РАСПАД СЛОВЕНСКИХ ДРЖАВА ДИРИГОВАН СПОЉА: Запад се плаши јаких Словена
Фото: Новости
Обједињена словенска цивилизација – био би то геополитички џин у глобалним размерама, а судбина Европе била би у словенским рукама. Ове речи познатог руског филозофа и геополитиколога Николаја Данилевског, можда би могле да буду најбољи одговор на питање због чега су готово све словенске државе збрисане са мапе. Крај 20. века обележио је распад СССР, СФРЈ, Чехословачке, сада се растаче Украјина, а у Пољској Покрет за аутономију Горње Шлезије тражи федерализацију државе по угледу на САД…
Историчари и геополитичари сматрају да је растакање словенских држава дириговано споља и да је реч о намери великих сила да тај простор распарчају, како би њиме лакше владале.
– То што је говорио Данилевски, још давно су схватили многи утицајни кругови, па су у том смеру много тога и урадили – каже Душан Пророковић, директор Центра за стратешке алтернативе. – Поменућу Хабзбурге и САД, мада је листа значајно дужа. Зато данас не можемо бити оптимисти када се говори о словенском јединству.
А да ли су словенске државе биле прилично лак плен и ако јесу због чега?
– Друштво је прелазило из једног друштвеног система у други, из социјализма у капитализам, било је дезоријентисано и није имало демократске институције које би га држала не окупу – оцењује социолог Слободан Вуковић. – У општој пометњи нису се снашли ни народи ни елите. А у таквој ситуацији и најмања варница споља изазове пожар.
Као главне спољне силе које су допринеле дезинтеграцији ових земаља, Вуковић види Немачку и САД.
– Распад СФРЈ почела је Немачка, а завршила Америка. Државе које су изгубиле Други свестки рат – Немачка, Италија, Аустрија, Мађарска, Бугарска – биле су против Југославије. Америка је то подржавала од првог дана, јер јој је била важна сарадња са Немачком – каже Вуковић.
Ту је, додаје он, и Католичка црква, која је вршила притисак на католичке државе да се отцепе:
– То је било евидентно у случају бивше Југославије, а сада се то види у Украјини, где Католичка црква подржава Унијатску цркву. Такође, један од разлога је ширење НАТО, преко кога се контролише цела Европа.
Да је на овим осетљивим просторима предност увек на страни геополитике, сматра историчар Миле Бјелајац.
– То значи да постоји тенденција ширења моћи и контроле простора који је лакше контролисати ако је уситњен. То нема везе ни са демократским принципима нити са прокламованим идеологијама – то је идеологија моћи и остваривања одређених интереса – наводи он за наш лист.
С друге стране, указује Бјелајац, у Немачкој постији део историјске свести који је оптерећен оценама о немачкој улози кривца за оба светска рата.
– Велики напор је учињен после Првог светског рата да се изврши ревизија тог рата и да се читав један мировни поредак после 1919. године, познат као версајски поредак, означи као неправичан. Политички, ревизују тог система почео је Хитлер. Ни данас у Немачкој нису ретки они који тврде да је научно доказано да је версајски систем био неправедан, да Немачка није искључиви кривац за рат и да је Хитлер можда био у праву када је напао Пољску и почео да редизајнира тај поредак. Према томе, и словенске земље и питање граница повучених после Првог светског рата, биле су предмет ревизије. Дошло је до поништења пољске, словачке и југословенске државности и на крају до напада на СССР – појашњава Бјелајац.
То се наставило и деведесетих година.
Па тако Бјелајац подсећа на залагање намачког политичара Руперта Шолца (ЦДУ) који се 1991. године, после уједињења Немачке, отворено залагао за ‘докидање’ последњих трагова неправичног версајског система и ‘докидање’ тих вештачких творевина као што су Југославија и Чехословачка“.
С друге стране, Душан Пророковић сматра да се не могу сви примери распада словенских држава трпати у исти кош. Додаје да се нису распале све те државе – пре свега се није распала највећа словенска држава, опстала је.
– СССР није био „чиста“ словенска држава – значајан проценат је чинило несловенско становништво, а његов распад је последица изгубљеног Хладног рата. Распад СФРЈ се десио јер јој је истекао рок трајања, у геополитичком контексту таква творевина више никоме није била потребна, а ми само нисмо умели да је очувамо. Чехословачка је, опет, била вештачка творевина, више направљена због геостратегијских интереса Велике Британије и Француске, а мање због воље два словенска народа. На прсте једне руке могу се набројати интелектуалци из Прага и Братиславе који су тако нешто заговарали до 1918. – набраја Пророковић.
Он истиче да су разлике превагнуле у односу на могуће тачке хомогенизације словенског блока, на чему су много порадиле и западне силе.
– Хабзбурзи су много улагали у то да се Пољаци што више удаље од Руса, Хрвати од Срба… Видимо да су САД преузеле такву политику у потпуности, па сада од Украјинаца праве руске непријатеље, а од Црногораца српске.
Миле Бјелајац још закључује да живимо у времену у коме је све доведено у питање, у коме се не знају границе, и нису гарантоване ниједној држави уколико није етнички чиста.
„ШЛЕСКО ПИТАЊЕ“ У ПОЉСКОЈ
Сепаратизам се јавља и у Пољској у области Горње Шлезије. Организација „Покрет за аутономију Горње Шлезије“ формирана је још 1990. године и сматрана је маргиналном све док попис становништва 2002. године није показао да 173.000 становника у земљи више воли да их зову Шлезима него Пољацима. На локалним изборима из новембра 2010. „Покрет“ је добио 8,5 одсто гласова, што је дупло више него четири године раније. Декларисани циљ „Покрета“ је добијање аутономије најкасније до 2020. године, а залаже се и за поновно оцењивање резултата Другог светског рата. У Пољској се, иначе, на јачање овог покрета гледа као на јачање пронемачких интереса и тежњи, али и као на претњу јединству земље, иако се формално ова организација не залаже за одвајање од Пољске, већ се бори за федеративно уређење по угледу на САД.
РЕВИЗИЈА ОСЛОБОДИЛАЧКИХ ПОКРЕТА
Југословенски ратови и ново виђење српског фактора на Балкану охрабрили су ревизују целокупне историје јужнословенских покрета за ослобођење и уједињење – каже Миле Бјелајац.
– Насупрот томе почело је свеобухватно промовисање апологије једног несталог феудалног царстава као што је било Аустроугарско. С друге стране, уз помоћ неких глобалистичких тежњи покушава се рехабилитовати Османска историја, па се тако сви покрети за ослобођење у оквиру Османске царевине и у Аустоугарској монархији проглашавају тек злим национализмима који су, иако стари преко 100 година, постали фактор насиља, мржње и назадовања у економском и културном погледу.
Тагови: САД, Словени, СССР, СФРЈ, Чехословачка
