ЖИВЕТИ СА 212 ЕВРА: Моје име је Никола Јовановић и долазим из најсиромашније општине у Србији

Моје име је Никола Јовановић и долазим из Сврљига, најсиромашније општине у Србији.

Просечна нето зарада у Сврљигу износи 32.152 динара или 272 евра и то је најнижа плата у Србији. Нижа је огромних 40% од републичког просека који августа 2019. године износи 54.115 динара а како се најављује, републичка просечна нето зарада у децембру износиће 500 евра.

Просечна зараде грађанина Сврљига упола је мања од зарада запосленог Београђанина.

Међутим, има много горих вести.

Од 2.770 запослених Сврљижана, тек нешто више од 700 срећника има зараду која се приближава републичком просеку. То су запослени у јавној управи и локалној самоуправи, у здравству, полицији, у суду, понеки предузетник и мали број оних који живе у Сврљигу а раде у Нишу. Сви они својом висином месечне нето зараде значајно доприносе оном просеку од 272 евра просечне плате у Сврљигу. На жалост, велика већина Сврљижана и Сврљижанки који уопште имају срећу да су запослени (ако се то може назвати срећом), њих више од 2.000 или 73% свих запослених прима месечну плату око 25.000 динара. Читавих 212 евра.

12.045 динара по члану домаћинства је усвојена и прихваћена граница апсолутног сиромаштва. Ако је ваше домаћинство трочлано, месечни приход домаћинства мора да износи најмање 36.135 динара. Највећи ризик од сиромаштва постоји код једночланих породица, у домаћинствима где је само један члан запослен, а то је најчешћи случај у Сврљигу и у породицама са више деце. Многи Сврљижани су на ивици апсолутног сиромаштва. Или испод ње. Званични подаци кажу да је стопа ризика од сиромаштва у Србији 24,3%. У Сврљигу стопа ризика од сиромаштва износи 40,2%.

Све нас је мање. Рођен сам пре 40 година у породилишту у Сврљигу. Одавно више нема сврљишког породилишта а и све је мање беба. И све је мање Сврљижана. Од 1979. године до данас број становника Сврљига се преполовио. Само у последњих десет година број становника смањио се са 15.344 на 12.557, колико се процењује да нас је данас. Дакле, за последњих 10 година број становника смањио се за 20%.

Да Вас подсетимо: Перјанице чика Сороша опет дижу из нафталина проблем „српског силовања“
Ове школске године у први разред основне школе Добрила Стамболић у Сврљигу уписана су 2 (два) одељења. Једва.

О овоме нико не говори.

Лјуди су отишли и даље одлазе трбухом за крухом. Иако је званично само око 12% грађана Сврљига на евиденцији службе за запошљавање, сви знамо да је број незапослених далеко, далеко већи. Неколико хиљада људи невидљиви су за систем. Званично се воде као — неактивни а међу њима има највише оних који су корисници социјалне заштите и новчане социјалне помоћи.

Сврљиг је општина старих. Просечна старост грађанина Сврљига је 51 година. А грађана старијих од 65 година је нешто више од 5.000 или 40%. 4.484 сврљишких пензионера прима просечно најнижу пензију у Србији, око 18.000 динара, 150 евра, да се преживи ако се може.

Чекајући дан када ће свечано бити обнародована вест да је просечна нето зарада у Србији достигла 500 евра, моји Сврљижани живе на ивици људске егзистенције. Са примањима којима не може да се обезбеди ни квалитетна храна. О новој гардероби, ципелама и капутима, новом фрижидеру, бојлеру или шпорету, летовању и путовањима и не размишљају. Не купују баш ни све лекове. Немају довољно новца. Па како ће са мање од 200 евра месечних примања да се лече кад и њихова деца не раде и њима треба да помогну?

О овоме се ћути. Важнија је Белмужијада.

Народни представници који се из петних жила труде да се што више и боље додворе гласачима купујући их за шаку повластица али и републичким моћницима продајући приче пуне шарених лажи, чудотворне хране, пића и весеља, хлеба и игара, својим неделима наносе немерљиву и непоправљиву штету Сврљигу и нама Сврљижанима. Јер Сврљиг данас није најлепша општина, како гласи њихова мантра, то је најсиромашнија општина у Србији, њени грађани су на ивици глади.

Да Вас подсетимо: Рецитација, скеч и реклама… Држава бира грађане за аудицију звану „Србија“
Оног тренутка кад народни посланик из Сврљига свој следећи говор у Народној скупштини започне речима: Моје име је Милија Милетић и долазим из најсиромашније општине у Србији у којој највећи број мојих суграђана живи на ивици беде, у том тренутку почиње суочавање са стварношћу и ствара се предуслов да се са дна крене горе.

Следећи корак је захтев Влади и председнику, кога толико и безусловно подржавамо, да се у најкраћем року обезбеди озбиљна инвестиција за отварање нових радних места. Ако републичка власт неће да се потруди око тог захтева, Милија мора да разапне шатор испред Владе или председништва и да тамо седи онолико дуго док му се захтев не испуни.

А и у вези инвестиције, прво и потпуно легитимно питање инвеститору мора бити колика ће бити плата радника. Ако намерава да раднике плаћа 200 евра — такав нам инвеститор не треба.

На жалост, тај тренутак се неће догодити. Ми живимо у времену продаје магле, у времену лажи и преваре, непотизма и корупције, нестручности и незнања. Суноврата етике и естетике. У времену у коме може да се лаже и краде и за то не сносе последице. Живимо у времену у коме може да се управља без икаквих резултата и да за то не будете кажњени од грађана на изборима. У времену медиокритета. У времену у којем може да се буде директор, заменик или чак и председник општине без дана радног и животног искуства. У времену у коме те кадија и тужи и суди а сердар хвали војводу.

Докле ћемо овако и где ће се денемо?

Негде ће се денемо, као и хиљаде наших пријатеља, деце, унука, суграђана који су заувек напустили Сврљиг.

* Сви подаци наведени у тексту званични су подаци Републичког завода за статистику.