена мајка Евица и даље живе у своме граду. Ту су и наше древне, обесвећене и обновљене цркве. Богородица Љевишка, штићеница УНЕСКА, још је окована жицом, са нагорелим фрескама, без осветљења.

У време једне од претходних екскурзија београдски студенти већ су били у призренској болници. Тада смо наишли, и код албанских полицајаца и код болничког особља, на врло коректан, професионалан пријем. Сада нас, је, међутим, било петнаесторо. Заузели смо скоро све собе одељења за епидемиологију. Позната лица лекара, медицинских сестара и полицајаца, препознавање и поздрављање уз уздржане, љубазне осмехе. Образовани средњи слој, пристојни људи, чине све што могу да би нам помогли. У нашем присуству сви између себе говоре српски. Српски телевизијски канал у соби медицинских сестара. Већина, укључујући и полицајце, школована је у Београду. Неки су дипломирали пре само неколико година.

Убрзо нам у посету долазе директор болнице, потом заменик призренског шефа полиције, главни санитарни инспектор, представница приштинског Института за јавно здравље. Директор болнице каже да ће све трошкове нашег лечења сносити болница. На Косову и Метохији је, наиме, бесплатан само основни преглед код лекара опште праксе. За озбиљније прегледе и интервенције косовски Албанци не долазе у Тирану, него у Београд.

На моје захваљивање, директор болнице ми говори о професионализму српских служби које су, када је почео рат, евакуисале робијаше из призренског затвора да би их, када је оружје утихнуло, све, живе и здраве, вратиле у Призрен.

Опорављени, напустисмо призренску болницу и, после додатног одмора у Светим Архангелима, настависмо нашу екскурзију, пут Високих Дечана и Пећке Патријаршије. Када смо стигли у Београд, лабораторијске анализе потврдиле су да нас је покосила свеприсутна вирусна инфекција. Сазнадосмо и да је, истог дана када и нас, сустигла чак 12 фудбалера Радничког из Ниша.

Заједнички живот је могућ – то је био мој основни, кључни утисак после овог несвакидашњег искуства. Знам да је, у данима погрома, у призренској болници било примера другачијег, нељудског поступања. Знам и да је Призрен посебан, да у Ђаковици или Пећи највероватније не бисмо били овако примљени. Па ипак, ми имамо о чему да разговарамо и чега да се, заједно, сећамо. Из перспективе данашњих завађених, колонизованих, државоликих творевина, криминализованих, сиромашних друштава, демографских суноврата и пропалих економија, живот у Југославији нам изгледа као доба стабилности, реда и мира. Упркос свему, имали смо добре школе, болнице и заједничку, популарну културу градске, образоване средње класе. Њен главни медиј био је српски језик.

Наша дубља, даља историја може само да потврди овакав начин размишљања. Балкан је, већ миленијумима, мозаик људи и народа различитих вера, језика и порекла. Овде није реч о либералној мулти-култи хармонији, него о паралелним егзистенцијама, прекиданим периодичним ратовима и међусобним прогонима. Трпељивост је, једноставно, била наметнута искуством и добро схваћеним, комшијским интересима. Међусобна пријатељства била су изузетак, бракови су доживљавани као опасно одступање од вере и закона. Људи су живели једни крај других, у готово раздвојеним световима. Али и такве, паралелне егзистенције, биле су боље од данашњих, геноцидних истребљења.

Зато су идеје које воде ка стварању Велике Албаније и разарању Србије сукобљене са историјским искуством балканских народа. Оне су у сукобу и са здравим разумом, јер ће нас одвести у нове ратове. Таква је, најпре, идеја «разграничења» између етнички чистих српских и албанских територија на Косову и Метохији. То је и «мали Шенген», којим се Албанија економски уједињује са албанским мањинама у суседним земљама. Такав је и продужетак, све до Ниша, ауто-пута Драч – Призрен – Приштина, стратешке комуникације изграђене за потребе америчке морнаричке пешадије.

Потребна нам је владавина права за све, без обзира на веру, језик и етничко порекло. Њу, међутим, не могу да нам гарантују људи осумњичени за ратне злочине, нити генерали окупаторских армија. То, у догледној будућности, мора да буде главни задатак и изазов за наше друштво и нашу земљу.

Мислите да је овакво расуђивање утопија? Али, шта је алтернатива?